Izgleda da galama na internetu ipak može da privuče pažnju.

Oni koji me prate na twitteru (@PeckoPivo) znaju da sam jedan od najglasnijih zagovornika precrtavanja listića na predstojećim izborima, i to što stalno kritikujem sve relevantne političke opcije i činioce izgleda neko i čita.

Elem, pozvan sam da jedan dan posetim predizbornu kampanju DSa i imam priliku da pričam sa Borisom Tadićem.
Nisam još odlučio da li ću prihvatiti, ali ako prihvatim i budem imao priliku da pričam s njim, hoću da imam spremna pitanja i komentare, da priliku iskoristim na pravi način.

Dajte ideje – šta biste ga vi pitali kada biste imali šansu da budete s njim 1 na 1? Šta biste mu rekli? Šta biste tražili od njega?

Logično, odgovore bih, posle razgovora, objavio ovde na blogu (naravno, očekujem konstruktivne komentare i predloge – pljuvači i psovači imaju b92, blic i sl, pa ih molim da se suzdrže ovde). Oni koji me ne znaju, pravac “about me” na brzo upoznavanje.

No, ono što bih svakako odmah da postavim na svoje mesto je činjenica da mi trenutno niko ne može promeniti odluku da precrtam listić.
Može eventualno da me ubedi da ne moram da bežim iz zemlje ako opcija oko DSa ponovo pobedi i eventualno dâ neko obećanje za rešenjem nekog za njega sitnog, a za mene ogromnog problema (ukidanje firmarina za NGOove, npr). Ali to je to. Precrtavanje ostaje.

A evo da objasnim i zašto, kad sam već tu.

Kao i mnogi koji su otišli da karijere grade “preko grane”, vratio sam se u Srbiju sa idejom da ovde nešto uradim, promenim. Ne zato što me je država privukla atraktivnim uslovima da se vratim, niti zato što sam ja kao mnogo pametan pa ću ja sam da promenim Srbiju, već zato što volim ovu zemlju i ove ljude ovde, i bilo mi je logičnije da menjanje sveta započnem iz svog dvorišta.

Tu sam već nekoliko godina, i šta mogu da vidim oko sebe?

Jedno te isto.

Menjaju se likovi u foteljama, a ništa se krucijalno ne menja.
Od velikih stranaka, svi su bili na vlasti, ovako ili onako. I svi su bili i u opoziciji.
Neki su promenili odelo, ime partije, koaliciju, štagod, ali ćud nisu.
Demokrate i Radikali (ne, neću ih zvati Naprednjacima) nas već više puta plaše onim drugima, i na istu foru dobijaju po 30% glasova.
SPS je u vlasti, ej! I još “obećavaju da će ispraviti 6. oktobar” ako glasamo za njih.
G17 (ne, neću ih zvati URSovcima) se sprda sa nama već, koji ono beše, 4. mandat? Po istom scenariju, samo svaki put cilja drugu publiku.
LDP glumi opoziciju i doslednost, a još nismo videli ništa sem glasnog lajanja uz vetar. Sada zavijanja, pošto su se udružili sa Vukom.
Pored njih, pojavila se i neka nova ekipa, da upotpuni brod ludaka – Dveri, Naši, Zukorlić… Jesam li zaboravio nekoga?

I svi oni nude isto – sebe u tom sistemu. Sebe u istim foteljama iz kojih pokušavaju da izbace ove koji su sada na vlasti.

Kad ste čuli za neku novu ideju?

Ili još bolje – kad ste čuli plan za neku staru ideju, koju nam prodaju već 20 godina?

Ja nisam.

Ali zato sam ih čuo kako se prepiru oko toga ko će kome da dođe na noge za formiranje Vlade nakon izbora, ko će da vodi Razvojnu banku (šta vam prvo padne na pamet kad čujete za tu banku? korupcija? I meni.), ko će bolje da nas odvede u EU, ko ima diplomu a ko nema i sl.

Svi oni su došli i na internet. Ja se obradovao kad sam to video, kao “super, sad ćemo moći da komuniciramo”.
I šta se desilo? Pa naravno da arhaični političari i njihovi menadžeri kampanja ne mogu da razumeju šta znači dvosmerna komunikacija. U stvari lažem – znaju oni, samo znaju da u takvu komunikaciju moraš da uđeš iskreno i čisto, a ogromna većina njih ima bar jednu aferu iza sebe.
Organizovali su i aktiviste da nas maltretiraju, da reaguju kad ih kritikujemo. Mene su zvali i telefonom da reaguju, a o DMovima na twitteru da i ne pričam. Desilo mi se i da mi, kada kontaktiram državnu upravu i lokalnu samoupravu, skrenu pažnju da previše lajem onlajn protiv njihove partije. Suptilno, naravno. Dešava mi se dosta često i da, nakon par meseci super komunikacije na razne teme, neko odjednom “zastrani”, pa onda skontaš da to nije odjednom, već da tih aktivista ima i više nego što si mislio.
Znam da nisam jedini kome se ovo dešavalo. Ne očekujem da se ti ljudi jave ovde, mada bih voleo.

Sve češće su počeli i da nam skreću pažnju da je precrtavanje listića glupo i za šonje. Nekada direktnim porukama, a često i kroz projekte NGOova u kojima rade njihovi aktivisti. Ranije su te NGO-ovi i udruženja mladih pozivali da izađeš na izbore, a sada da glasaš. Ogromna razlika.

Pa ti kažu – ako precrtaš listić, ti u stvari pomažeš velikim strankama, pokazuješ neozbiljnost, nemaš pravo posle da se buniš. Ako ti se ne sviđaju, a ti sam napravi stranku, i te fore. Ili ona još bolja – učlani se u neku pa je menjaj iznutra.

Ne, gospodo, vi koji i dalje glasate za “iste” pokazujete neozbiljnost.

Razmislite malo – znate li uopšte kako se osniva stranka? Znate li šta je sve potrebno? Koliko je novca potrebno?
Minimum 5 miliona dinara. Odakle vam te pare? Kapirate da vam treba sponzor da biste osnovali stranku? Da li vam je to OK? Šta tom sponzoru morate da obećate da bi vam dao te pare? Vladimir Pavićević je pisao o tome ovde. Pročitajte obavezno.

Sistem je postavljen tako da maksimalno oteža pristup novim idejama. Srđa Popović je ovde lepo to objasnio da, dok oni to zovu ukrupnjavanjem političke scene, to u stvari znači “vozi majstore, svi su ušli”, iliti “misli unutar kutije” – biraj od ponuđenog, šta god to bilo.

E pa neću.

Ne dam glas ni vama koji nas plašite jedni drugima, ni vama koji se folirate da ste prave stranke koje kao imaju svoju ideju i program a unapred znamo s kim ćete u koaliciju i na koja ministarstva ciljate, ni vama koji nećete da siđete sa vlasti, a ni vama koji hoćete da ih skinete sa vlasti bez ikakve ideje šta ćete posle.
Neću da Obradović bude ministar obrazovanja, forsiranu veronauku u školama, sveštenika u RRA (štaviše, ne želim nikoga iz bilo koje religije nigde blizu države, a naročito novca od poreza koji plaćam), neću da svakih 3-4 meseca gledam na TVu kako iskorišćavaju narod sa Severnog Kosova i njihove živote za dnevno-političke teme, neću da gledam “Đinđićarenje” od strane DSa i SNSa jer i ne razumeju te citate za koje se hvataju, neću da gledam kako iz dana u dan mediji tonu sve dublje i dublje a naslovne strane tih medija su dokaz tome, neću da jedino ministarstvo za koje sam video da radi kako treba trpate pod onog čoveka sa bradom koji u Nišu svečano otvara bilbord dan nakon što njegovi stranački drugari otvore ono brvno od 7 metara, neću da se kandidat za predsednika laže ima li diplomu ili ne, i kako je stekao. Neću Velju Ilića, Vulina, neću da u Vladi bude neko ko u Utisku kaže “kako to mislite šta je moje mišljenje?”. Ako vam treba još razloga, Aleksandra (@atjah) je napisala ovaj moćan tekst pre par meseci.

Ja hoću nešto novo.

Hoću ili novu ideju, ili nekoga da zaista uradi nešto po pitanju starih ideja koje nikako da neko sprovede u delo.

Svestan sam da treba mnogo precrtanih listića da bi poruka bila dovoljno snažna da probudi nekoga, ili nešto u nekome od nas. I svestan sam da to verovatno ne možemo da postignemo na prvim izborima. Ko zna, možda su ti ljudi još uvek u srednjoj školi ili na Faksu sada, i tek treba da izrastu u političku budućnost ove zemlje. A možda su to oni koji su otišli odavde već, završili dobre škole po Amerikama, Australijama ili gde već, i kojima treba dobar podsticaj da se vrate. Videli su već one koji se vraćaju pa propadaju. Njih treba da ubedimo da smo ozbiljni da želimo da to znanje donesu i primene ovde.

I to je ok.

Borba za prave stvari nikada nije laka. Štaviše.

Ali makar prvi put u životu znam da radim pravu stvar – glasam za onu opciju u koju stvarno verujem. Ne dajem legitimitet onima kojima ne verujem. Ne šaljem poruku da mi je ponuđeni izbor OK.

Šaljem poruku da sam nezadovoljan, i da radim nešto po tom pitanju.

Pa još ako, uz sve to, pomognem i da G17, radikali i slični ostanu bez cenzusa, ispod crte (nevažeći glasovi se ravnomerno dele onima koji pređu cenzus, ali samo njima), onda smo korak bliže promenama.

I, šta ćete nacrtati na listiću?

Picture credits: vijesti.me

I dalje smo bagra. Potpuno subjektivno to primećujem, ali subjektivno je, objektivno, jedino i bitno.

Generalizujemo ono što se ne da generalizovati, tražimo krivce spolja za sve što nam se dešava, glumimo žrtve, mrzimo jedni druge.

Slavimo i obeležavamo gotovo isključivo događaje u kojima je, ili zbog kojih je poginulo puno naših prijatelja i rođaka. Te proslave organizuju isti oni koji su nas u ratove i odveli, samo su obukli druga odela.

U isto vreme smo lenštine, licemeri, svaku priliku prokockamo.

Pomirenje, ma šta ta reč značila, je još uvek daleko. Kao i progres.

To, naravno, ne znači da treba da prestanemo da se borimo.

Stavio sam sebi podsetnik da uradim novi status check za 5 godina.

Nadam se da neće biti ovako porazan.

Večeras je u JDPu u Beogradu obeležena dvadesetogodišnjica od osvajanja titule prvaka Evrope i nema mnogo reči kojima se može opisati kako se neko kao ja oseća dok sluša ovakav uvod u veče:

http://www.youtube.com/watch?v=1Tp5zOP-res

Naježiš se od glave do pete, zasuze oči, i onda te nekoliko izuzetno emotivnih govora vrati tih 20 godina unazad, u mom slučaju u možda najlepši deo detinjstva.

Danilović kome drhti glas dok čita govor. Željko koji, iako godinama izvežban da drži govore i prezentacije, uopšte i ne krije emocije i koliko mu je sve to važno i nesebično zasluge za urađeno deli sa Kićom koji je stvorio taj tim. Uručivanje plakete zahvalnosti tadašnjem gradonačelniku Fuenlabrade, čiji su stanovnici tada bili najveći Grobari na svetu…

Uh…

Skroz mi je krivo što nisam imao priliku da i uživo budem tamo, da bar sednem među onolike legende i uživam tih sat-dva…

Tokom večeri korišćeni su isečci iz, a nakon manifestacije je prikazan i ceo film “Ima jedan tim” koji je napravljen za ovu priliku. Možete ga pogledati u nastavku (hvala underPFC youtube kanalu što su ovako brzo okačili ceo snimak):

http://www.youtube.com/watch?v=QdYl_KZVNnY

Pored ovog filma, preporučujem da pogledate i “El Partizan de Fuenlabrada”, koji je Canal+ snimio inspirisan ovim sjajnim timom i njihovim podvigom.

http://www.youtube.com/watch?v=tpPWinIrW7M

Osim toga, možete posetiti i CrnoBeli butik i kupiti repliku dresa iz te sezone, napravljenu specijalno za ovu priliku.

Uživajte!

Već neko vreme aktivno promovišem ideju da se kapitalizmu kakvog poznajemo danas nazire kraj, te da se, polako ali sigurno, rađaju nove ideje i novi modeli poslovanja, promovišu nove/stare vrednosti itd. Pisao sam već nešto malo o tome prošlog septembra, kada su i neki od profesora sa Harvard Business School-a izazvali ideju kapitalizma.

Ovogodišnji Svetski ekonomski forum u Davosu je, na moju veliku radost, potvrdio da se na ovu temu već uveliko razgovara, te da smo zaista na kraju jedne ere. Ne nužno slobodne trgovine pod znakom jednakosti sa kapitalizmom , ali svakako kraj oblika turbo kapitalizma koji danas poznajemo, a koji prilično guši slobodnu trgovinu.

Gospodin Klaus Schwab, osnivač Davos Foruma, ukazuje na reformu sistema u Skandinavskim zemljama, gde je kapitalizam u odličnoj sprezi sa jakim socijalnim programima i da zajedno daju odlične rezultate i omogućuju stvaranje okruženja u kojem se može investirati u inovacije, brigu o deci, ali i edukaciju i obrazovanje.

U takvim okruženjima, kapital prestaje da bude najvažniji faktor kreiranja vrednosti, i taj primat prepušta kreativnosti i inovativnosti, odnosno talentima. U takvim okolnostima, možemo slobodno da kažemo da više ne govorimo o kapitalizmu, već o “talentizmu”. Kao što je kapitalizam zamenio industrijalizaciju, tako je sada vreme da talentizam zameni kapitalizam.

Ubeđen sam, baš kao i gospodin Schwab, da sistem (ili čak ideologija) u kojem se spajaju lične slobode i društvena odgovornost, sistem koji se gradi na kreativnosti i inovacijama, te sistem gde kreiranje vrednosti ne znači nužno kreiranje novca za shareholder-e, da je to sistem koji nudi mnogo mogućnosti za smanjenjem ogromnih razlika koje postoje u svetu danas. Primetiću i da nije slučajno što društveno preduzetništvo postaje sve popularnije. Isto kao što nije slučajno što se sve veći broj kompanija radije odlučuje za one sa dobrim idejama nego onim sa završenim fakultetom u roku.

Pročitajte svakako ceo autorski tekst Klausa Schwaba na Huffington Postu. Mogao sam jednostavno da taj tekst šerujem na društvenim mrežama, ali sam smatrao da mu ipak treba dati malo više pažnje.

Šta vi mislite? Šta nas čeka u budućnosti?

Kao što sam i najavio pre nekoliko dana na twitter-u, u junu i julu idem na lepo letnje tronedeljno putovanje u američki Kragujevac, Budvu i Beograd, odnosno Detroit, Majami i Njujork (i možda još ponegde) , i planiram da ga maksimalno iskoristim za istraživanje i učenje.

To istraživanje i učenje planiram da prenesem “na papir”, tačnije ovaj blog, putem gomile post-ova, fotki i, ako se oskrbim tehnološki, putem video kanala. Tokom tih 3 nedelje putovanja, ali i još nekoliko nedelja kasnije, u zavisnosti od prikupljenog materijala, naravno.

Teme na koje ću obraćati pažnju i istraživati nisu različite od onih za koje se svakodnevno interesujem i o kojima diskutujem na blogu, twitteru, facebook-u:

• Mladi (šta su njihove vrednosti, koji su njihovi izazovi, kako izgleda njihovo detinjstvo u ova 3 grada?)
• Aktivizam (šta je uopšte aktivizam u različitim delovima SAD-a, ko su aktivisti, da li su različiti od naših?)
• Upotreba tehnologija (na koji način i koje tehnologije Ameri koriste u svakodnevnom životu? Gde je Android u odnosu na iOS?)
• Uprava/lokalna samouprava (birokratija, javni prevoz, elektronska uprava, kako uopšte to izgleda u npr. Majamiju?)
• Društveno preduzetništvo (šta je social business u SAD-u, ima li ga u bogatim gradovima, koje društvene probleme pokušava da reši?)
• Edukacija/obrazovanje (šta uče, kako je organizovano učenje? Pokušaću i da posetim neki od Uni kampusa i vidim kako to funkcioniše…)

Osim ovih tema, pisaću, logično, i o životu u SAD-u uopšte. Imaću prilike i da posetim neke od najboljih i naj-fensi klubova u Majamiju, kao i neke od najvećih i najjeftinijih Outlet centara, pa će biti i zanimljivosti tih vrsta. (Već mi se priviđa jedan post u kojem upoređujem cene u Majamiju i Beogradu )E sad, za ovo putešestvije mi je potrebna podrška da bi ono u potpunosti uspelo, pa stoga nudim priliku da sarađujemo.

Ako su vam teme koje sam gore naveo zanimljive, želite da neku dodatno ili ciljano istražim, vidite prostor za marketinškim oblikom saradnje (in-post reklama, baner, logo…), ili pak želite da dogodovštine prenesem na vašem portalu, javite mi se preko twittera, facebook-a, linkedin-a ili mailom na nikola . jovanovic @ gmail . com.

Tvitao sam pre nekoliko dana sa Balkanske konferencije “Mladi u riziku” (a pisao sam ranije o lokalnoj ovde), i pojavilo se tog dana dosta pitanja o samoj temi, šta sve obuhvata, čemu konferencija umesto da rade sa tim mladima i sl, pa sam pomislio da bi bilo dobro da u ovom postu još malo približim temu.

Dakle, mladi u riziku su svi oni između 15 i 30 godina stari, a kojima nisu dostupne adekvatne razvojne mogućnosti. To je prilično “široko” objašnjenje, i može značiti mnogo stvari, ali upravo to i jeste bila ideja TOC-a, kada su razvijali ovaj projekat. Teme kao što su narkomanija, vršnjačko nasilje, obrazovanje, deca ulice, nasilje u porodici, AIDS… su svima poznate, i za svaku od njih dosta nas može da se seti jednog ili dva NVO-a koji se tom temom bave. Za neke od tih tema postoje i inicijative na nacionalnom nivou. No, svaka od tih inicijativa se bavi samo jednom od ovih tema, i koliko god bila uspešna, ne može da utiče na okruženje i druge izazove u tom okruženju, pa efekat često ne bude vidljiv.
Upravo zato je Timočki omladinski centar pokrenuo “Mladi u riziku” – da pokuša da objedini teme, inicijative i organizacije da idu ka zajedničkim ciljevima – sistemskim rešenjima.

Tako su na Balkanskoj konferenciji učestvovale delegacije i organizacije iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Bugarske, pa smo mogli da čujemo o Politici za mlade u Hrvatskoj, razvoju omladinske politike u Crnoj Gori, dosadašnja iskustva u radu na projektu “Mladi u riziku” u zemljama regiona, ali i o nekim sjajnim inicijativama koje ciljaju neke od izazova mladih u riziku – Stvarno važno, Budi muško, OKO, Centar za integraciju mladih… Naravno, bili su prisutni i predstavnici Ministarstva omladine i sporta i nekoliko Kancelarija za mlade. Sve u svemu – lepa gomila ljudi sa svih strana koji su se umrežili da zajedničkim snagama pokušaju da unaprede društvo. (prezentacije sa konferencije ovde, a fotke ovde)

Ja se iskreno nadam da će mreža nastaviti da raste, jer samo zajedno i holističkim pristupom se može napraviti opipljiva promena. I od izuzetne važnosti je da se uključe sve interesne grupe. Oduševio me, na primer, MUP Crne Gore koji je poslao predstavnicu da aktivno učestvuje na konferenciji, što je sjajan potez i pokazatelj da oni žele ozbiljno da se pozabave izazovima mladih u riziku. A još više su me oduševile poruke samih učesnika konferencije, gde su se najmanje bavili odgovornošću vlasti, već više time šta mi sami možemo da uradimo i šta treba da osvestimo u svom shvatanju okruženja u kojem živimo.

Sad je red i na ostale da se uključe i daju svoj doprinos. Polako ali sigurno kockice počinju da se slažu i sve veći broj ljudi počinje da povezuje obrazovanje i nasilje u školama sa sistemom vrednosti društva, da glasno pita zbog čega je zdravstvo u raspadu, da razume da to što Niš nema načelnika SUPa već godinama ne utiče samo na lokalnu vlast i Dačićev rejting, već da to šalje dublju poruku o alarmantnosti situacije itd.

Internet je jedan divan alat koji nam omogućava da te kockice sklopimo što brže, da dopremo do što većeg broja ljudi, te da zajedno radimo na rešenjima. I to kvalitetnim rešenjima. Jer jedno je otići u osnovne škole i održati predavanje o svim vrstama droga koje se mogu naći na našem tržištu, a drugo je raditi aktivno na duže staze na edukaciji dece o štetnosti narkomanije, efektima i sl. Aktivnom edukacijom se postiže i da klinke ne misle da će mazanjem konjske masti na gole stomake (što im daje privid toplote na -10C) zaštiti i unutrašnje organe (prosto nisam mogao da verujem kad sam čuo šta rade, samo da bi i po cičoj zimi mogle da idu polu-gole u školu).

Za takav pristup nam je potrebna kritična masa “osvešćenih”, i zato je izuzetno važno da ovaj projekat preraste u dugoročni program. Projekat je, ovog puta, obuhvatio 5 gradova u Srbiji, Bosni i Crnoj Gori, ali organizatori obećavaju da će učiniti sve da ovo postane Program.
Potencijal je ogroman – u Srbiji je aktivno preko 110 Kancelarija za mlade, koje funkcionišu u okviru lokalnih samouprava, i to je odlična osnova za kreiranje Saveta mladih u svim tim gradovima i okupljanje svih lokalnih organizacija i pojedinaca koje se bave pojedinačnim izazovima.

Resursi su tu, a i ekipa iz TOC-a zna šta radi.

‘Ajmo, akcija!

(Napomena: iako angažovan na projektu, stavovi u tekstu su moji i samo moji.) 

Jučerašnji post o BusPlus-u je definitivno izazvao dosta reakcija. I ovakvih i onakvih, što se kaže.
Valjda smo predugo čekali ovaj sistem, i morao je biti savršen već prvog dana da ne bismo osuli paljbu i sklopili 1001 teoriju zavere, igrali se gluvih telefona neproverenim informacijama i sl. Naravno, sistem nije bio savršen prvog dana, pa se sve ovo pomenuto i desilo. Bruji čaršija na sve strane – javljaju se oni koji svakodnevno koriste javni prevoz, oni koji nisu ušli u isti poslednjih 20 godina, ali i oni koji dolaze u Beograd jednom godišnje. Svima je nešto u BusPlus sistemu juče i danas zasmetalo – nekima što sistem ne radi, a nekima i zato što radi (čuvena priča – “kad budem zarađivao koliko u EU, onda neka mi uvode te “njihove” sisteme” i sl). Čak su se i neke političke opcije javile sa izveštajima, a bar jedna televizija sa nacionalnom frekvencijom i upecala na priču da je vlasnik sin bivšeg ministra.

I sve ja to kapiram, to je odlika naše kulture u poslednjih par decenija. Jednostavno nismo navikli da neko napravi nešto, a da se neko nije ugradio ili da nije “odrađeno” pa da asfalt na putevima traje 3x kraće nego što treba, na primer. I, da budem iskren, nisam još uvek ubeđen da to ovde nije slučaj. Vreme će pokazati.

Ali, hoću da pogledam i ono što je već sada pozitivno u celoj priči. Hoću da im dam šansu da kažu šta imaju, jer to niko do sada nije uradio (pogledajte samo ovaj prilog gde je Vlahović i pre svoje nespretne izjave već osuđen jer je “sin toga i toga”). I hoću da razgovaram sa njima, pa ću ih pljuvati tek kad budem video da stvarno ne žele da isprave greške i implementiraju unapređenja. Mislim, znam da ovaj sistem ima ogroman potencijal (znajući kako funkcioniše u Istanbulu), pa čak i ako se sve slutnje obistine (neko se ugradio + nesposobna uprava), ‘ajde da umesto hejta reagujemo i nateramo ih da sve to proradi onako kako treba. Hajde da budemo konstruktivni.

I bio sam baš happy kad se juče javila Gaga Đermanović, zainteresovala za temu sa PR aspekta, odmah uspostavila kontakt sa Veljkom Vlahovićem, a on reagovao krajnje pozitivno i pristao da nam odgovori na nekoliko pitanja i time praktično započne dijalog. Možda im je PR loš ovih dana, ali makar “gazda” hoće da komunicira.

Odgovore na pitanja prenosim onako kako sam ih i dobio, bez izmena.

———————–

P: Ako sistem u Istanbulu odlično funkcioniše sa samo jednim aparatom za validaciju (na prednjim vratima, pri čemu očitavanje traje isto koliko i u Beogradskom, i gužve se ne stvaraju), zašto taj sistem nismo implementirali i u Beogradu?

O: U prevozu u Beogradu postoji dosta linija koje sugrađani koriste kako bi se prevezli dve ili tri stanice I kod kojih je prirodniji sistem naplate zasnovan na rastojanju. On zahteva čekiranje prilikom ulaska i izlaska i cenu karte na osnovu pređenog puta. U tim situacijama neophodni su uređaji na svim vratima.

Pored toga, usled specifičnosti organizacije prevoza u glavnom gradu, kao i činjenice da se mi teško navikavamo na novine, postojala je realna bojazan da u startu, otvaranjem samo prednjih vrata promenu učinimo naizgled komplikovanijom. Već sam sistem predstavlja značajnu promenu u navikama korisnika prevoza.  Kada se priviknemo i prilagodimo na sistem BusPlus i kada bude bilo dovoljno vozila (kako se ne bi stvarale gužve), možemo da razmišljamo i o tome.

P: Ako je već omogućeno putnicima da ulaze na bilo koja vrata, zbog čega je validacija karte moguća samo dok je autobus na stanici (plus 100m od stanice, kako pročitah u nekim dnevnim novinama)? Ljudi se zapričaju, zaborave da otkucaju pri ulasku u bus, ili pak bude pokvaren jedan od uređaja… Nije li logičnije da očitavanje bude omogućeno u bilo kom trenutku, a da kontrolori očitavanjem svoje kartice blokiraju dalja očitavanja dok su oni u busu?

O: Za sada putnici mogu da overe svoje kartice i za sve vreme trajanja vožnje. Akcenat je na stvaranju navike kod putnika da karticu pripreme pre ulaska u vozilo, a da ih overavaju prilikom samog ulaska. Na taj način doprinose bržem i efikasnijem ulasku u vozilo. Tako uostalom i funkcioniše sistem ulaska na prednja vrata koji ste već pominjali i istakli kao pozitivan.

P: Iako većina ljudi razume potrebu da se mesečne karte očitavaju zbog statističke obrade i bolje usluge, ipak toj istoj većini nije jasno kažnjavanje (jer ipak su tu kartu platili, bila očitana ili ne). Kako biste to objasnili?

O: Građani koji koriste personalizovane (mesečne) karte za sada neće biti kažnjavani, već samo opominjani da to i urade kada ulaze u vozilo. Cilj BusPlusa je da sistem prevoza bude jednostavniji i brži kako bi konačno građanima olakšano svakodnevno korišćenje prevoza.

P: U većini gradova sa uređenim javnim prevozom (čak i mnogo manje digitalizovanim od ovog našeg), jednom očitana karta traje 45-90 minuta i prevozi se mogu menjati u tom periodu. I bez ulaženja u pitanje standarda stanovništva i sl, jednostavno zvuči nelogično da Beograd nije iskoristio priliku da implementira takvo rešenje. Zbog čega?

O: Grad Beograd je pored želje da unapredi sistem javnog prevoza želeo da sačuva prihode, i da vidi efekat uvođenja sistema na prihode od prodaje. Da bi podaci bili uporedivi nije bilo predviđeno da se menja tarifni sistem. Naravno, sam sistem podržava mnoge opcije uključujući i to da jednom očitana karta važi određeno vreme. Kada sistem zaživi u punom obimu, i kada se prikupe svi neophodni podaci, razmišljaće se o uvođenju novina koje bi unapredile sistem, između ostalog i vremenskih karata.

P: Zbog čega nepersonalizovana papirna karta koja se dopunjuje do samo 600 dinara, a ne dnevna, vikend ili nedeljna i polumesečna karta, kakve već postoje u većini velikih gradova?

O: Nadam se da sam barem delimično odgovorio i na ovo pitanje u prethodnom odgovoru. Sistem je tek pušten u rad i papirna nepersonalizovana karta je prilagođena postojećem tarifnom sistemu, a biće od koristi turistima I svima onima koji ređe koriste prevoz u glavnom gradu.

P: Mnogo se priča o privatnosti podataka i zabrani koju je izneo Poverenik za informacije od javnog značaja, gospodin Šabić. Šta stvarno BusPlus radi sa podacima, gde ih skladišti, na koji način obrađuje i na koji vremenski period čuva?

O: Podaci koji se prikupljaju se čuvaju na zaštićenoj lokaciji, kriptovani su, i čuvaju se u vremenskom roku u kojem važe i same legitimacije. Baza podataka i namera obrade je prijavljena kancelariji Poverenika, koji je i izvršio nadzor kako se sami podaci čuvaju i skladište. Zabrana koja je izrečena se odnosi na to da se lični podaci ne smeju uparivati sa podacima o kretanju što BusPlus i ne čini. Svaki korak u poslovanju primarno je koncipiran u korist građana. Svi smo se tome u potpunosti prilagodili.

P: Šta je sa tehničkom podrškom? Već se da primetiti da je dosta uređaja polomljeno. Da li je organizovana zamena istog dana ili kako već?

O: Tehnička podrška je važan stub poslovanja celog sistema. Svaki oštećeni ili pokvareni uređaj će istog dana u najkraćem vremenskom roku biti zamenjen, kao što je to i do sada bilo činjeno.

P: Iako ne volim priče o vlasničkoj strukturi i organizaciji i sl, mislim da je ipak važno da i to objasnite, transparentnosti radi – šta je uloga Apex-a, šta GSP-a, a šta Grada Beograda? Ko tu šta kome, kako i koliko? Ko je zadužen za održavanje vozila? Kome se građani žale za koji deo usluge?

O: Podaci o vlasničkoj strukturi nisu tajna, i mogu se videti na sajtu Agencije za privredne registre. Uloga grada Beograda, odnosno Direkcije za javni prevoz je kompletna organizacija i kontrola gradskog prevoza u Beogradu. GSP je svakako najznačijniji prevoznik jer učestvuje sa oko 75%, ali ovu ulogu obavljaju i ostali učesnici (privatni prevoznici i Lasta). Za održavanje vozila su zaduženi sami prevoznici, dok je za održavanje opreme sistema BusPlus, zadužen Apex Solution Technology doo. Građani se za sve probleme mogu obratiti svim navedenim učesnicima u sistemu, jer su svi na usluzi građanima koji su korisnici ovih usluga.

P: Šta biste Vi rekli da je ono što građani i gosti Beograda dobijaju ovim sistemom, a da do sada nisu imali? Šta je dodata vrednost ovog sistema?

O: I građani i gosti Beograda će se tek uveriti u prednosti koje će imati od sistema BusPlus. Pre svega, građani su dobili jedinstvenu karticu sa kojom mogu da se voze i u ITS1 I ITS2. Građani koji dolaze iz ITS2 u grad, sada imaju veću mogućnost izbora kombinovanja zona (npr. plaćaju dopunu za zonu 1 i 2 u ITS2 i za ITS1, ili za  zonu 2 i 3 i ITS1, itd). U narednim fazama biće razmotreno i uvođenje drugih vrsta karata. Ovakav sistem je mnogim evropskim gradovima doneo uštede, a samim tim je taj novac uložen u dalji razvoj  gradskih prevoznika. BusPlusu je potrebna podrška građana, a dobrobit po njih sigurno neće izostati. U to nas uverava i odlična međunarodna praksa.

———————–

Da zaključim, ukratko:

Da li je ovaj intervju zadovoljio moje apetite i dao mi sve odgovore koje sam želeo? Nije, iako je rekao dosta.
Voleo bih da je bio detaljniji, ali je svejedno odličan početak komunikacije, i verujem da će se Gdin Vlahović i ekipa iz BusPlusa javiti i u komentarima da pojasne šta nas još zanima.

Zahvaljujem se Veljku Vlahoviću na brzoj reakciji i saradljivosti, kao i Dragani Đermanović na preduzimljivosti i pomoći oko ovog intervjua.

Idemo dalje.

Konstruktivno!

Picture credits: http://lindzpagel.blogspot.com/

Odmah da kažem da me u ovom trenutku ne zanima vlasnička struktura kompanije, niti da li je taj mlađahni Vlahović sposoban ili ne da vodi tu kompaniju. Ne poznajem ga, niti znam išta o njemu, a ’81 godište može da znači i da ima 10+ godina iskustva u biznisu, isto kao da je tatin sin kome je dato na upravljanje veliko preduzeće. Zato bih ostavio da se ovime bave specijalizovani mediji, blogovi i uopšte oni koji imaju mogućnost da dođu do više informacija. Siguran sam da ćemo vrlo brzo sve saznati

Ne zanimaju me ni trenutni problemi sa očitavanjem kartica. To je tehnički “hiccup” koji će se rešiti – ne znam sistem koji je zaživeo prvog dana i lepo radio sve vreme. Sigurno da ih ima, ali tehničke izazove na samom početku rada sam spreman da oprostim.

Gužve za izdavanje kartica – imali smo nekoliko meseci, bili smo lenji, nemamo pravo da se bunimo što ta firma nije pre 2 meseca rekla da će biti -15 u poslednjoj nedelji pred start rada sistema

Privatnost podataka i ostale paranoje? Dajte, ljudi, manite se brige… Jedan od retkih državnih službenika koji radi svoj posao savesno i u kojeg imam bezgranično poverenje je upravo Šabić koji se bavi ovom temom. Siguran sam da će on izaći u medije i reći da se oni igraju Velikog brata, ako dođe do te situacije.

E sad, ako zaboravimo sve ove hejtove na prvu loptu – ono što mene zanima je sam sistem, koji smo tako dugo čekali i kojem smo se radovali (bar ja).

Sistem kao sistem ima potencijala kol’ko hoćeš. Uzet je iz Istanbula, gde funkcioniše odlično (živeo tamo, ne pričam tek tako), i unapređen je tehnološki (kartice i kolor ekrani plus GPS servisi umesto tzv “akbil” privezaka i metalnih kutija), tako da sistem u ovom slučaju nije problem. Problem je to što su ga Beogradu prilagođavali oni koji se ne voze prevozom, bar ja tako to vidim.

Prvo, autobus treba da ima samo jedan aparat za validaciju, i to na prednjim vratima. Ovi kod nas valjda misle da smo mi stoka razmažena i da nećemo prihvatiti da ulazimo samo na prednja vrata? Ne znam samo kako se tako lako prilagodimo kad odemo u neki drugi grad ili državu? I ne, ovo ne usporava sistem – dokazano u Istanbulu gde svi lepo ulaze na prednja vrata i otkucavaju svoju kartu na način sličan ovome. Da, ovo švercerima smanjuje mogućnost švercovanja, ali o njima ovaj sistem i ne treba da vodi računa, zar ne? Za one koji ne mogu da priušte da plaćaju gradski prevoz – o njima Grad treba da povede računa na drugi način.

Drugo, ako su već stavili aparate za validaciju kod svih vrata, onda je potpuno nebulozno da zahtevaju od ljudi da validaciju urade dok je autobus na stanici. Ideja je i u ovom slučaju, pretpostavljam, da se spreče oni koji bi kupili nepersonalizovanu karticu i otkucavali je samo kad moraju. Da su ti bajni konsultanti razmislili malo, ili pak izašli iz svoje kancelarije i uložili par hiljada eura da obiđu par gradova i njihove sisteme javnog prevoza, videli bi recimo sistem u Pragu gde ti možeš da otkucaš kartu kad god hoćeš, a kontrola kad uđe u bus svojom karticom blokira ceo sistem tako da ne možeš da otkucavaš kartu kad oni jednom uđu. Jednostavno i elegantno rešenje. Ja sam i dalje za ono prvo za validacijom na prednjim vratima i pri ulazu u bus, ali i ovo može da bude dobro rešenje.

Treće, ja stvarno ne mogu da verujem da su digitalizovali sistem, a da ti i dalje naplaćuje 60 dinara svaki put kad promeniš prevoz. To je stvarno bullshit i to moraju pod hitno da menjaju. Ne znam nijedan uređen gradski prevoz (a ovo pretenduje da bude baš to) da nema karte koje traju 60 ili 90 minuta. Naročito kad imaš ovako sve digitalizovano, to je bar lako uraditi. Taj isti sistem iz Istanbula ima ovu opciju, pa ne mogu da se vade da nije moguće trenutno to uraditi i sl.

Ostaje da se nadam da su ovo sve samo tehnički izazovi, te da će greške ispraviti. Ovako mogu samo da sabiram 2 i 2 i skontam šta 3x više aparata za validaciju i jednokratne karte mogu da znače – cash cow wannabe. Voleo bih da me ubede u suprotno, ili da se opamete, jer komunalnih policajaca za legitimisanje nema dovoljno, a ovakav sistem podstiče na šverc u najmanju ruku (a koliko vidim, klinci divljaci su već počeli i da lome aparate).

Wohooo

Dobih pre par dana informaciju da će Share Conference biti i ove godine i to 26-28. aprila. Sad videh da i na sajtu stoji taj datum.

Pisao sam opširno utiske i izveštaj sa prošle konferencije, pa se podsetite, ali ukratko se najiskrenije radujem ovoj konferenciji. Prošlogodišnja je bila baš sjajna – potpuno drugačija od svih na kojima sam bio, odličan spoj zabave, znanja, druženja i skup najneverovatnijih vrsta ljudi na jednom mestu.
Usudiću se čak da kažem da je model konferencije uticao i na dosta drugih konferencija koje su se desile u 2011, i to pozitivno. Odjednom, predavači nisu više samo iz regiona (ne kažem da iz regiona nema dobrih predavača, naprotiv), već su sa svih krajeva sveta. Neka od imena koja smo imali prilike da vidimo i čujemo mogla su sama da prave konferenciju oko svog dolaska. Šer je pomerio standarde, to valjda hoću da kažem.

Sada, skoro godinu dana kasnije, jedva čekam da saznam koga su organizatori uspeli da dovuku ove godine. Verujem da su bili na slatkim mukama kako bi napravili bar približno kvalitetan program, jer očekivanja su ogromna (no pressure ), a mnogo toga se desilo u 2011. godini po pitanju aktivizma (verujem da nije potrebno objašnjavati koji deo Šera mi je najzanimljiviji) – ACTA, PIPA, SOPA, Anonymous-i, Occupy Wallstreet, whistleblowers, Assange, Arapsko proleće, Ushahidi, ludi Šveđani koji su file-sharing registrovali kao religiju… Činjenica je da države i uopšte zakonodavci postaju sve agresivniji pod pritiskom velikih korporacija i uopšte željom da vladaju na način od pre 50 godina, a da sa druge strane ljudi postaju sve obavešteniji i traže sve veću transparentnost i države i biznisa. Evolucija i borba protiv promena kojoj tradicionalno teže državni službenici. I dok neki hrle ka kapitalizmu (ili islamizmu u nekim zemljama), negde drugo pokušavaju da kapitalizam promene, prevaziđu ili bar prilagode i obuzdaju. Društveni mediji su postali mainstream, nisu više zezalica ili alat plebsa za borbu protiv zlih vladara. I političari i biznismeni sve češće pokušavaju da iskoriste moć ovih medija da kreiraju promene – najčešće je, doduše, u pitanju kreiranje neke nove istine, ili pokušaj da se opravda istorija…

No, šta je – tu je. O svemu ovome će se razgovarati na Share Conference 2012 – možda ne u glavnom programu (pojma nemam kako će agenda izgledati), ali ako bude slična prošlogodišnjoj, onda ćemo nadugačko i naširoko pričati o ovim temama i na predavanjima i tokom pauza. I tome se jako radujem, jer nemamo mnogo prilike da pričamo uživo o ovim temama. Nekako se svi pogubimo u svojim nišama ili pak u dnevnopolitičkim temama i preživljavanju, da ne stignemo da se dotaknemo ovih krupnijih tema i često uzimamo zdravo za gotovo ono što nam se servira (bilo da je to novi zakon, ili pak borba protiv nekog zakona, bilo da je to EU ili borba protiv EU). Ako dodam da će izbori u Srbiji biti tu iza ćoška u vreme konferencije – biće još zanimljivije

Bilo bi sjajno da i među učesnicima (a ne samo predavačima) bude stranaca, verujem da bi to donelo novi kvalitet celoj priči. Ako ništa drugo, pozivam ovim putem barem drugare iz regiona da dođu – nije skupo doći u Beograd, a zabavno je sigurno (prošlogodišnji “noćni program” je takođe bio vrhunski)

Vidimo se uskoro!

*Update: Program konferencije je objavljen, pravac http://www.shareconference.net/rs/program

Dobih jutros preko Facebook-a ovaj sjajan primer odgovora na žalbu klijenta:

via: Parker Lim

U trenutku pisanja ovog teksta, ova fotka je imala blizu 30000 like-ova i 8500 puta je share-ovana od strane drugih FB korisnika. Ludilo! Retki su oni koje ovakav potez neće oduševiti. Naravno, biće i zezanja da su mogli i malo više da se otvore na toj poklon kartici, ali verujem da i ti ljudi shvataju da ovo nije priča o poklon kartici, već o pravilnom pristupu komunikaciji sa klijentima.

Ovaj primer me podsetio i na događaj od pre nekoliko nedelja u Beogradu, a o kojem sam zaboravio da pišem… Naime, naleteli smo na sajt restorana Lorenco i Kakalamba pre nekoliko meseci, i oduševili se i idejom i izvedbom – kombinacija Pirota i Firence upakovana u jela koja zvuče sjajno i ambijent koji izgleda fenomenalno. Ne može da omaši, zar ne?

Tako smo i mi mislili, i ovaj restoran nam je prvi pao na pamet kad smo razmišljali gde da vodimo goste pre nego ih povedemo u Pozorište na Terazijama na mjuzikl. Sjajan restoran pa nezaboravno Pozorište na Terazijama – how cool is that?

No, ne lezi vraže…

Nakon početnog oduševljenja ambijentom, i kuverom u obliku odličnih hlepčića i pesto sosa za mazanje, uzbuđenje polako opada. Da skratim priču – hranu smo čekali 70-90 minuta (restoran poluprazan). Neki od nas za stolom su dobili nakon 70 minuta i recimo trećeg podsećanja, a ja nisam dobio uopšte. Kako smo već kasnili u pozorište, otkazao sam porudžbinu i zatražio račun. E sad, do tog momenta nisam razmišljao zbog čega se ovo desilo. Mislim, ovako nešto može da se desi bilo gde i bilo kom, ne volim da osuđujem na osnovu jednog iskustva.

Međutim, ono što se dešava nakon žalbe klijenta je ono što pokazuje nivo organizacije i veličinu restorana, zar ne?
U ovo slučaju, to je menadžer kojeg vidimo kako karticom poništava moju klopu na kasi i mršteći se udaljava (da priđe našem stolu i vidi šta se dešava? Pobogu, pa zašto bi to uradio?), te konobar koji mi donosi račun i obraća mi se rečenicom “Nisam vas ja služio, nije moja greška!”. Šta reći a ne zaplakati? Napominjem da nisam besneo po restoranu niti bilo šta slično, samo mirno zatražio račun i da otkažu moju klopu.

Izdržao sam, nisam reagovao ni na ovo (naših gostiju radi), i sve što smo uradili je upis žalbe u knjigu gostiju na ulazu u restoran, ostavivši tom prilikom broj telefona, za slučaj da hoće da nas pozovu i objasne.
Logično, podelio sam svoje utiske i na twitteru i facebook-u i dobio povratnu informaciju da nisam jedini koji je iskusio lošu uslugu tamo.

Na tome je i ostalo dok nas nisu pozvali telefonom i rekli da je taj konobar dobio otkaz a ostali iz smene 20% od plate (ili tako neki procenat, ne držite me za reč), te da nas pozivaju da dođemo na besplatnu večeru kad god hoćemo. What the hell??
Ljubazno smo im objasnili da ne mislimo da će otkaz bilo kome rešiti problem, te da na taj način neće podići kvalitet usluge, i da se sad osećamo loše jer ideja žalbe nije bila da konobar dobije otkaz, već da im ukaže na izazov u organizaciji rada. Osoba sa druge strane nije baš shvatila poruku, mada nije ni da smo očekivali.

Valjda je to srpski način rešavanja žalbi – ako neka glava ne odleti, klijent nije zadovoljan rešenjem. Ili je možda u pitanju menadžer sadista koji jedva čeka da se ovako nešto desi? Ne znam.

I šta sad? Da li biste vi nakon ovakvog iskustva ikada više otišli u taj restoran (ne želim ni da znam šta bi mi ostali konobari i kuvari stavili u hranu kada bi me prepoznali )?

I važnije – imate li neki dobar primer odnosa sa klijentima? Ne mora restoran – bilo šta!