Kultura straha

Ovaj tekst mi se krčka u glavi već neko vreme. Sve počnem da pišem pa odustanem, a ni sam ne znam zašto. Pa sednem opet, napišem par redova, pa mi proleti kroz glavu da nema smisla pisati, pa odustanem. A kopka me, imam potrebu da ga napišem i objavim. Zbog sebe, najviše, a možda je i važno da ostane kao zapis “progresa” u poslednjih 4-5 godina, koliko je prošlo od teksta “Plašim se”, kada sam primetio naznake ozbiljnih promena u društvu, ili makar u pojavnim oblicima.

Od 2011. se dosta izdešavalo, i to sve u lošem pravcu. Svi ti likovi i organizacije iz teksta “Plašim se” su postali svakodnevica, revizija istorije je uveliko u toku, vođe pomenutih organizacija su sada pitbulovi vlasti, a u društvu je nekako postalo normalno da sve te wannabe fašiste i naciste treba da “čuješ šta imaju da kažu” jer “imaju pravo na svoje mišljenje” i blablabla. Nije važno da li “iskazivanjem svog mišljenja” ugrožavaju nekoga i prete, to je “samo njihovo mišljenje”. A ako se, ne daj bože, usprotiviš takvom modelu komunikacije, bivaš provučen kroz toplog zeca gde špalir formiraju, u zavisnosti od potrebe, mediji, botovi, policija, premijer/predsednik i njegova svita, a neretko svi zajedno.

I tu dolazimo do teme ovog teksta. Naime, sve to nam je postalo svakodnevica. Postalo je normalno da ne želiš da kažeš nešto što bi potencijalno moglo da te dovede u situaciju da budeš provučen kroz toplog zeca. Postalo je normalno da novinare N1 zovu američkim plaćenicima, da aktiviste Lokalnog fronta zovu izdajicama, Saša Janković postane ubica, Duda Ivković postane kriminalac, a Sergej Trifunović užasni lik koji Srbima želi sve najgore.

Čak i ako izuzmemo politiku, agresija u medijima i javnom govoru je vidljiva na svakom koraku. Setimo se samo Uredništva, jednostavnog Tumblr bloga koji sam pokrenuo sa nekoliko novinara i aktivista 2012. godine sa idejom da na jednom mestu sačuvamo printscreenove suludih naslova i vesti, bez neke specijalne ideje da utičemo na uređivačku politiku medija. Blog mi je doneo i fizičke pretnje od strane urednika Telegrafa i bezbroj poruka urednika drugih medija i njihovih prijatelja, od psovki do “ortačkih molbi” da ih zaobiđemo. Blog smo prestali da uređujemo 2016. godine jer smo shvatili da više nema smisla jer je većina medija postala agresivna i tabloidna.

Odgovor je prost – već nekoliko godina se pažljivo gaji kultura straha. Dok druge zemlje, poput Estonije, gaje kulturu tehnološkog napretka i preduzetništva, kod nas se seje strah. Sa svih strana se danas čuje “ćuti, drži glavu ispod radara” ili “nemoj bre da tako javno iznosiš stavove, vidiš šta se radi”. Nebrojeno puta moja mama vidi neku vest na TV-u i brže-bolje mi pošalje poruku “ne reaguj kako umeš, ko zna šta može da se desi”. Strah je za fizičku sigurnost, za radno mesto, za fiktivno radno mesto, za fiktivno radno mesto za rođaka, strah od slanja inspekcije, strah… Strah od svega i za sve.

Dakle, mi to sve vidimo i razumemo situaciju, ali je i prihvatamo kao normalnu, iako nam ne prija i ne sviđa nam se.

Da ne bude da izmišljam, istraživanje Libera “Generisanje kulture straha kroz medije” upravo to pokazuje – agresivni, ekstremni govor, kojem smo izloženi svakodnevno i sa svih strana, proizvodi strah, nesigurnost, nelagodu, a bogami i paranoju.

U istraživanje su bili uključeni i dr Svetlana Slijepčević, lingvistkinja, i dr Aleksej Kišjuhas, sociolog, i preporučujem čitanje njihovih zaključaka ovde (pdf, 526kb). Za vas koje ne zanima toliko duboko analiza, evo slajdova koji takođe dosta govore:

Mislim da je važno da razumemo da neko želi da živimo u strahu, jer nas je tako lakše kontrolisati. Mislim da je važno i razumeti da, ako tome ne stanemo na put, postaće normalno da kultura straha proizvede još fizičkih napada poput onog, pre nekoliko nedelja, na Vladana Slavkovića iz Lokalnog fronta, pa današnjeg napada na Nikolu Radišića, novinara N1, ali i ubistava poput ubistva Olivera Ivanovića. Postaće normalno i ono što se sve češće dešava, a to je da policija, nemajući nikakvu “spoljnu kontrolu” od strane medija, prestane da radi svoj posao kako treba pa se desi neodazivanje na pozive u pomoć građana tokom rušenja u Savamali, ali i današnje neodazivanje na poziv Kuće ljudskih prava.

Šta da očekuje Nataša Kandić kad Šešelj nesmetano i nekažnjeno šalje poruke da je treba nabiti na kolac i da bi bilo najbolje da joj se Nobelova nagrada, ako je dobije, uruči posthumno?

Iskreno, ne znam, ali mislim da je važno da, za početak, razumemo šta se dešava oko nas, prihvatimo realnost takvu kakva je i ne dozvolimo da ekstremni govor u medijima deluje na nas.

Strah se, kažu, može pobediti tek kad mu pogledaš u oči i razumeš ga.