Sistem i ministar prosvete

Bio jutros ministar prosvete (+nauke i tehnološkog razvoja) Tomislav Jovanović u Kažiprstu kod Suzane Trninić. Ministar u tehničkoj Vladi, zapravo. I nalupa se čovek toliko da ne mogu a da se ne zapitam gde nalaze ovakve likove? Pritom, najmanje mislim na ono što nije znao da odgovori na ono pitanje – to je zaista najmanje važno.
Mislim, da li je to što je profesor na Medicinskom fakultetu (ili bilo kojem drugom) zaista dovoljno da neko postane ministar?

Šta je sve trabunjao uopšte?

Odmah na početku je rekao da je došao na mesto Dositeja Obradovića, prvog srpskog ministra prosvete, da je došao iz patriotskih razloga, sa namerom da da svoj doprinos i da ispuni ono što je obećao, i odmah počeo da nabraja:

• pokrenuti su pregovori sa EU i otvoreno odgovarajuće poglavlje (valjda ne bi bilo otvoreno da njega nije bilo),
• nijedan prosvetni radnik nije izgubio posao (sigurno nema baš nijedan prosvetni radnik koji zaslužuje šut kartu?),
• saradnja sa ministrima iz okruženja koja “prevazilazi oficijelne standarde” (ovo nisam razumeo),
• dobio poziv da ide u Finsku (i taj poziv vidi kao priznanje za učinjeno u ovih 5 meseci).

Ajmo dalje… Na pitanja o maloj maturi, testovima i pripremama za testove koji koštaju 60.000 dinara i roditelji ih plaćaju na 12 mesečnih rata, on odgovara da ne razume zašto su potrebne pripreme. Kaže još i da roditelji u unutrašnjosti ne plaćaju dodatne pripreme, pa je verovatno u pitanju to da roditelji u Beogradu očekuju više od dece. Kaže i da škole same organizuju pripreme za testove. Za onaj treći test koji obuhvata 5 predmeta kaže da je uveden zbog Zakona iz 2003, a kada mu Suzana ponudi te članove iz Zakona da ih pogleda, on ne želi to da radi i kaže da to nije njegov posao, a onda dodaje da su roditelji znali za treći test na vreme. Dakle opet roditelji.

Ministar takođe nema problem da se vadi na neefikasnost jer ne postoji informacioni sistem a pare su potrošene sa dva projekta u poslednjih nekoliko godina, ali onda “ne želi da se vraća u prošlost” kada ga Suzana pita ko je odgovoran za to.

Na konstataciju da deca informatiku uče iz knjige stare 10 godina, ministar odgovara da u Srbiji ima 75 izdavača. Dakle i izdavači su krivi.

Kulminacija

Priča polako dostiže kulminaciju kada mu Suzana postavlja pitanje iz zbirke zadataka za taj treći test, a koje je konkretno iz biologije:

Koji od navedenih procesa, koji se odvijaju na Zemlji, imaju suprotan smer od ostalih – disanje, isparavanje, kondenzacija ili transpiracija?

Ministar odgovara “transpiracija” (tačan odgovor je kondenzacija), a onda dodaje da je namerno pogrešio da bi dao šlagvort nastavku razgovora i da nije uputno postavljati pitanja univerzitetskom profesoru. I Suzana je kriva. (UPDATE: tačan odgovor na ono pitanje je ipak “disanje”, iako je u rešenjima pisao “transpiracija”)

Za kraj, Suzana ga pita šta je sa 30 miliona evra od Svetske banke, namenjenih obnovi osnovnih i srednjih škola i ukazuje na fotografije škole iz Vučja blizu Leskovca (ministar je bio u obilasku škola oko Bujanovca). Fotke vidite u tvitu ispod.

Osnovna skola u Vucju. Sta je sa 30 miliona evra, namenjeni za obnavljanje osnovnih i srednjih skola? pic.twitter.com/IASCUOHi4r

— Miodrag Stojkovic (@MioStojkovic) February 4, 2014

 

Na to pitanje, ministar između ostalog odgovara i da nisu potrošili sve pare jer škole nisu napisale projekte, a onda spominje i školu koja ima jednog đaka, a nema struju, te da će ta škola dobiti i struju i računar i sve što treba. Dakle i škole su krive, jer ne znaju da pišu projekte. Ko treba da ih nauči?

E sad, recite vi meni da li je moguće da neko ovoliko stvari lupi u jednoj emisiji od nepunih 30 minuta? I da ga baš briga, odnosno da ne razume što ga Suzana sve to pita. Odgovornost?

Gde je problem?

Problem, dragi moji, nije u ovom jednom ministru.

Nije problem što je opet budala na toj poziciji, i što se ta budala vadi na sve moguće i nemoguće načine i što prebacuje odgovornost na roditelje, škole, izdavače i koga sve ne. Nije problem ni to što nije znao odgovor na ono pitanje (iako jeste problem što je posle lupio da je to namerno uradio, ali to je priča o njemu samom i uopšte o razumevanju odgovornosti vlasti prema narodu, a ne o samom sistemu obrazovanja).

Problem je što on, a ni onaj ko ga je tu postavio, ne razumeju da uloga ministra obrazovanja (a obrazovanje je jedno od najvažnijih stubova jednog društva), nije da gasi zatečene požare i da pokušava da posao, koji je započeo onaj pre njega, uradi efikasnije i bolje. Nije ni da čuva radna mesta prosvetara. Ni-ka-ko.

Problem je, dakle, taj sistem, u kojem se čak ni najbolji stručnjak ne bi mogao snaći tako lako. To je sistem u kojem se ne razmišlja o suštini, već isključivo o formi. Imate određene alate (u ovom slučaju testove) i vi kad hoćete da inovirate, vi promenite formu (dodate test, oduzmete test, uvedete zbirke, promenite boju korica zbirke…) i onda nađete neki model iz neke zemlje koji liči na to, i kažete da je to “takav i takav” model. Ne pada vam na pamet da, ako već postoji konsenzus o tome da nam je obrazovni sistem u raspadu, a vi se već bavite reformama, da zaista pokrenete te reforme, i da cilj istih bude moderan, prilagodljivi sistem koji odgovara današnjem i budućem vremenu, a ne otpuštanje ili zadržavanje prosvetnih radnika?

Šta su reforme?

Problem je što takve reforme nikada, ali nikada neće biti moguće ostvariti sa likovima kao što su ovaj i prethodni ministar, sve i da postoji politička volja. Oni jednostavno ne razumeju obrazovanje danas. Oni su odrasli u drugom nekom vremenu. Oni znaju da su računari važni, znaju i da smartfonovi postoje (videli su ih kod direktora sindikata, oni uvek šetaju najnovije modele), ali ne kapiraju kuda to ide, i da je za decu danas važnije da uče osnove kodiranja nego bilo šta drugo. Za njih je reforma obrazovanja i dalje šminka. Uz to nam decu truju veronaukom i iznuđenim građanskim vaspitanjem – a ni jedno ni drugo nisu ni osmišljeni kako treba,  a kamoli implementirani.

I dalje deca sede u istim klupama, a profesor predaje i nešto piše na tabli. Ocena se i dalje dobija reprodukcijom onoga iz knjige. Deca se i dalje testiraju na kraju osnovne škole, a vreme i novac se odvajaju za pripreme za test. Roditelji i dalje plaćaju pripreme i plaćaju ukradene testove na ulici.

Ne znam da li razumete koliko je pogrešno prihvatiti situaciju da se 8-9 godina školovanja deteta svede na taj test? To znači da dete treba da se provuče kroz tih nekoliko godina, jer će na kraju svejedno biti neke pripreme za neki test, i postojaće zbirka zadataka i pitanja, a verovatno će se na ulici pojaviti i testovi. Mislite da su ti testovi zaista merilo znanja? To je jednostavno pogrešno. Onda dođemo u situaciju kao ovih dana – da se raspravlja o tome da li treba da postoji i treći test, a prva dva se ne dovode u pitanje – ni kvalitet istih niti da li treba uopšte da postoje. Ja mislim da ne treba, jer što više razgovaramo o tim testovima, to je više nepismene dece oko mene.

Ta deca će kasnije pročitati ovakvo neko istraživanje, poverovati mu (dekan FON-a je ponosan na rezultate, a prorektorka Univerziteta u Beogradu misli da je istraživanje posao države!?) i svoj život, ili makar svojih nekoliko narednih godina, odrediti prema tome. Poverovaće, jer ih niko nije naučio da kritički razmišljaju i zagrebu ispod površine. Da jeste, razumeli bi da je ta metodologija potpuno beskorisna i određuje najpopularniji fakultet, a ne najbolji. Kako se to zaista radi pisao sam ovde.

Kako ja to vidim?

Za kompletne reforme, ja bih rekao, potrebna je ozbiljna ekipa ljudi koja će se baviti suštinom, a ne formom. Ja bih, najkraće rečeno, napravio tim sastavljen od cool matoraca i geek omladine.

Cool matorci su, za mene, ljudi kao Ken Robinson, Sugata Mitra (čija se prva “Škola u oblaku” otvara ovih dana u Indiji)  ili Markus Orlovski, pojačani lokalcima kao što je Srbijanka Turajlić recimo. Oni donose iskustvo, metode i “pogled odozgo”. Naravno, to ne bi morali biti matorci po godinama staža, već po iskustvu i razumevanju i dobrog i lošeg u trenutnom sistemu.

Geek omladina, pak, su oni koji su u skorije vreme prošli sistem obrazovanja u nekim drugim zemljama (na svim kontinentima), a koji bi mogli da prenesu šta danas funkcioniše u praksi a šta ne. Uključio bih i lokalne klince (osnoškolce, srednjoškolce i studente), od prvog minuta, i to kao punopravne članove tima.

Taj tim bih pustio da istripuje i isproba šta god mu padne na pamet. Zašto? Zato što sam ubeđen da sistem obrazovanja za Srbiju budućnosti nije nijedan od postojećih, već nešto sasvim novo i neviđeno do sada.

No, nije da se ja tu nešto pitam.

Odgledajte svakako intervju sa ministrom. A eto vam ispod i moj TEDxZemunED govor u kojem objašnjavam kako ja vidim mogućnost promena (ukratko – ohrabiti decu da ostanu radoznala, da kritički razmišljaju, da otkriju svoj omiljeni stil učenja (vizuelni, auditivni, čitanje-pisanje, kinestetički), da razumeju princip odgovornosti za sopstvene akcije, te da imaju vere u sebe, iliti samopouzdanja).

 httpv://www.youtube.com/watch?v=uO86S53IQiU

httpv://www.youtube.com/watch?v=fs47BY9cpaM

UPDATE: tačan odgovor na ono pitanje je ipak “disanje”, iako je u rešenjima pisao “transpiracija”.