O profesorima, a u stvari o promenama

Obrazovni sistem danas

Ako pratite ovaj blog, znate da često pišem na temu učenja i obrazovanja, te da često i snažno kritikujem sistem formalnog obrazovanja u Srbiji, ali i uopšte u svetu. Ukratko, mišljenja sam da je sistem previše krut i otporan na promene, da ga procedure vuku ka dnu mora kao tegovi, a da trenutno ne postoji mađioničar koji bi zaronio i oslobodio ga od tih tegova. Takođe mslim da ga je gotovo nemoguće reformisati spolja, jer ovaj sistem nije “pokvaren”, niti “sistematski uništavan godinama” – upravo suprotno, on je usavršavan godinama da bude takav kakav je – da proizvodi upravo onakve proizvode kakve želi. Govorio sam i na TEDxZemunED o tome.

Kao neko toliko zainteresovan za temu, što profesionalno, što kao neko čija će deca možda rasti i obrazovati se ovde, trudim se da pratim šta se dešava i doprinesem koliko mogu. Zato se obradujem svaki put kad se nešto veliko desi, bilo da je to afera “Mala matura”, govor profesorke Dragićević, ili pak profesor Kocić i njegova knjiga.

Da, obradujem se aferama. 

Zvuči možda malo ružno, ali dozvolite da objasnim. Vidite, reforma sistema obrazovanja moguća je samo iznutra. Spolja je pokušavano više puta da se nešto promeni kroz razne “reforme”, ali sve te promene su manje-više kozmetičke. Mislim, džaba nam implementacija “Bolonje”, ako to znači cepanje knjige na 2 semestra i uvođenje dodatnih kolokvijuma, bez istinskih promena kurikuluma i ciljeva obrazovanja uopšte. Džaba nam i da uvedemo čuveni finski sistem u škole, ako će direktori tih škola i dalje da budu politički kadar, ako škole neće upravljati svojim budžetima, i ako profesorima i nastavnicima i dalje bude garantovano radno mesto. Da ne pričamo o higijenskim uslovima.

E, zato se ja obradujem. Jer svaka afera, kontroverzni govor ili fejl, skače po živcima ne samo meni, već i zaposlenima u obrazovnom sistemu, a oni su ti koji promene moraju da iznesu na svojim plećima. Oni su ti koji moraju da se bore za kvalitet, i pored toga što ih država uporno drži na poslednjem nivou Maslovljeve piramide potreba, kada je jako teško misliti na bilo šta drugo osim pukog preživljavanja. (Neki od njih se već organizuju u Prosvetnu komoru Srbije, i ja im želim svu sreću i nudim pomoć. Ne mogu mnogo, ali mogu makar da promovišem to što budu radili)

Nije dovoljno boriti se, treba i odabrati pravu bitku.

Važno je istaći i da nije dovoljno samo podići prašinu i boriti se. Ta borba mora da bude i u pravom smeru. Profesorka je, recimo, održala govor sa idejom da motiviše apsolvente, i delovi tog govora su stvarno fenomenalni i gađaju pravo u metu (npr: “Volite svoje učenike. Upoznajte ih sa onim plemenitim što nose u sebi, a čega često nisu svesni. Izvucite ono najbolje iz njih. Podignite im ugled u njihovim sopstvenim očima. Nipošto im ne poklanjajte ocene, ali im stalno omogućavajte da poprave ocene koje imaju. Prepoznajte i poštujte njihov trud. Pokažite im da mogu biti uspešni ako rade. Ne ubijajte im volju”). I sama ideja da im održi motivacioni govor je sjajna. Ono što, međutim, nije sjajno je gomila kontrasta koje koristi u svom govoru, a koje, po mom skromnom mišljenju, na ovaj način nijedan profesor nikada ne bi smeo da koristi.

Stilske figure oblikuju svet

Meni čak nisu toliko važne profesije koje je ona “potkačila”, već sama ideja korišćenja antiteze radi pojačavanja važnosti profesorskog zvanja. Ako malo razmislite, primetićete da je ta stilska figura (poređenje po suprotnosti, kako bi upoređene pojave bile jače izražene) izuzetno rasprostranjena u Srbiji, i to najčešće da se istakne je “nešto naše” bolje od “njihovog”, a ponekad i da je “nešto njihovo” bolje od “našeg”. Poređenja najčešće obiluju generalizacijama, pa stvar bude još gora i tako Amerikanci postanu glupi, Romi prljavi lopovi, a Srbi – Nebeski Narod (sa sve velikim “N” u obe reči, da ne uvredim nekoga).

U govoru profesorke, u kontrast se stavljaju zanimanja, gde profesorka sebi daje za pravo da odabere ona koja su OK, tj. “vrhunska”, i da ih onda uporedi sa gomilom drugih zanimanja koja generalizacijom nipodaštava. I sad ja mogu nadugačko i naširoko, stavku po stavku, da raščlanim taj deo govora na delove, i objasnim koliko greši za svako od tih zanimanja, ali to nije poenta. Poenta je da je ona svojim studentima rekla da je sasvim u redu nipodaštavati tuđi rad radi uzdizanja svojeg. To je ružno. Profesorka srpskog bi trebalo da razume moć jezika i da svoje studente uči kako da jezičke obrasce koriste u pozitivnom svetlu, a ne negativnom.

A ima i zablude

Dalje, ona je svoje studente slagala, jer im je prvo rekla da su nešto što nisu (usput ih slagavši i za druge profesije da su nešto što nisu), a onda i da je na profesorima da ličnim primerom vrate autoritet školi i znanju, te da nijedan zakon to ne može da promeni. Super je namera, razumem to, ali ako profesorka stvarno veruje da profesori mogu nešto da promene u sadašnjem sistemu, alatima koje imaju i metodologijama koje se koriste, onda je ona u velikoj zabludi. I svi vi koji mislite kao ona.

Ta “prilično nezainteresovana deca” nisu nezainteresovana samo zato što su ih roditelji razmazili, već zato što im se prilazi na isti način kao što je prilaženo meni u njihovim godinama (a ja sam i tada bio nezadovoljan zastarelim metodama). Deca se danas igraju drugačijim igračkama, koriste uređaje sa ekranom osetljivim na dodir već sa 3 godine, i generalno su kognitivno spremnija i kompetentnija nego što smo mi bili kad smo bili mali. Čujem često da su danas deca “gluplja nego ikada” i da polaze u školu potpuno nespremna. To jednostavno nije istina. Njih (ako dozvolite generalizaciju) škola smara jer nije prilagođena njima. Zašto nije? Zato što nema razloga da se prilagođava, jer u tom sistemu niko ne gubi posao, niti se od predavača zahteva prilagođavanje i doživotno učenje.

Siguran sam da ima i puno romantičara koji i dalje veruju u to da u Srbiji postoje “uzvišena zanimanja”, te da se profesorka u stvari ovim govorom, koliko god se delovi mogli zvati i govorom mržnje, bori za to da budući profesori budu sjajni itd itd. Ja vas molim da, pre nego me napušite, ipak malo razmislite o detaljima koji čine suštinu, jer je važno. Još bolje, pogledajte i oslušnite malo svet oko sebe, i shvatićete kako stilske figure i jezički obrasci oblikuju taj svet u kojem živimo. Danas progledajte kroz prste profesorki sve te generalizacije, i sutra će se vaše dete sramiti da kaže čime mu se roditelji bave, ako nije nekim od “vrhunskih zanimanja”. Danas dozvolite da na času veronauke deca uče da je pravoslavlje pravoverje, a da su ostalo krivoverja, zloverja i sl, i sutra se nemojte čuditi kad vidite svoje dete u predizbornom spotu neke desničarske organizacije (karikiram, namerno).

Šta je rešenje?

Da ne dužim više, i pokušam da budem konstruktivniji – ja mislim da, ako želimo istinske promene, paralelno moramo voditi bar dve bitke.

Prva ima za preduslov to da se složimo da je sistem trenutno katastrofalan, i da su proizvodi tog sistema u najmanju ruku felerični. Primera ima koliko hoćeš – od nepismenih i polupismenih nastavnika i profesora (ali i menadžera, političara i drugih) na društvenim mrežama, do studenata iz Kragujevca koji bezuslovno staju u odbranu svog profesora Kocića. Ovi prvi, nepismeni i polupismeni, se najčešće “vade” na priču o važnosti suštine pre forme (ironija – dok podržavaju profesorku Rajnu), a ovi drugi stavljaju empatiju prema “omiljenom profesoru” pre odgovornosti i morala.

Druga bitka je za one najmlađe, za novu generaciju. O njima više govorim u TEDx govoru, kao i u ovom intervjuu nakon TEDx-a. Ako vas mrzi da gledate/čitate, evo ukratko – nova generacija mora postati otporna na sistem, i znanjem i stavom bar za korak ispred nastavnika i profesora, jer se takvim pritiskom na sistem mora probuditi želja za napretkom, prilagođavanjem. Sve dok su nastavnici/profesori jedini koji kreiraju “learning environment”, napretka neće biti. Da bi ga, pak, bilo, moramo ohrabiti decu da ostanu radoznala, da kritički razmišljaju, da otkriju svoj omiljeni stil učenja (vizuelni, auditivni, čitanje-pisanje, kinestetički), da razumeju princip odgovornosti za sopstvene akcije, te da imaju vere u sebe, iliti samopouzdanja. Ako deca budu takva, i škola će morati da bude bolja da bi odgovorila njihovim zahtevima.

Zato mislim da ne smemo propustiti nijednu priliku, niti da pređemo ni preko jedne greškice ili loše iskorišćene stilske figure.
Zato je važno da insistiramo da Obradović bude smenjen.
Zato je važno da studenti iz Kragujevca razumeju da odgovornost, moral i znanje moraju u ovakvim slučajevima uvek ići pre empatije.
Zato je važno da razumemo šta je tačno dobro, a šta loše u profesorkinom govoru, da se ono loše ne bi šlepalo uz ono dobro.

I najvažnije – ove bitke moramo konstantno voditi. Sistem obrazovanja se ne menja bez oslonca u vrednostima, a vrednosti se ne menjaju preko noći.

————
Sličica preuzeta odavde.

5 Comments

  1. oliverakaran

    Da bi došlo do bilo kakvih promena u obrazovanju, čak i uopšte, ne mislite li da takođe treba da budu, kako ste rekli za decu,  radoznali, da kritički razmišljaju, da izaberu stil učenja i da budu odgovorni za sopstvene akcije i sami profesori, edukatori, čak, jer, kakve koristi od ostalih promena, ako i oni sami sve ovo ne uvrste kod sebe. Ne može ni jedno društvo, krenuti putem bržeg obrazovnog napretka, ako su učila kreda, table i prepotopske skice i mape kao i diktiranje u pero i da ne ređam dalje, već i sami znate. Znači, edukacija edukatora pre svega, u svim sferama koje su potrebne da bi se neko bavio obrazovanjem mladih, hod sa vremenom i poštovanje, sa velikim P prema onima koje edukuju, znači, nema nipodaštavanja ličnosti učenika.

    • oliverakaran apsolutno. Ne postavljam pitanje kakvi profesori treba da budu, već kako da se to desi. Spolja, kozmetičkim reformama – teško. Ako deca budu takva, onda mnogo lakše, jer će tada profesori morati da se prilagode i napreduju.

  2. Pingback:О професорима, а у ствари о ауторитетима | Из пера једног наставника

  3. O našem obrazovanju bih mogla knjigu da napišem… Delimo iste ideje i slično posmatramo stvari. 
    Ne karikirate, i ja mislim da će uvođenje veronauke dovesti do negovanja novog biračkog tela i to godinama pričam prijateljima. Kao bivši direktor sam osetila sve “blagodeti” prosvetnog poziva, naročito kada pokušavate da uvedete novine – bilo da se radi o inforisanju učenika u septembru o rasporedu pismenih i kontrolnih provera u toku cele godine (jer ih time učite da planiraju svoj rad, a “ne podstičete bežanje sa pismenih vežbi”) pre 10 godina,  bilo da se radi o vođenju evidencije o napredovanju dece, o važnosti da se dete nauči planiranju sopstvenog napredovanja, postavljanju malih i velikih ciljeva, tehnikama i stilovima učenja ili, jednostavno, podsećanja da se testovi koriste za proveru uspešnosti nastavnikovog predavanja i čine osnov planiranja nastave, a ne samo za procenjivanje znanja učenika i da veliki broj negativnih ocena znači da nastavnik nije dobro izvršio svoju profesionalnu obavezu…
    Nije samo tehnika u nastavi problem – da li znate na koliko sam predavanja bila na kojima su profesori mislili da su sjajno vodili čas jer su napravili Power Point prezentaciju? Koliko puta sam čula da nastavnici od učenika traže da sami naprave prezentaciju, a da ih pritom nisu uveli u u tajne prezentovanja? Koliko puta im je dato da rade projekte, a da nisu upućeni u veštine timskog rada? I Koliko nastavnika fizičkog vaspitanja koristi svoje časove da uputi decu u tajne timskog rada, a velikim firmama se uzimaju silni novci za team building? 
    Kod nas je sve nakaradno nije samo metodologija rada – profesori “planiraju svoj rad” kod kuće, sačinjavaju raspored časova tako da odgovara njihovim potrebama (pa je moja sestričina koja je peti razred jedne beogradske osnovne škole imala pauzu peti čas?!), izborne predmete upisuju i ocenjuju !!, a ne realizuju, roditelji iako nezadovoljni “ne žele da se zameraju jer će se to odraziti na njihovo dete”, radi se u dve smene i to onemogućava kvalitetnije funkcionisanje – pa ko će bez ručka posle 6 časova, nakon predugih monologa nastavnika, kontrolnih vežbi iz muzičke i likovne kulture?!, ostati sedmi čas na dodatnoj nastavi iz fizike ili dopunskoj (mrzim ovu reč) nastavi iz matematike?! Kako da se nastavnici dogovaraju, tematski planiraju, analiziraju napredovanje svakog pojedinačnog deteta ili, ne daj bože, razmenjuju iskustva i primere dobre prakse, kada se ne viđaju i žure kući posle trećeg ili šestog časa (znam da bi moje kolege sada napisale da žure na privatne časove da bi obezbedili egzistenciju za svoju decu)? Da li direktor može da prati rad 80 profesora, spoznaje njihove potencijale i uočava nedostatke kako bi valjano planirao stručno usavršavanje ili nam nedostaje neki “middle leadership”? Da, postoje rukovodioci stručnih veća i tzv Pedgoški kolegijum, ali se najčešće biraju iz redova početnika – jer ko će još da piše planove i izveštaje…
    I na kraju, ili na početku, ko čini organ upravljanja u predškolskim ustanovama i vrtićima? Kako se biraju članovi organa upravljanja, zašto je partijska knjižica jedino merodavna za predstavnike lokalne zajednice i šemu oni stvarno doprinose? Da li možda znaju kojim se putem kreće ekonomija i nauka i tako menjaju škole, znaju koji programi u zajednici doprinose razvoju kapaciteta mladih i uključuju ih u programe škole, čine da ostali delovi zajednice rade za decu i u korist dece (zdravstvo, socijala, urbanisti…), da li znaju koje su stvarne potrebe građana, jer tu su na izvorištu informacija i tako menjaju svoju mikrozajednicu i državu? Naravno da ne. 
    Na osnovu čega se donose odluke o finansiranju radova i usluga u školama, zašto “mali” političari misle da nose božansko u sebi da odlučuju šta će da urade sa novcem poreskih obveznika bez ikakvih pravilnika, procedura – za neke je dovoljan poziv, za neke ni 5 godina?
    Zašto ne postoje preventivni programi za porodice? Ko je za njih odgovoran? Gde je u tome Centar za socijalni rad? Volela bih da sam mogla da posle četii neurađena domaća zadatka i intervencije kod roditelja, uključim porodice u korektivne programe? Nije li zanemarivanje ako ne pratiš i ne omogućiš napredovanje sopstvenog deteta?
    Turizam gradimo na noćnom životu. Za mene – na budućnosti naše omladine. Koji student, koji učenik može posle neprospavane noći da bude motivisan, efikasan… 
    Sport u noćnim satima, ako imaš da platiš…
    Ima sjajnih profesora koji motivišu, podučavaju, inspirišu…. ali ima i onih drugih. Kao i na nastavničkom veću, najčešće se govori o onim učenicima kojima treba dodatna podrška zbog neprimerenog ponašanja, teškoća u učenju… Sistem je ogroman i neophodne su ogromne promene. Korak prvi su promene u svima nama… I nisu samo nastavnici krivi… Krivi smo svi, naivni…

    • Lucija Hvala puno na komentaru Lucija. Sve što ste napisali su stvari o kojima najmanje pričamo, a treba. Držao sam, sa kolegom, radionicu za nekoliko nastavnika, pre par godina. Tema je bila “Obrazovanje u budućnosti” ili tako nekako. Ti nastavnici, inače oni koji se trude da nešto više urade (kroz Junior Achievement i slične programe), su nam rekli da su njima ruke vezane i da ne mogu ništa specijalno da promene – zbog Zakona, ministarstva, plana i programa… 
      Onda ih mi pitamo – OK, a da li je propisano kako izgleda učionica? Da li možete da promenite izgled učionice tokom vašeg časa? Da recimo sklonite klupe i ostavite samo stolice, jer se tako menja atmosfera i energija u učionici? Odgovor: “paaaaa, možda bi moglo…”, “premalo vremena….” “blablabla”. 
      Kroz nekoliko pitanja i odgovora došli smo do zaključka da oni jednostavno nemaju podršku da bilo šta menjaju. I možda je to ključ promene – dati neku vrstu podrške svima koji žele da inoviraju, bez obavezivanja onih koji to ne žele. Mislim, naravno da nastavnika istorije, koji predaje već 30 godina, ne zanima da se mnogo cima i menja bilo šta, pa se ne bih tih nastavnika ni doticao, već davao podršku onima koji to žele. 
      Nemam pojma, sve je to prilično komplikovano i kompleksno, ali hajde da makar pričamo o tome, za početak.

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.