Zelene ideje – farma glista Čović

Treća, ujedno i poslednja pobednička ideja prošlogodišnjeg Foruma za zelene ideje koju ću vam predstaviti je farma glista za proizvodnju humusa glistenjaka na porodičnom gazdinstvu Stevana Čovića u Ljutovu kod Subotice.

Stevan je na ideju da napravi ovu farmu došao slučajno, nakon sleda događaja iz privatnog života (spominjao sam to u ovom jučerašnjem postu). Cela priča je vrlo emotivna i lična, pa se nemojte ljutiti što je neću preneti detaljno i celu, iz poštovanja prema Stevanu i njegovoj porodici.

Čovići

Naime, Stevan i Jelena su oduvek hteli da usvoje dete, i to su i učinili kada se pružila prilika da pruže dom i ljubav jednom dvoipogodišnjem Aleksi. Samo šest meseci kasnije počeli su kod deteta da primećuju simptome za koje su im doktori rekli da je u pitanju epilepsija i da će se to “do puberteta rešiti”. Malo kasnije su počeli da se pojavljuju i drugi simptomi, kao što su zaboravljanje reči, vrtoglavica, saplitanje i drugi motorički problemi itd. Doktori su uradili sve moguće analize koje su moguće u Novom Sadu i slegali ramenima, ne znajući o čemu se radi. Neki su im čak govorili da sačekaju još malo, da se pojavi još neki simptom, pa će valjda shvatiti o čemu se radi. Kakav stav, kakva ideja!

Kao i mnogo puta do sada, kolektivno znanje koje se nalazi na internetu je pomoglo, pa su uspeli da izdvoje tri bolesti koje se poklapaju sa Aleksinim simptomima, a onda su upoznali i Mirosavljeviće (igrom slučaja, preko nekog američkog udruženja koje su kontaktirali pokušavajući da ustanove koja bolest je u pitanju) i shvatili da njihova mala Zoja ima iste simptome. Kada su Zoju i upoznali, bili su već na prvi pogled sigurni da je u pitanju ista, Batenova bolest. Podsećanja radi, to je jedna od retkih bolesti, jedna od onih koja se mora lečiti u inostranstvu, a da bi Republički Fond za zdravstveno osiguranje odobrio lečenje ili upućivanje na dijagnosticiranje, potrebno je mišljenje 3 specijalista da je lečenje ili dijagnosticiranje nemoguće u Srbiji. Zojini roditelji su imali mišljenja, ali ih je Fond ipak odbio. Oni su o svom trošku otišli u London, dobili dijagnozu i onda tužili Fond po povratku jer su, i pored prikupljenih mišljenja i ostale papirologije, odbijeni. Stevan i Jelena nisu imali ni sreću da dobiju ta mišljenja, a čak nisu uspeli da od Zojine doktorke dobiju ni kratko pismeno objašnjenje/mišljenje kako bi udruženje iz SAD-a prihvatilo da uradi analize i dijagnozu na osnovu par kapi Aleksine krvi. Dobili su neko tek nemušto objašnjenje koje ništa ne znači. Toliki je pritisak na doktore u Srbiji. Užas.

Srećom, Ameri su razumeli i ipak uradili testove (čovek iz tog udruženja je iz svog džepa platio) i poslali im dijagnozu koju su i očekivali – Batenova bolest.

Od tada traje i njihova borba da Aleksi omoguće da što manje pati i ostatak svog života provede u miru i ljubavi, a i borba sa državom da prestane da ignoriše svoje obaveze prema svojim građanima. Stevan je osnivač udruženja “Život”, a aktivan je u još nekoliko udruženja. Njihova želja je, između ostalog, da Zojin zakon ne ostane mrtvo slovo na papiru.

Naravno, ne može se čekati država, a lečenje i uopšte briga o Aleksi je izuzetno skupo, pa su se Stevan i Jelena vratili u Suboticu da žive kod Jeleninih roditelja, prodali Pet shop i sve što su imali i vode brigu o njemu. Stalni posao ne mogu da imaju jer ne postoji poslodavac koji ima razumevanja za život koji oni vode. Stevan radi “sa strane” kad god ima prilike, ali to nije dovoljno.

Iz potrebe se rodila ideja

Takav način života, sa detetom koje zahteva 24/7 negu, zahteva posao koji je fleksibilan i jednostavan. Stevan je tako, pomažući bratu na farmi u selu Ljutovu kod Subotice, došao na ideju da napravi farmu glista za proizvodnju humusa glistenjaka, koji predstavlja odlično đubrivo, naročito važno u organskoj proizvodnji.

Farma glista se održava dosta jednostavno, ne zahteva da Stevan svakodnevno bude prisutan, a posao može biti veoma unosan. Idealno za porodicu Čović i njihove potrebe. Stevan je prvo planirao da kupi malo leglo glista, pa da onda polako raste (leglo se samo od sebe duplira otprilike svakih 3 meseca), ali je u međuvremenu naleteo na Forum za zelene ideje i dobio 7000 dolara na Nacionalnom forumu, a onda i još 10.000 dolara na regionalnom, za ideju izgradnje specijalnog plastenika, kako bi mogao i zimi da se bavi ovim poslom (glistama je potrebna toplota i vlaga, na mrazu umiru).

Šta je u stvari biznis ideja?

Ukratko – gliste jedu stajsko đubrivo, obrađuju ga i kao proizvod nastaje tzv. humus glistenjak, izuzetno hranljiva zemlja odlična i za cveće i za voće/povrće. Humus mogu prodavati na veliko ili, kako oni u stvari žele, pakovati u manja pakovanja, pogodna za ličnu upotrebu. Pored toga, žele još da kreiraju i neke druge proizvode, kao što su tzv. čaj od glistenjaka (na specijalan način proceđen humus glistenjak) koji se koristi za, na primer, zalivanje cveća i zaštitu bilja, kao i mini farme za kućnu upotrebu, koje služe za reciklažu organskog kućnog otpada i mini proizvodnju glistenjaka za kućnu upotrebu.

Čovići su kupili kalifornijske gliste, koje su, kako Stevan kaže, izuzetno zahvalne za ovaj posao jer obrađuju i proizvode humus mnogo brže od drugih glista. Humus koji proizvode važi za vrhunsko organsko đubrivo koje ujedno obogaćuje i tlo.

Trenutno Čovići imaju nekoliko leja sa glistama (svaki metar kvadratni ima oko 100.000 glista, verovali ili ne!), a broj stalno raste i očekuju da će već krajem ove godine imati odličan humus kao proizvod. U isto vreme gradi se specijalni plastenik koji će im omogućiti da jedan ciklus proizvodnje rade i zimi (ciklus traje nekoliko meseci). Sam plastenik je izuzetno zanimljiv jer je ukopan, gradi se specijalnom metodologijom izgradnje, a i funkcioniše po principima održivog razvoja.

Proizvedeni humus mogu da prodaju na veliko, i to je najlakša opcija, ali oni žele malo drugačiji pristup, okrenut krajnjem korisniku – pakovanje u mala pakovanja, promocija kao proizvoda za organsku proizvodnju voća i povrća, edukacija i uopšte promocija organske hrane itd.

Tu nije kraj idejama

Pored proizvodnje humusa, Stevan se interesuje i za samo proizvodnju organske hrane, pa je, eksperimenta radi, zasadio i određenu količinu paradajza, krastavca i ne znam čega još. Eksperiment služi i da proveri šta može lepo da raste, ali i da proveri kvalitet glistenjaka koji proizvodi. Fotografija ispod je eksperiment sa dodavanjem određenog procenta glistenjaka u standardni supstrat koji se koristi za rasade paradajza. Isti uslovi, isto zalivanje, isto sve sem procenta glistenjaka. Sjajni rezultati, nema šta.

Društveno preduzetništvo

Specifična situacija u kojoj se nalazi porodica Čović uvela ih je u svet koji većina nas ne razume, ne vidi ili ignoriše, a to je svet osoba sa posebnim potrebama i raznim vrstama invaliditeta. Oni razumeju važnost, pa će ova farma biti najinkluzivnija moguća, i omogućavaće radnu terapiju, a kasnije i zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Kako Stevan reče, to je za njih najmanje što mogu da učine, a znaju koliko to znači tim ljudima.

Ovakav način razmišljanja može se nazvati i praksom društvene odgovornosti kompanije, ali u ovom slučaju, kad znamo i da je u pitanju i proizvodnja organskog humusa i organske hrane, mislim da je u pitanju društveno preduzetništvo u najčistijem obliku.

Jedva čekam da, krajem leta, dobijem fotografije završenog plastenika, a na proleće i informacije o gotovim proizvodima i razvijenom biznisu porodice Čović. A najiskrenije se nadam i da će uspeti i da se izbore sa državom za lečenje i brigu o Aleksi, da ne moraju više da se snalaze kako znaju i umeju.

Zaslužili su to.

———
Blog PeckoPivo.com aktivno podržava konkurs „Zelene ideje“ u saradnji sa Erste Bankom, Trag Fondacijom i Fondom braće Rokfeler (RBF).