Jučerašnji post o BusPlus-u je definitivno izazvao dosta reakcija. I ovakvih i onakvih, što se kaže.
Valjda smo predugo čekali ovaj sistem, i morao je biti savršen već prvog dana da ne bismo osuli paljbu i sklopili 1001 teoriju zavere, igrali se gluvih telefona neproverenim informacijama i sl. Naravno, sistem nije bio savršen prvog dana, pa se sve ovo pomenuto i desilo. Bruji čaršija na sve strane – javljaju se oni koji svakodnevno koriste javni prevoz, oni koji nisu ušli u isti poslednjih 20 godina, ali i oni koji dolaze u Beograd jednom godišnje. Svima je nešto u BusPlus sistemu juče i danas zasmetalo – nekima što sistem ne radi, a nekima i zato što radi (čuvena priča – “kad budem zarađivao koliko u EU, onda neka mi uvode te “njihove” sisteme” i sl). Čak su se i neke političke opcije javile sa izveštajima, a bar jedna televizija sa nacionalnom frekvencijom i upecala na priču da je vlasnik sin bivšeg ministra.

I sve ja to kapiram, to je odlika naše kulture u poslednjih par decenija. Jednostavno nismo navikli da neko napravi nešto, a da se neko nije ugradio ili da nije “odrađeno” pa da asfalt na putevima traje 3x kraće nego što treba, na primer. I, da budem iskren, nisam još uvek ubeđen da to ovde nije slučaj. Vreme će pokazati.

Ali, hoću da pogledam i ono što je već sada pozitivno u celoj priči. Hoću da im dam šansu da kažu šta imaju, jer to niko do sada nije uradio (pogledajte samo ovaj prilog gde je Vlahović i pre svoje nespretne izjave već osuđen jer je “sin toga i toga”). I hoću da razgovaram sa njima, pa ću ih pljuvati tek kad budem video da stvarno ne žele da isprave greške i implementiraju unapređenja. Mislim, znam da ovaj sistem ima ogroman potencijal (znajući kako funkcioniše u Istanbulu), pa čak i ako se sve slutnje obistine (neko se ugradio + nesposobna uprava), ‘ajde da umesto hejta reagujemo i nateramo ih da sve to proradi onako kako treba. Hajde da budemo konstruktivni.

I bio sam baš happy kad se juče javila Gaga Đermanović, zainteresovala za temu sa PR aspekta, odmah uspostavila kontakt sa Veljkom Vlahovićem, a on reagovao krajnje pozitivno i pristao da nam odgovori na nekoliko pitanja i time praktično započne dijalog. Možda im je PR loš ovih dana, ali makar “gazda” hoće da komunicira.

Odgovore na pitanja prenosim onako kako sam ih i dobio, bez izmena.

———————–

P: Ako sistem u Istanbulu odlično funkcioniše sa samo jednim aparatom za validaciju (na prednjim vratima, pri čemu očitavanje traje isto koliko i u Beogradskom, i gužve se ne stvaraju), zašto taj sistem nismo implementirali i u Beogradu?

O: U prevozu u Beogradu postoji dosta linija koje sugrađani koriste kako bi se prevezli dve ili tri stanice I kod kojih je prirodniji sistem naplate zasnovan na rastojanju. On zahteva čekiranje prilikom ulaska i izlaska i cenu karte na osnovu pređenog puta. U tim situacijama neophodni su uređaji na svim vratima.

Pored toga, usled specifičnosti organizacije prevoza u glavnom gradu, kao i činjenice da se mi teško navikavamo na novine, postojala je realna bojazan da u startu, otvaranjem samo prednjih vrata promenu učinimo naizgled komplikovanijom. Već sam sistem predstavlja značajnu promenu u navikama korisnika prevoza.  Kada se priviknemo i prilagodimo na sistem BusPlus i kada bude bilo dovoljno vozila (kako se ne bi stvarale gužve), možemo da razmišljamo i o tome.

P: Ako je već omogućeno putnicima da ulaze na bilo koja vrata, zbog čega je validacija karte moguća samo dok je autobus na stanici (plus 100m od stanice, kako pročitah u nekim dnevnim novinama)? Ljudi se zapričaju, zaborave da otkucaju pri ulasku u bus, ili pak bude pokvaren jedan od uređaja… Nije li logičnije da očitavanje bude omogućeno u bilo kom trenutku, a da kontrolori očitavanjem svoje kartice blokiraju dalja očitavanja dok su oni u busu?

O: Za sada putnici mogu da overe svoje kartice i za sve vreme trajanja vožnje. Akcenat je na stvaranju navike kod putnika da karticu pripreme pre ulaska u vozilo, a da ih overavaju prilikom samog ulaska. Na taj način doprinose bržem i efikasnijem ulasku u vozilo. Tako uostalom i funkcioniše sistem ulaska na prednja vrata koji ste već pominjali i istakli kao pozitivan.

P: Iako većina ljudi razume potrebu da se mesečne karte očitavaju zbog statističke obrade i bolje usluge, ipak toj istoj većini nije jasno kažnjavanje (jer ipak su tu kartu platili, bila očitana ili ne). Kako biste to objasnili?

O: Građani koji koriste personalizovane (mesečne) karte za sada neće biti kažnjavani, već samo opominjani da to i urade kada ulaze u vozilo. Cilj BusPlusa je da sistem prevoza bude jednostavniji i brži kako bi konačno građanima olakšano svakodnevno korišćenje prevoza.

P: U većini gradova sa uređenim javnim prevozom (čak i mnogo manje digitalizovanim od ovog našeg), jednom očitana karta traje 45-90 minuta i prevozi se mogu menjati u tom periodu. I bez ulaženja u pitanje standarda stanovništva i sl, jednostavno zvuči nelogično da Beograd nije iskoristio priliku da implementira takvo rešenje. Zbog čega?

O: Grad Beograd je pored želje da unapredi sistem javnog prevoza želeo da sačuva prihode, i da vidi efekat uvođenja sistema na prihode od prodaje. Da bi podaci bili uporedivi nije bilo predviđeno da se menja tarifni sistem. Naravno, sam sistem podržava mnoge opcije uključujući i to da jednom očitana karta važi određeno vreme. Kada sistem zaživi u punom obimu, i kada se prikupe svi neophodni podaci, razmišljaće se o uvođenju novina koje bi unapredile sistem, između ostalog i vremenskih karata.

P: Zbog čega nepersonalizovana papirna karta koja se dopunjuje do samo 600 dinara, a ne dnevna, vikend ili nedeljna i polumesečna karta, kakve već postoje u većini velikih gradova?

O: Nadam se da sam barem delimično odgovorio i na ovo pitanje u prethodnom odgovoru. Sistem je tek pušten u rad i papirna nepersonalizovana karta je prilagođena postojećem tarifnom sistemu, a biće od koristi turistima I svima onima koji ređe koriste prevoz u glavnom gradu.

P: Mnogo se priča o privatnosti podataka i zabrani koju je izneo Poverenik za informacije od javnog značaja, gospodin Šabić. Šta stvarno BusPlus radi sa podacima, gde ih skladišti, na koji način obrađuje i na koji vremenski period čuva?

O: Podaci koji se prikupljaju se čuvaju na zaštićenoj lokaciji, kriptovani su, i čuvaju se u vremenskom roku u kojem važe i same legitimacije. Baza podataka i namera obrade je prijavljena kancelariji Poverenika, koji je i izvršio nadzor kako se sami podaci čuvaju i skladište. Zabrana koja je izrečena se odnosi na to da se lični podaci ne smeju uparivati sa podacima o kretanju što BusPlus i ne čini. Svaki korak u poslovanju primarno je koncipiran u korist građana. Svi smo se tome u potpunosti prilagodili.

P: Šta je sa tehničkom podrškom? Već se da primetiti da je dosta uređaja polomljeno. Da li je organizovana zamena istog dana ili kako već?

O: Tehnička podrška je važan stub poslovanja celog sistema. Svaki oštećeni ili pokvareni uređaj će istog dana u najkraćem vremenskom roku biti zamenjen, kao što je to i do sada bilo činjeno.

P: Iako ne volim priče o vlasničkoj strukturi i organizaciji i sl, mislim da je ipak važno da i to objasnite, transparentnosti radi – šta je uloga Apex-a, šta GSP-a, a šta Grada Beograda? Ko tu šta kome, kako i koliko? Ko je zadužen za održavanje vozila? Kome se građani žale za koji deo usluge?

O: Podaci o vlasničkoj strukturi nisu tajna, i mogu se videti na sajtu Agencije za privredne registre. Uloga grada Beograda, odnosno Direkcije za javni prevoz je kompletna organizacija i kontrola gradskog prevoza u Beogradu. GSP je svakako najznačijniji prevoznik jer učestvuje sa oko 75%, ali ovu ulogu obavljaju i ostali učesnici (privatni prevoznici i Lasta). Za održavanje vozila su zaduženi sami prevoznici, dok je za održavanje opreme sistema BusPlus, zadužen Apex Solution Technology doo. Građani se za sve probleme mogu obratiti svim navedenim učesnicima u sistemu, jer su svi na usluzi građanima koji su korisnici ovih usluga.

P: Šta biste Vi rekli da je ono što građani i gosti Beograda dobijaju ovim sistemom, a da do sada nisu imali? Šta je dodata vrednost ovog sistema?

O: I građani i gosti Beograda će se tek uveriti u prednosti koje će imati od sistema BusPlus. Pre svega, građani su dobili jedinstvenu karticu sa kojom mogu da se voze i u ITS1 I ITS2. Građani koji dolaze iz ITS2 u grad, sada imaju veću mogućnost izbora kombinovanja zona (npr. plaćaju dopunu za zonu 1 i 2 u ITS2 i za ITS1, ili za  zonu 2 i 3 i ITS1, itd). U narednim fazama biće razmotreno i uvođenje drugih vrsta karata. Ovakav sistem je mnogim evropskim gradovima doneo uštede, a samim tim je taj novac uložen u dalji razvoj  gradskih prevoznika. BusPlusu je potrebna podrška građana, a dobrobit po njih sigurno neće izostati. U to nas uverava i odlična međunarodna praksa.

———————–

Da zaključim, ukratko:

Da li je ovaj intervju zadovoljio moje apetite i dao mi sve odgovore koje sam želeo? Nije, iako je rekao dosta.
Voleo bih da je bio detaljniji, ali je svejedno odličan početak komunikacije, i verujem da će se Gdin Vlahović i ekipa iz BusPlusa javiti i u komentarima da pojasne šta nas još zanima.

Zahvaljujem se Veljku Vlahoviću na brzoj reakciji i saradljivosti, kao i Dragani Đermanović na preduzimljivosti i pomoći oko ovog intervjua.

Idemo dalje.

Konstruktivno!

Picture credits: http://lindzpagel.blogspot.com/

Odmah da kažem da me u ovom trenutku ne zanima vlasnička struktura kompanije, niti da li je taj mlađahni Vlahović sposoban ili ne da vodi tu kompaniju. Ne poznajem ga, niti znam išta o njemu, a ’81 godište može da znači i da ima 10+ godina iskustva u biznisu, isto kao da je tatin sin kome je dato na upravljanje veliko preduzeće. Zato bih ostavio da se ovime bave specijalizovani mediji, blogovi i uopšte oni koji imaju mogućnost da dođu do više informacija. Siguran sam da ćemo vrlo brzo sve saznati

Ne zanimaju me ni trenutni problemi sa očitavanjem kartica. To je tehnički “hiccup” koji će se rešiti – ne znam sistem koji je zaživeo prvog dana i lepo radio sve vreme. Sigurno da ih ima, ali tehničke izazove na samom početku rada sam spreman da oprostim.

Gužve za izdavanje kartica – imali smo nekoliko meseci, bili smo lenji, nemamo pravo da se bunimo što ta firma nije pre 2 meseca rekla da će biti -15 u poslednjoj nedelji pred start rada sistema

Privatnost podataka i ostale paranoje? Dajte, ljudi, manite se brige… Jedan od retkih državnih službenika koji radi svoj posao savesno i u kojeg imam bezgranično poverenje je upravo Šabić koji se bavi ovom temom. Siguran sam da će on izaći u medije i reći da se oni igraju Velikog brata, ako dođe do te situacije.

E sad, ako zaboravimo sve ove hejtove na prvu loptu – ono što mene zanima je sam sistem, koji smo tako dugo čekali i kojem smo se radovali (bar ja).

Sistem kao sistem ima potencijala kol’ko hoćeš. Uzet je iz Istanbula, gde funkcioniše odlično (živeo tamo, ne pričam tek tako), i unapređen je tehnološki (kartice i kolor ekrani plus GPS servisi umesto tzv “akbil” privezaka i metalnih kutija), tako da sistem u ovom slučaju nije problem. Problem je to što su ga Beogradu prilagođavali oni koji se ne voze prevozom, bar ja tako to vidim.

Prvo, autobus treba da ima samo jedan aparat za validaciju, i to na prednjim vratima. Ovi kod nas valjda misle da smo mi stoka razmažena i da nećemo prihvatiti da ulazimo samo na prednja vrata? Ne znam samo kako se tako lako prilagodimo kad odemo u neki drugi grad ili državu? I ne, ovo ne usporava sistem – dokazano u Istanbulu gde svi lepo ulaze na prednja vrata i otkucavaju svoju kartu na način sličan ovome. Da, ovo švercerima smanjuje mogućnost švercovanja, ali o njima ovaj sistem i ne treba da vodi računa, zar ne? Za one koji ne mogu da priušte da plaćaju gradski prevoz – o njima Grad treba da povede računa na drugi način.

Drugo, ako su već stavili aparate za validaciju kod svih vrata, onda je potpuno nebulozno da zahtevaju od ljudi da validaciju urade dok je autobus na stanici. Ideja je i u ovom slučaju, pretpostavljam, da se spreče oni koji bi kupili nepersonalizovanu karticu i otkucavali je samo kad moraju. Da su ti bajni konsultanti razmislili malo, ili pak izašli iz svoje kancelarije i uložili par hiljada eura da obiđu par gradova i njihove sisteme javnog prevoza, videli bi recimo sistem u Pragu gde ti možeš da otkucaš kartu kad god hoćeš, a kontrola kad uđe u bus svojom karticom blokira ceo sistem tako da ne možeš da otkucavaš kartu kad oni jednom uđu. Jednostavno i elegantno rešenje. Ja sam i dalje za ono prvo za validacijom na prednjim vratima i pri ulazu u bus, ali i ovo može da bude dobro rešenje.

Treće, ja stvarno ne mogu da verujem da su digitalizovali sistem, a da ti i dalje naplaćuje 60 dinara svaki put kad promeniš prevoz. To je stvarno bullshit i to moraju pod hitno da menjaju. Ne znam nijedan uređen gradski prevoz (a ovo pretenduje da bude baš to) da nema karte koje traju 60 ili 90 minuta. Naročito kad imaš ovako sve digitalizovano, to je bar lako uraditi. Taj isti sistem iz Istanbula ima ovu opciju, pa ne mogu da se vade da nije moguće trenutno to uraditi i sl.

Ostaje da se nadam da su ovo sve samo tehnički izazovi, te da će greške ispraviti. Ovako mogu samo da sabiram 2 i 2 i skontam šta 3x više aparata za validaciju i jednokratne karte mogu da znače – cash cow wannabe. Voleo bih da me ubede u suprotno, ili da se opamete, jer komunalnih policajaca za legitimisanje nema dovoljno, a ovakav sistem podstiče na šverc u najmanju ruku (a koliko vidim, klinci divljaci su već počeli i da lome aparate).

Wohooo

Dobih pre par dana informaciju da će Share Conference biti i ove godine i to 26-28. aprila. Sad videh da i na sajtu stoji taj datum.

Pisao sam opširno utiske i izveštaj sa prošle konferencije, pa se podsetite, ali ukratko se najiskrenije radujem ovoj konferenciji. Prošlogodišnja je bila baš sjajna – potpuno drugačija od svih na kojima sam bio, odličan spoj zabave, znanja, druženja i skup najneverovatnijih vrsta ljudi na jednom mestu.
Usudiću se čak da kažem da je model konferencije uticao i na dosta drugih konferencija koje su se desile u 2011, i to pozitivno. Odjednom, predavači nisu više samo iz regiona (ne kažem da iz regiona nema dobrih predavača, naprotiv), već su sa svih krajeva sveta. Neka od imena koja smo imali prilike da vidimo i čujemo mogla su sama da prave konferenciju oko svog dolaska. Šer je pomerio standarde, to valjda hoću da kažem.

Sada, skoro godinu dana kasnije, jedva čekam da saznam koga su organizatori uspeli da dovuku ove godine. Verujem da su bili na slatkim mukama kako bi napravili bar približno kvalitetan program, jer očekivanja su ogromna (no pressure ), a mnogo toga se desilo u 2011. godini po pitanju aktivizma (verujem da nije potrebno objašnjavati koji deo Šera mi je najzanimljiviji) – ACTA, PIPA, SOPA, Anonymous-i, Occupy Wallstreet, whistleblowers, Assange, Arapsko proleće, Ushahidi, ludi Šveđani koji su file-sharing registrovali kao religiju… Činjenica je da države i uopšte zakonodavci postaju sve agresivniji pod pritiskom velikih korporacija i uopšte željom da vladaju na način od pre 50 godina, a da sa druge strane ljudi postaju sve obavešteniji i traže sve veću transparentnost i države i biznisa. Evolucija i borba protiv promena kojoj tradicionalno teže državni službenici. I dok neki hrle ka kapitalizmu (ili islamizmu u nekim zemljama), negde drugo pokušavaju da kapitalizam promene, prevaziđu ili bar prilagode i obuzdaju. Društveni mediji su postali mainstream, nisu više zezalica ili alat plebsa za borbu protiv zlih vladara. I političari i biznismeni sve češće pokušavaju da iskoriste moć ovih medija da kreiraju promene – najčešće je, doduše, u pitanju kreiranje neke nove istine, ili pokušaj da se opravda istorija…

No, šta je – tu je. O svemu ovome će se razgovarati na Share Conference 2012 – možda ne u glavnom programu (pojma nemam kako će agenda izgledati), ali ako bude slična prošlogodišnjoj, onda ćemo nadugačko i naširoko pričati o ovim temama i na predavanjima i tokom pauza. I tome se jako radujem, jer nemamo mnogo prilike da pričamo uživo o ovim temama. Nekako se svi pogubimo u svojim nišama ili pak u dnevnopolitičkim temama i preživljavanju, da ne stignemo da se dotaknemo ovih krupnijih tema i često uzimamo zdravo za gotovo ono što nam se servira (bilo da je to novi zakon, ili pak borba protiv nekog zakona, bilo da je to EU ili borba protiv EU). Ako dodam da će izbori u Srbiji biti tu iza ćoška u vreme konferencije – biće još zanimljivije

Bilo bi sjajno da i među učesnicima (a ne samo predavačima) bude stranaca, verujem da bi to donelo novi kvalitet celoj priči. Ako ništa drugo, pozivam ovim putem barem drugare iz regiona da dođu – nije skupo doći u Beograd, a zabavno je sigurno (prošlogodišnji “noćni program” je takođe bio vrhunski)

Vidimo se uskoro!

*Update: Program konferencije je objavljen, pravac http://www.shareconference.net/rs/program

Dobih jutros preko Facebook-a ovaj sjajan primer odgovora na žalbu klijenta:

via: Parker Lim

U trenutku pisanja ovog teksta, ova fotka je imala blizu 30000 like-ova i 8500 puta je share-ovana od strane drugih FB korisnika. Ludilo! Retki su oni koje ovakav potez neće oduševiti. Naravno, biće i zezanja da su mogli i malo više da se otvore na toj poklon kartici, ali verujem da i ti ljudi shvataju da ovo nije priča o poklon kartici, već o pravilnom pristupu komunikaciji sa klijentima.

Ovaj primer me podsetio i na događaj od pre nekoliko nedelja u Beogradu, a o kojem sam zaboravio da pišem… Naime, naleteli smo na sajt restorana Lorenco i Kakalamba pre nekoliko meseci, i oduševili se i idejom i izvedbom – kombinacija Pirota i Firence upakovana u jela koja zvuče sjajno i ambijent koji izgleda fenomenalno. Ne može da omaši, zar ne?

Tako smo i mi mislili, i ovaj restoran nam je prvi pao na pamet kad smo razmišljali gde da vodimo goste pre nego ih povedemo u Pozorište na Terazijama na mjuzikl. Sjajan restoran pa nezaboravno Pozorište na Terazijama – how cool is that?

No, ne lezi vraže…

Nakon početnog oduševljenja ambijentom, i kuverom u obliku odličnih hlepčića i pesto sosa za mazanje, uzbuđenje polako opada. Da skratim priču – hranu smo čekali 70-90 minuta (restoran poluprazan). Neki od nas za stolom su dobili nakon 70 minuta i recimo trećeg podsećanja, a ja nisam dobio uopšte. Kako smo već kasnili u pozorište, otkazao sam porudžbinu i zatražio račun. E sad, do tog momenta nisam razmišljao zbog čega se ovo desilo. Mislim, ovako nešto može da se desi bilo gde i bilo kom, ne volim da osuđujem na osnovu jednog iskustva.

Međutim, ono što se dešava nakon žalbe klijenta je ono što pokazuje nivo organizacije i veličinu restorana, zar ne?
U ovo slučaju, to je menadžer kojeg vidimo kako karticom poništava moju klopu na kasi i mršteći se udaljava (da priđe našem stolu i vidi šta se dešava? Pobogu, pa zašto bi to uradio?), te konobar koji mi donosi račun i obraća mi se rečenicom “Nisam vas ja služio, nije moja greška!”. Šta reći a ne zaplakati? Napominjem da nisam besneo po restoranu niti bilo šta slično, samo mirno zatražio račun i da otkažu moju klopu.

Izdržao sam, nisam reagovao ni na ovo (naših gostiju radi), i sve što smo uradili je upis žalbe u knjigu gostiju na ulazu u restoran, ostavivši tom prilikom broj telefona, za slučaj da hoće da nas pozovu i objasne.
Logično, podelio sam svoje utiske i na twitteru i facebook-u i dobio povratnu informaciju da nisam jedini koji je iskusio lošu uslugu tamo.

Na tome je i ostalo dok nas nisu pozvali telefonom i rekli da je taj konobar dobio otkaz a ostali iz smene 20% od plate (ili tako neki procenat, ne držite me za reč), te da nas pozivaju da dođemo na besplatnu večeru kad god hoćemo. What the hell??
Ljubazno smo im objasnili da ne mislimo da će otkaz bilo kome rešiti problem, te da na taj način neće podići kvalitet usluge, i da se sad osećamo loše jer ideja žalbe nije bila da konobar dobije otkaz, već da im ukaže na izazov u organizaciji rada. Osoba sa druge strane nije baš shvatila poruku, mada nije ni da smo očekivali.

Valjda je to srpski način rešavanja žalbi – ako neka glava ne odleti, klijent nije zadovoljan rešenjem. Ili je možda u pitanju menadžer sadista koji jedva čeka da se ovako nešto desi? Ne znam.

I šta sad? Da li biste vi nakon ovakvog iskustva ikada više otišli u taj restoran (ne želim ni da znam šta bi mi ostali konobari i kuvari stavili u hranu kada bi me prepoznali )?

I važnije – imate li neki dobar primer odnosa sa klijentima? Ne mora restoran – bilo šta!

Obožavam kad se moderne tehnologije koriste za društveni aktivizam!

Ushahidi je platforma koja je često korišćena u ove svrhe (npr. jazakraljevo.rs), a koja omogućava da na izuzetno lak način nešto “mapirate”, odnosno pokažete na mapi mesto i opis nekog događaja.

Dokukino, regionalna organizacija građanskog društva, je iskoristila ovu sjajnu platformu da u saradnji sa Institutom za održive zajednice (ISC) kreira platformu “Super građanin” na www.supergradjanin.com, koja pruža mogućnost građanima da brzo i efikasno sami učestvuju u brzom i efikasnom evidentiranju slučajeva nasilja. Jednostavnim pristupom preko ličnih Fejsbuk i Tviter naloga, građani i aktivisti moći će da prijave slučajeve nasilja postavljanjem fotografija, video zapisa, u vidu pisanih poruka, kao i slanjem SMS-a.

Ideja je da ovo mesto postane neka vrsta alternativne baze podataka nasilja, da pokaže građanima gde se nasilje vrši, koja vrsta i sl, te da pokrene na akciju. Činjenica je da podaci o nasilju generalno postoje, ali su oni deo nekih većih istraživanja koja najčešće ne dopiru do nas, “običnih građana”, a ovakva platforma to može da nam približi.

Uključite se na www.supergradjanin.com, jer “kad se Građanin uloguje na net, događa se neverovatna promena! Građanin postaje Super Građanin – uvek spreman da stupi u akciju. Super Građanin nije policajac, nije vlast, nije snagator. On je savestan građanin koji čini ono što je u njegovoj moći – kada svedoči nasilju, on ga prijavi na internetu!”

Već neko vreme eksperimentišem raznim uređajima na našem tržištu, sve u potrazi za “dobitnom kombinacijom” koja će zadovoljiti moje privatne i poslovne potrebe.

Kod kuće koristim desktop PC koji igra ulogu “centra sveta”, a pored njega još i 2 HDD-a po 2Tb (wifi backup plus multimedia storage). Moje malo carstvo u kojem uživam kad god sam kod kuće.

Međutim, u poslednjih par godina sam najčešće na putu, pa su mi mobilni uređaji postali jednako važni, ako ne i važniji. Na poslu koristim 2 laptopa – stari HP sa Windows XP-om i Macbook Pro sa MacOSX-om (koji nosam sa sobom), i uz to Blackberry 9700. Privatni telefon je HTC Desire, a uz to imam i Samsung Galaxy Tab 10.1 tablet. Znam da mnogima to može da zvuči čudno, ali ja stvarno sve to koristim.

E sad, iako sam više nego zadovoljan tabletom koji imam (u poslednje vreme ga češće koristim na sastancima nego laptop), nekako sam imao osećaj da mi je jedan od 2 android uređaja višak, te da bi mi “nešto između” bilo dobro rešenje.

Samsung Galaxy Note sa svojih ekranom od 5.3 inča i olovkom kreiranom specijalno za ovaj ekran, upravo pokušava da upadne u tu kategoriju.

Galaxy Note na poslu

Prilikom testiranja nisam hteo da uređaj posmatram geek-ovski (koga zanimaju detaljne specifikacije, može da ih vidi ovde) već kao poslovni korisnik. Napomenuću ipak da je uređaj prava zver.

Dakle, pokušao sam da uređaj uključim u svoj život na 5 dana i vidim da li ću moći da se naviknem na njega i iz upotrebe izbacim mobilni i tablet. Instalirao sam na njega sve omiljene aplikacije, i to:

- Dropbox za pristup podacima
- Evernote za beleške
- ES File Explorer za upravljanje podacima (odličan jer je moguće pristupiti i fajlovima na računarima preko wifi-a)
- Do It Tomorrow za podsetnik
- iClickr za upravljanje PPT-om preko wifi mreže
- Unified Remote za daljinsko upravljanje aplikacijama na računaru
- TeamViewer za upravljanje računarima preko interneta
- Feedly, Pulse, News360, Zinio, Google Reader i Google Currents za vesti i RSS
- MX Video Player i BS Player za gledanje filmova i serija
- Analytix za praćenje Google Analytics statistika
- uTorrent Remote za upravljanje torrentima na udaljenom računaru

Uz sve ovo, dao sam šansu i aplikacijama koje je Samsung specijalno razvio za ovaj uređaj, i neke od njih su stvarno sjajne.

Photo by Slashgear.com

S-Planner – odličan, možda i najbolji kalendar na androidu. Lak za korišćenje, pregledan, lep, lako se povezuje sa Google kalendarom, ali i sa Exchange serverom i Facebook-om.
S-Memo – aplikacija koja izvlači maksimum iz činjenice da je ovo uređaj sa velikim ekranom, specijalnim stylus-om i na androidu, što znači da sve ono što kreirate olovkom, importovanjem mape, fotografije ili zvuka, možete na lak način podeliti sa prijateljima na lak način svojstven samo androidu.
Video Maker  - super app za brzo editovanje video fajlova direktno na uređaju.
Readers Hub –  zanimljiva aplikacija koja spaja 3 eksterna servisa, i to PressDisplay za novine, Kobo za knjige i Zinio za časopise.

Pored ovih aplikacija, istakao bih i 2 servisa koja nisam video ni na jednom drugom uređaju do sada, a koji dodaju vrednost i telefone pretvaraju u prave multimedijalne kućne uređaje:

All share – ako ste srećnik koji ima DLNA (Digital Living Network Alliance – više informacija ovde) uređaj, obožavaćete ovu aplikaciju jer je deljenje fotografija, muzike ili video fajlova preko wifi-a direktno na DLNA uređaje (recimo TV) toliko lako da je to neverovatno.
WiFi direct – sjajna opcija koja omogućava direktno povezivanje sa drugim wifi uređajima, bez potrebe za access point-om ili ruterom. Bluetooth postaje bespotreban, što je sjajno.

Da li je to – to?

Lako je zaključiti da je potencijal ovog uređaja ogroman, iako ima i par negativnih strana. Recimo, fabrički dolazi sa Android verzijom 2.3.5, koja i pored svih kozmetičkih detalja oko kojih se Samsung potrudio, ipak ne izvlači maksimum iz ovakvog uređaja. Honeycomb (3.1) bi mnogo više odgovarao, bar dok ne stigne update na Ice Cream Sandwitch (4.0). Pored toga, najveći minus je baterija, odnosno neprilagođenost softvera koja prosto jede bateriju, tako da najjača do sada baterija viđena u telefonima – 2.500 mAh – i dalje traje samo 1 dan. Treća i poslednja stvar koja je mene malo odbila od Note-a je što sam naviknut na 10.1 ekran za sve ono što bih inače radio na tabletu, a naviknut na manji ekran od ovog za sve ono što radim na telefonu.

No, kad bolje razmislim, za većinu korisnika to i nisu neki minusi – svejedno smo svi već navikli da sve svoje uređaje pred spavanje stavimo na punjač, a ako niste geek kao ja, verovatno vas razlika između androida 2 i 3 neće ni zanimati. Ovo treće što sam naveo je verovatno samo stvar navike, ništa više od toga. Ako do sada niste koristili 10.1 tablet, ova veličina ekrana će vam verovatno biti fenomenalna.

Sa druge strane, ono što će vas zanimati je da je ovo fantastičan uređaj za poslovne korisnike. Bilo da hvatate beleške na sastancima, upravljate prezentacijom na projektoru, komunicirate (mail, chat, fb, twitter, štagod), planirate (kalendari, podsetnici), prepravljate bitna dokumenta u poslednjem trenutku dok u isto vreme telefonirate itd, siguran sam da ćete uživati u svemu tome dok koristite ovo malo čudovište.

Meni se pokazao sjajnim – nije “izdao” nijednom, brzo startuje aplikacije (znate ono “ček da ti pokažem na telefonu”), lagan je (nisam osetio dodatni teret u ručnoj torbici), gledanje filmova na njemu je potpuno uživanje, tastatura je najpreciznija i najbrža do sada na svim android uređajima na kojima sam radio, a tviterašima će se svideti i to što Plume pokazuje 3 kolone u horizontalnom pogledu, kao na velikim tabletima.

Sve u svemu – fenomenalna naprava. Ja sam je isprobao kao biznis korisnik, ali bih je preporučio svima koji žele više od telefona, ali ne žele da kupuju dodatni tablet uređaj.

Samsung Galaxy Note sam na testiranje dobio ljubaznošću Vip Mobile, te im se ovom prilikom zahvaljujem.

Da li set ikada čuli za izraz “mladi u riziku”?

Ja nisam, do pre par dana. A siguran sam ni puno vas koji ovo čitate.
A pričamo o tome često, na ovaj ili onaj način.

Elem, Timočki omladinski centar (TOC) smatra da su mladi u riziku mlade osobe od 15 do 30 godina (u skladu sa Nacionalnom strategijom za mlade) kojima nisu dostupne adekvatne razvojne mogućnosti, i pokušava da svojim aktivnostima radi na prevenciji bilo kojih oblika rizika (zdravstvenih, ekonomskih, socijalnih).

Kao što rekoh, pričamo o toj temi stalno, ili bolje rečeno o problemima vezanim za tu temu, i postoji veliki broj organizacija koje se na ovaj ili onaj način bave mladima i raznim oblicima rizika kod mladih (finansijska moć, nezaposlenost, maloletnička delikvencija, zdravlje…).

Specifičnost pristupa TOC-a je što pokušava da sistemski reši ovaj problem, tačnije da stvori uslove za kreiranje sistemske brige o mladima u riziku, u isto vreme radeći i konkretno na rešavanju određenih problema.

Njihov projekat “Mladi u riziku” obuhvata 5 gradova (Novi Sad, Zaječar, Niš, Užice i Kragujevac) u kojima se radi na ojačavanju kapaciteta Kancelarija za mlade i drugih lokalnih aktera koji se bave mladima. Nakon nekoliko treninga i radionica, lokalne radne grupe će na Nacionalnoj konferenciji predstaviti specifičnosti svojih lokalnih zajednica, mogućnosti rešavanja i sl, te šta je do sada urađeno.

Konferencija se održava u utorak, 13. decembra, u hotelu Zira, sa početkom u 11h. Ja ću biti tamo, tvitovati i blogovati sa konferencije, a pozivam i sve vas koji ste zainteresovani da pogledate kratki promo video i pročitate zvanični poziv i prijavite se.

http://www.youtube.com/watch?v=w_ft-MyXqJA

Nakon višegodišnjeg blogovanja gotovo isključivo na engleskom, od danas počinjem paralelno da pišem i na srpskom.

Zašto?

Pa, rekao bih da je razlog taj što sam osetio potrebu da blogom malo više komuniciram sa ljudima iz našeg regiona. Uključujem se u dosta aktivnosti u poslednje vreme, pratim veliki broj tema i jako često pomislim “uh, napisao bih nešto ali je glupo na engleskom jer je tema prilično lokalna”, i onda odustanem.
Blog na engleskom je od mesta na kojem sam delio iskustva sa putovanja i života u Istanbulu, počeo da mi služi da svoja razmišljanja i teme, koje su mi u određenom trenutku važne, podelim sa prijateljima širom sveta, i toj svrsi služi savršeno. Međutim, dobio sam dosta povratnih informacija od prijatelja sa prostora Jugosfere da su im teme koje obrađujem super, ali da ne vole da ostavljaju komentare na engleskom jer misle da ne mogu dovoljno dobro da se izraze kao na srpskom. Iako ih uvek pozovem da napišu slobodno na srpskom, to se najčešće ne desi, pa ostanem uskraćen za vredno mišljenje, a tema zamre.

Iz tog razloga sam iskoristio i šansu koju mi je ponudio Nebojša aka @eniac, da na njegovom blogu gostujem tekstom o sjajnoj inicijativi “Stvarno važno” Fondacije Divac. Tekst je naišao na lep prijem, pa eto dodatne motivacije da što pre pokrenem i blog na srpskom.

O čemu ću pisati?

Kao i do sada, šta god mi u određenom trenutku bude bitno&važno. Gledajući o čemu sam pisao do sada, verujem da će to biti teme iz oblasti aktivizma, društvenog preduzetništva, društveno-odgovornog poslovanja, razvoja ljudi i organizacija, ali i tehnologija, sport, politika… Dakle, široko, pa dokle stignem.

Srpski vs engleski?

Za sada će tekstovi biti izmešani na blogu, ali sam uveo jezičke kategorije, pa ćete kroz navigaciju na desnoj strani moći lako da filtrirate samo tekstove na srpskom, ili pak na engleskom, ako uopšte bude potrebe. Videćemo kuda će sve ovo da ide, pa ko zna, možda i razdvojim te dve priče na 2 bloga…

I tako… Wish me luck… Ovaj.. Poželite mi sreću!

Ever since I started thinking about and discovering the idea of Social Entrepreneurship and Business, I realized just how much the system we live in needs to be reinvented. How much we all need to change.

Corporate Social Responsibility is not enough anymore. Businesses need to reinvent themselves and get back to pro-customer, pro-user, instead of pro-shareholder.

Of course, when I say so, it’s a bunch of crap coming from an idealist, but when Harvard Business School professors discuss the issue and write a book “Capitalism at Risk: Rethinking the Role of Business“, then I can only say that we might just be closer to the end of capitalism then we thought.

Check out this short interview with the authors of the book:

http://www.youtube.com/watch?v=n1Et7s6ALRw

What do you think? What’s coming after capitalism?

Remember my post from a couple of months ago? In short, there was an international initiative to create a unique symbol of human rights, as there wasn’t one so far.

4 months later, 15000 logos were submitted to humanrightslogo.org, and 10 of them made it to the finale. People from more then 190 countries voted and finally a winner was announced: Predrag Stakic of Serbia with his amazing work:

Predrag’s idea, titled “Free as a man”, was to create a symbol that is powerful, simple and touches upon the core of the human rights idea. Most importantly, it is extremely easy to draw, no skills are needed at all!

Congratulations to the author, and looking forward to see the wings of human rights being spread all over the world.