Prosveta u očima Evropske komisije

Danas sam učestvovao u debati “Ocena iz vladanja” u organizaciji BIRN, koji na sajtu meravlade.rs već neko vreme prati četiri oblasti koje su građani izdvojili kao ključne za svoj lični i društveni boljitak – javne finansije, borbu protiv korupcije, zdravstvo i prosvetu. Bacite pogled na taj njihov sajt, odličan je.

Uloga nas četvoro na panelu bila je da damo svoje viđenje određene oblasti/poglavlja iz izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije (draft prevod ovde, original na engleskom ovde) , i to vezano za sam izveštaj, ali i šire o samoj oblasti.

Fotke sa debate i više informacija o samoj debati možete videti ovde, a okačiću i snimak čim bude dostupan.

O čemu sam govorio

Moja tema bila je, logično, obrazovanje. Drago mi je što su organizatori, pored onoliko eksperata sa višedecenijskim iskustvom, pozvali baš mene, jer su hteli drugačiji, pogled na stvar spolja, iz ugla biznisa i poslodavaca. Pošto me poznaju, verujem i da su hteli direktne i nedvosmislene odgovore. Nadam se da sam opravdao očekivanja.

U nastavku je otprilike ono što sam rekao, možda za koju rečenicu duže jer su uspeli da me zaustave. Kao, predugo sam izlagao. Mo’š misliti… ja… nema šanse… 🙂

Pogled na izveštaj

Jedva nešto više od pola strane u izveštaju pokazuje da obrazovanje u Srbiji očigledno nije baš preterano bitno Evropskoj komisiji, iako se provlači na nekoliko mesta u izveštaju, i, iskreno, plašim se potencijalnih konsekvenci ovakvog izveštaja. Znajući naše nadležne, oni se vežu samo za ispunjavanje zahteva EU, a ne za suštinu, što znači da gotovo sigurno nećemo istinski napredovati, bar ne po pitanju prosvete.

No, hajde da ipak redom obradimo teme.

Prvo ono pozitivno:

• Srbija je uspešno učestvovala u Tempusu, Erasmus Mundusu i programu Mladi u akciji (za ovaj poslednji sam našao informaciju da je Srbija bila najaktivnija u regionu, što je stvarno sjajno).
• Srbija je potpisala učešće u Erasmus+, nasledniku ova tri programa. Vrednost je 14.7 milijardi evra, a oko 10% je deo gde Srbija može da aplicira (90% je samo za EU države).
• Ipak, najpozitivnije od svega je što smo se obavezali da pratimo 5 indikatora obrazovanja i edukacije i “učinimo napore” da se približimo referentnim vrednostima (benchmarku) koje je EU odredila za 2020. godinu:
  1. Do 2020, udeo onih koji su napustili obrazovanje treba da bude manji od 10%
  2. Do 2020, udeo onih koji imaju 30-34 godina života sa završenim tercijarnim nivoom obrazovanja (visoke i više škole) treba da bude veći od 40%
  3. Do 2020, bar 15% odraslih (25-64g) treba da bude uključeno u neki oblik doživotnog učenja
  4. Do 2020, više od 95% dece od 4 godine do polaska u školu treba da prođe kroz predškolsko obrazovanje
  5. Do 2020, udeo onih sa lošim uspehom u osnovnim veštinama (čitanje, osnovna matematika i sl) treba da bude manji od 15%

Pored ovih 5, postoje još neki indikatori na koje se nismo obavezali, ali za koje se nadam da ćemo ipak pratiti, jer su baš baš važni:

• Do 2020, bar 82% onih koji su završili bar sekundarno obrazovanje, treba da bude zaposleno u poslednjih tri godine od referentne godine.
• Do 2020, bar 20% visokoobrazovanih treba da je provelo bar 3 meseca na nekom ECTS programu van svoje zemlje

Ovaj vezan za zaposlenost je na prvi pogled komplikovan jer trenutno nemamo alate za praćenje (sem istraživanja koja stalno sprovodi Nacionalna služba za zapošljavanje), ali u stvari i nije toliko komplikovan. Sve što treba da se desi je da Fakulteti otvore svoje baze podataka o studentima i studiranju, kako bi neko eksterno telo moglo da se pozabavi metodologijom praćenja zapošljavanja, rangiranja programa i fakulteta i sl. Ja bih, na primer, bio vrlo zainteresovan da probam da napravim nešto poput rang lista koje imaju Ameri. Pisao sam o tome pre par godina.

Zapošljivost i nezaposlenost

Izveštaj se u jednom delu bavi odnosom potreba tržišta rada i obrazovnog sistema, gde se vrlo konkretno navodi da je potrebno da se učine odlučni pomaci u reformi srednjeg stručnog obrazovanja, smanji broj nepotrebnih profila i uvedu novi profili, relevantni za današnje tržište.
Isto  važi i za ostatak obrazovnog sistema – npr. država blokira zapošljavanje u javnom sektoru, ali ipak upiše standardni broj studenata na Medicinske fakultete. Gde će ti ljudi raditi? U Norveškoj i Nemačkoj? A mi ćemo da se žalimo na odliv mozgova. Bukvalno niko ne razmišlja dalje od svog dvorišta kad planira i radi, ali su svi spremni da okrive sve osim sebe za situaciju u kojoj smo.

Šta je konsekvenca takvog razmišljanja i ponašanja? Evo brojeva: u Srbiji ima oko 100.000 nezaposlenih sa univerzitetskom diplomom, 27% mladih ljudi nije ni zaposleno, a ni u programima edukacije i obrazovanja, a ukupno 53% mladih nije zaposleno. Zastrašujući podaci.

 U drugom delu, izveštaj se bavi neefikasnošću obrazovnog sistema – konstantno se smanjuje broj učenika, a raste broj zaposlenih u obrazovnom sistemu. Nije teško zaključiti na koji način se gomilaju kadrovi.

Izveštaj u ovom delu predlaže reorganizaciju mreže škola, finansiranje po broju učenika/studenata, ali insistira i na implementaciji Strategije obrazovanja iz 2012. godine. Očigledno implementacija ne ide baš kako bi trebalo.

Zakon i korupcija

Novi Zakon iz septembra ove godine bolje reguliše akreditacije Univerziteta i predviđa uspostavljanje registra doktorskih disertacija, i to je dobro, ali to je ujedno i jedini napor koji je učinjen po pitanju problema korupcije, a izveštaj preporučuje i sveobuhvatnu analizu rizika korupcije za nekoliko oblasti, među kojima je i prosveta. Takva preporuka više nego jasno govori šta nam je činiti.
Novim zakonom su učinjeni i pozitivni pomaci po pitanju nostrifikacija diploma u Srbiji.

Ostalo

Obrazovanje se, pored poglavlja 26, spominje na još nekoliko mesta u Izveštaju, a ja bih izdvojio ova dva:

• Preporučuje se Srbiji da do kraja 2015. godine usvoji akcioni plan zaštite nacionalnih manjina, koji uključuje i probleme obrazovanja, korišćenja jezika i sl.
• Ne postoji vidljiva akcija prevencije korišćenja opojnih sredstava u školama kroz obrazovanje.

Zaključak

U zaključku, Izveštaj kaže otprilike ovako: “Značajni napori su potrebni za poboljšanje kvaliteta i efikasnosti obrazovnog sistema.”

Taj zaključak će nekome zvučati ozbiljno, ali meni, uzimajući u obzir na koji način Izveštaj tretira obrazovanje, zvuči preslabo. Hoću da kažem – jako je važno je da prosvetu shvatimo mnogo ozbiljnije nego što je ovaj izveštaj tretira.

Obrazovanje je od izuzetne važnosti u periodu tranzicije, jer ove promene treba da uradimo zbog sebe, a ne zbog birokratije ulaska u EU. Sam izveštaj se, shvatili ste već, bavi samo određenim detaljima, ali ne i suštinom i ciljevima obrazovanja, valjda pretpostavljajući da smo osnovu već rešili. A naš obrazovni sistem nema upravo tu osnovu – jasne ciljeve obrazovanja ljudi.

Drugim rečima, obrazovanje definiše budućnost naše zemlje, ovako ili onako, a uloga i odgovornost sistema obrazovanja je nemerljiva.

• Ako govorimo o nezaposlenosti – ogromna odgovornost leži na obrazovnom sistemu i prilagođenosti potrebama tržišta rada, kao o razvoju preduzetničkog duha kroz obrazovni sistem.
• Ako govorimo o ljudskim pravima i toleranciji – ključ nije u marketing kampanjama i 7000 policajaca na Prajdu, već u obrazovanju i razbijanju predrasuda u školi.
• Ako govorimo o smanjenju broja maloletničkih abortusa, ključ nije u zabrani abortusa, već u seksualnom obrazovanju u školama.
• Ako govorimo o odlivu mozgova, ključ nije u vezivanju stipendista da moraju da ostanu u Srbiji 5 godina, već u obezbeđivanju veština, praktičnih znanja, koja će im olakšati zapošljavanje ili samozapošljavanje u Srbiji, ali i “vrednosni otisak” kroz jasnu i nedvosmislenu borbu protiv korupcije. Govorim, naravno, o aferama sa plagijatima.

S tim u vezi, moram da primetim da su današnji studenti savršeni proizvod ovog sadašnjeg sistema, a njihovi protesti ovih dana su dokaz da samo žele da završe fakultet što pre i što lakše. Da li je to zato što ne razumeju koliko je pogrešno postavljen obrazovni sistem, ili zato što znaju, pa samo žele diplomu i da odu odavde, u to ne bih ulazio, ali sam siguran da je jedno od ta dva.

Za kraj bih izneo nadu da je najava ministra Verbića da je ovo bila poslednja prepravka starog, te da je pred nama pisanje potpuno novog Zakona, istinita. Ujedno bih ga pozvao da javnosti javi što pre kada su planirali da pišu Zakon, kako bismo mogli da se uključimo od samog početka (naročito poslodavci).
Takođe, bilo bi super da javna rasprava bude kao i ona koju ovih dana sprovodi Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom, a vezano za Nacrt strategije razvoja organizacija civilnog društva.

A mogao bi i da već jednom odgovori na pitanja koja sam mu postavio na blogu još krajem maja.