Bojan baš odavno nije pisao na mom blogu. Od 2009. ako se ne varam… Njega tako pukne s vremena na vreme, pa otvori dušu i proluftira je izbacujući iz sebe nagomilano. I kao i uvek – obuhvati skoro sve što i mene nervira, ali često ne znam ovako lepo da se izrazim. Njegov tekst prenosim bez ikakvih promena i prilagođavanja.

—————–

Ventiliranje
Retko javno pišem ili komentarišem bilo šta što je vezano za ovu usranu zemlju, ali prosto sam potpuno frapiran količinom primitivizma, malograđanštine, seljaštva, drskosti, oholosti, bahatosti i još koječega kad je u pitanju SVE u ovoj zemlji. Mi ne da smo dotakli dno u svakom smislu i u svakoj sferi, moralnoj, ljudskoj, kulturnoj, sociološkoj, poslovnoj, već smo to dno uveliko i odavno probili. I svaki put se zapitam da li je ovo kraj dnu? Ali ne, mi smo majstori u dokazivanju toga da dno ne postoji. Za nas ne važi ona „Sky is the limit“, za nas je sve obrnuto i naopako. I ono pitanje koje mi je tu već 20+ godina je, dokle bre jebote?

Dokle će ovaj narod da dozvoljava da mu političari, popovi, kriminalci, sportski „radnici“ i ostali biznismeni ispiraju mozak i pune glavu sranjima na dnevnoj bazi? Zar je moguće da su mozgovi toliko isprani i da se niko više ne seća hipnotisanih gomila iz 90-ih? I da ne vide sličnost u ogledalu, nebitno da li dolaze sa levice, desnice ili centra. Dokle bre?

Odavno je neko mudar rekao da ovde ne važe ni zakoni verovatnoće.

Samo neki od mora skorašnjih primera:

Siluješ male dečake pod okriljem crkve ili ti kao sveštenom licu izađu soft porn filmovi na YouTube, i? Pa ništa, odeš u penziju. Ejjjj?! U kojoj ćeš nastaviti da stavljaš svoje malo bogougodno spolovilo u male dečje guze. I šta? Pa ništa, nikom ništa.

Najomiljenija igra u Srba. Zaborav i zataškavanje, u narodu poznatije kao guranje ispod tepiha.

Pretučeš do smrti navijača stranog tima u svom gradu, prekineš internacionalnu utakmicu, lomiš i pališ po stadionima, guraš baklje u usta policajcima u civilu, prebiješ skoro do smrti čoveka u USA, pobegneš kao pizda u svoju usranu domovinu, jer ti ona samo tada treba. I šta? Pa ništa, nikom ništa.

Svi su na slobodi, idu na utakmice, pevaju himnu pošto je to jedini način da pokažeš koliki si patriota i koliko voliš svoju zemlju. Jer, ako ne pevaš himnu ne možeš ni da igraš za reprezentaciju. Normalno. Što bi se bavili lošom selekcijom, nemanjem kvaliteta i stručnog kadra i igrača. Daj da zamajavamo himnom. Jer ako svi horski zapevaju ma ima i Ronaldo i Mesi da se useru odmah i pobegnu sa stadiona JNA.

Kad se dotakoh sporta, te omiljene srBske sado-mazo zabave… Da li da spomenem konstatno trovanje između tabora Zvezde i Partizana. To je postao poligon kriminogenih struktura, podržanih od strane političkih struktura (Vučić-Zvezda, Dačić-Partizan, prim.prev.), poligon za izdrkavanja i za trovanje običnih ljudi. Svakodnevno se razvlači po internetu, e, nije Čović je kriminalac, e, nije Đurić je, e, nije vi nameštate, e, nije vaše su sudije… I gledam u neverici odrasle ljude kako zadojeni raspravljaju o tome, kako im krv lagano ispunjava beonjače i pitam se da li sam ja potpuno nenormalan ili šta se jebeno dešava? Jebala vas i Zvezda i Partizan i Džajići, Lukići, Đurići, Zečevići, Čovići, aman zaman! Svi su govna lopovska sa krimi ekipama oko sebe, bavite se bre ljudi nekim konstruktivnijim stvarima.

Da, gospodina Đokovića ću samo da spomenem u duhu tog pristojnog, kulturnog i dostojanstvenog ponašanja nekog ko je broj 1 u svetskom tenisu na aktuelnom Masters turniru u Madridu. Samo me zanima da li je to ikad čuo od Lendla, Agasija, Samprasa, Nadala, Federera? I kako sebi dozvoliš da budeš toliko mala primitivna gnjida i da usred Master turnira u Madridu izgovoriš ka publici “sad ćete da mi ližete kurac”?!!!!! Ti kao broj 1 na ATP listi, kao neko ko je uzor hiljadama/milionima mladih moraš da vodiš računa o tome veoma. Ali, ti mladi/stari u komentarima na tu vest većinski podržavaju dotičnog i njegovu reakciju. Dno dna se produbljuje. Komentari tipa: “Pa šta i nas su bombardovali”…. “Nole kralju!”… “To je zato što je Španija priznala Kosovo!”…i slično. I šta? Pa ništa? Novak će reći žao mi je, ali nisu navijali za mene, mama nije bila tu, tata opet kara Marijanu Mateus, pudlica je imala proliv, bio sam nervozan. I svi će reći, naš Nole nacionale, neka si im rekao mamicu im špansku, oni su nas bombardovali pičke! Neka ti poližu tvoj milokliz!

To me podseti na onu skorašnju vest, zadavio devojku u stanu. I onda posle dva dana kreću vesti kako je u stvari ona njega varala ergo bila je kurvetina jedna odvratna. Mada, varao je i on nju, ali on je srBski mačo penis branitelj svetog Kosova ravna i može mu se. I nije baš hteo da je udavi, samo da je zaplaši. Iako iz CSI Serbia kažu da je davljena bar 3 minuta… I opet komentari, pa jeste, zašto ga je varala, nije trebalo, on je dobar momak… A onda to krene po novinama sa sve fotkama i zaključkom između redova, ipak je bila kurvetina, šta sad davuckao je malo, da se nije otimala ne bi joj krcnuo vrat. Fuksa. I srBski junak, mukica.

Na sreću nemam/ne gledam TV već evo 2 pune godine. I mnogo sam srećan zbog toga. Ali, ponekad se negde susretnem sa istim. I tim paklom koji izbija sa naših kanala. Samo kratka crtica od sinoć. Reklama za neko pivo, Jelen, ja mislim. Par hoće da uđe u restoran, koji je onako polumračan, siv, hladan, neki grozni ljudi, nadrkani, i ista takva devojka/žena na ulazu koja sa polugađenjem odmahuje glavom u smislu, nema slobodnih mesta vi male gnjide. Ispod piše npr. Danska, Kopenhagen. Sledeća scena, ulaze u kafanu u Skadarliji ili tako nešto, jel ima mesta, konobar urla ma naaaravno, u kafani svetlo, veselo, nasmejano, prosperitetno. Živi se bre jebote u Srbiji. U onoj Evropi sve sivo, grozno, depresivno, smoreno. Ovde svi nasmejani, srećni, uživaju, niko ih ne jebe u glavu na poslu, niko ih ne mobinguje, mogu da nađu lako drugi (prvi) posao, kultura cveta, zdravstveni sistem bolji od onog u Norveskoj, bolnice izgledaju fantastično, nema Cace, Dace i Mace na šalterima… Otvori Jelen, pa otvori drugi, pa popij six pack, pa gajbu. I šta? Pa ništa. Tako u krug, do ciroze jetre.

Dobrodošli u zemlju sreće, blagostanja i ljudskih prava.

Evo sad se stvoriše neki koji su za bojkot Coca-Cola biciklijade. To prokleto ušećereno USA zlo sponzoriše našu zdravu, porodičnu biciklijadu. Pu, bre! Ne može. Da je Jelen ili Lav, onda OK. Ovako, to je sranje. Naša viševekovna biciklistička kultura, taj splet od više stotina kilometara uređenih staza prosto ne dozvoljava da nam tako neko slatko, gej, američko piće bude sponzor. Sve pod izgovorom jer nije zdravo. A u pivu ima B vitamina, to je skroz OK. Jebeš i coca colu i pivo. Neka nam se biciklijada od 2014 zove Rubin Vinjak 10 Porodična SrBska Biciklijada. Direktan prenos by Milojko Pantić i gosti u studiju Uroš Mišić, Igor Bogdanov i Srđan Đoković.

Ako bi neko mogao da me probudi, bio bih mu jako, jako zahvalan…

————–

Pin It]]> http://peckopivo.com/2013/05/ventiliranje/feed/ 4 http://peckopivo.com/2013/04/asus-padfone-2-par-nedelja-kasnije/ http://peckopivo.com/2013/04/asus-padfone-2-par-nedelja-kasnije/#comments Sun, 28 Apr 2013 21:00:18 +0000 Nikola Jovanovic http://peckopivo.com/?p=1959 Tweet

Photo credits: asia.cnet.com

Došao je i taj dan – morao sam da vratim Padfone Asusu… Uzeo sam ga pre par nedelja (vidi prve utiske i izjavu za live-e.tv), i izbegavao sam pozive sa nepoznatih brojeva danima, ali uloviše me zlikovci.

Da, toliko je dobar.

Čak i samo telefon, bez “tela”, je fantastičan, i vidi se da na njega nisu gledali samo kao na “mozak” za tablet, već da su predvideli da će se najviše koristiti upravo kao telefon. Pogledajte samo ovo poređenje sa LG Nexusom 4, a bacite pogled i na druga poređenja na istom sajtu.

Za one lenje – u pitanju je uređaj sa Super IPS+ ekranom dijagonale 4.7″, visoke rezolucije (720×1280) i prilične gustine piksela po inču (312ppi). To je ono što prvo upadne u oči, pored sjajne izrade celog uređaja koja, ako je uporedim sa Padfone 1, deluje kao da je napravljena deceniju kasnije, a ne da je prošlo samo godinu dana.

Pored ekrana, ono što mi, iskusni androidaši i phone-testeri, prvo gledamo su procesorska snaga, memorija i baterija. Ništa manje važni su i kamera i operativni sistem. Gledajući specifikaciju, video sam da ima i FM radio, ali ga koristeći uređaj nisam primetio. Eto koliko su me odvikli od tog sjajnog dodatka Nexusi. Telefon je i LTE (4G) ready, ali na tu mrežu ćemo još sačekati u Srbiji…

Neću dužiti sa tehničkim karakteristikama, ali mislio sam da je važno spomenuti te najvažnije – quad core procesor (1.5Ghz), 2Gb memorije (jako važno što je 2, a ne 1Gb, možda i važnije od procesora), baterija od 2140 mAh (plus 5000 mAh tablet), kamera od 13 megapiksela (plus 1.2 megapiksela prednja kamera, plus 1 megapiksel prednja kamera na tabletu), 32GB prostora na disku (plus 50GB online Asus Storage na 2 godine). Sve ovo, uz Android Jelly Bean OS (tačnije verziju 4.1.1, i to uz vrlo malo promena od strane Asusa u odnosu na native OS), stavlja ovaj uređaj u sam vrh liste najboljih uređaja u trenutku kada je izašao na tržište (kraj 2012. godine). Moram da priznam da ga ne bih poredio baš sa HTC One ili Samsung S4, ali sa njima i ne pokušava da se takmiči (iako nije ni mnogo daleko) jer je tome namenjen Asus Padfone Infinity (koji će tek da se pojavi, sa specifikacijom, ali i cenom uporedivom sa flagship modelima HTC-a i Samsunga).

Ono čime sam bio malo manje oduševljen kod hardvera je ekran tablet uređaja. Razumem želju proizvođača da uređaj i bude cenovno pristupačan i da rezolucija ne bude prevelika da bi se i aplikacije namenjene samo telefonima lepo videle, ali 1280×800 imam i na Nexusu 7.
No, opet, ovaj uređaj i ne pokušava da bude najbolji tablet na svetu i najbolji telefon na svetu – već da ponudi skoro-pa-najbolje iz oba sveta, za cenu jednog premium uređaja, i uz jedinstveni “killer feature”, a to je spoj ta dva. (uz to, ekran na samom telefonu je stvarno fantastičan)

Dizajn

Photo credits: SitesGadget.com

O vizuelnom delu mogu samo da kažem da je skroz lep uređaj, i to je otprilike to. Od kako sam shvatio da me ljudi čudno gledaju kad im kažem da mi je iPhone ružan, i od kako sam upoznao osobu kojoj je Nexus 4 ružan, više ne ulazim u te rasprave. Meni je Asus Padfone 2 lep i to je to. Vi ga pogledajte, pa ako vam se svidi, super.
E sad, što se funkcionalnog dela dizajna tiče – tu sam skoro pa potpuno oduševljen, uz par opaski. Minornih i verovatno i nebitnih, ali ipak opaski. Dakle, Asus se baš potrudio da unapredi Padfone koncept u ovoj verziji. Za početak, ceo uređaj je primetno tanji od prošlog, deluje mnogo ozbiljnije i kompaktnije i, zaista važno, nije pretežak. 650 grama je težina kad se telefon ubaci u tablet (što je za 20-50 grama teže od standardnih 10-inčnih tableta), i potvrđujem, nakon 2 nedelje korišćenja, da to nije mnogo.
Samo ubacivanje telefona u tablet je mnooooogo bolje rešeno nego u prvoj verziji. Dok ste tada morali da otvarate vratanca da biste ubacili/izvadili telefon, sada ga samo “skliznete” niz za to napravljen žljeb, i tablet je spreman za upotrebu posle cca pola sekunde. Očekivao sam da će taj spoj da bude labav pa da telefon ispada ili da postoji šansa da se konektor iskrivi pri ubacivanju/izbacivanju, ali sam bio u krivu u oba slučaja. Žljeb je tako napravljen da ne postoji šansa da se iskrivi konektor, i kad je jednom telefon unutra, neće ispasti dok ga sami ne izvadite. Ubacivanje/vađenje se radi “na živo”, dakle nema potrebe gasiti telefon niti bilo šta slično – jednostavno radi. Uz to ima i guma gde treba, pa se ne grebe i telefon ni tablet.

Jedine 2 stvari koje baš moram da istaknem, a da mi se nisu preterano svidele, su specijalni konektori i leđa tableta. Kad kažem specijalni konektori, tu mislim na to da uređaj ne koristi standardni micro-USB kao svi ostali uređaji, već neki malo drugačiji, nestandardni. Istina, uz uređaj dolazi i mali konverter sa micro-USB, za slučaj da izgubite originalni punjač, ali svejedno ne vidim poentu.

Photo credits: HardwareZone.com.sg

Što se leđa tableta tiče, tu mi se ne sviđa preterano što su neravna. Znam, znam, tražim možda mnogo, ali voleo bih da je uređaj ravniji, pa makar bio i deblji. Ja često koristim tablet na sastancima, pa ume da malo smara kad ga spustiš na sto i hoćeš nešto da iskucaš, a on se “klati”. Dakle – ništa strašno, ali ipak bih voleo da se to sredi za sledeće iteracije uređaja.

Utisci u radu

E sad ono najvažnije – koristio sam uređaj 2 nedelje, i to na sve moguće načine – i kao telefon, i kao tablet, i na poslu i kod kuće, a i na putu. I baš je dobar.

Photo credits: asus.co.uk

Telefon – jako dobar. Ekran je vrhunski i pravo je uživanje gledati u njega. Qualcomov quad core procesor i 2Gb memorije, uz male, ali dobre dodatke Asusa originalnom Jelly Beanu, čine telefon odličnim. Brz je, sa sjajnim odzivom, nema zakucavanja, pregrevanja i sl. Uz to je dosta lagan i lepo leži u ruci.

Photo credits: techradar.com

Tablet – specijalno iskustvo. Ko god da je koristio 10-inčni tablet, neće se mnogo iznenaditi. Sve radi kako treba, ima baš glasan zvučnik i sve to. Kada je telefon unutra, možete birati između opcija da ga puni (što znači da će u nekom trenutku, ako dovoljno dugo budete koristili zajedno uređaje, tablet biti prazan a telefon pun), da inteligentno koristi energiju dok se oba uređaja ne isprazne, da samo puni telefon i da ništa ne radi. Ja sam uvek koristio opciju da tablet puni telefon dok u isto vreme koristim tablet, i to super radi.

Kao što već spomenuh, Asus je vrlo malo promenio Google-ov originalni Jelly Bean OS. Tačnije, dodao je par opcija, malo promenio izgled notification centra, i možda najvažnije, dodao nekoliko svojih aplikacija. Ne znam za vas, ali ja obično ne koristim ove aplikacije (beleške, kalendar, muzika i sl) koje proizvođači dodaju. Jednostavno sam već navikao na neke druge aplikacije tih vrsta, pa ono…
Međutim, ovde mi se sviđa Asusov pristup jer su te aplikacije em uvek pristupačne (posebno dugmence dodato pored standardnih Googleovih), em su “lebdeće” (floating), što znači da su uvek iznad aplikacija koje koristite. Meni je ovo super jer onda mogu da recimo pustim film na jednom delu ekrana i tvitam na drugom. Svi vi out there sa podeljenom pažnjom ćete me razumeti.
Asus je pametno ubacio i aplikaciju za “app management”, kojom možete da zaključate pristup nekim aplikacijama. Čest je slučaj da neko od ukućana, dece, prijatelja, uzme vaš tablet da se poigra ili ga proba. U ovom slučaju, to je u stvari vaš telefon u tablet modu, a ja nisam baš veliki obožavalac ni toga da odbijam da ljudima dam tablet da koriste, niti da im dam pristup svemu na mom telefonu. Zato je taj app baš koristan.

Prijatno me je iznenadila i opcija za automatski wifi signal management, odnosno iznenadno pitanje da li želim da se prebacim na drugu dostupnu wifi mrežu koja u tom trenutku ima bolji signal. Super korisna fora.

Inače. sve meni omiljene aplikacije su radile kako treba, dakle bez zbunjivanja oko prikaza ili funkcionalnosti. Evernote, recimo, se nije nijednom zbunio – u phone modu je radio kao app za telefon, a u tablet modu kao app za tablet. Tako i sve druge aplikacije koje imaju verzije i za telefon i za tablet. One koje su samo za tablet se ne pojavljuju u phone modu, a možete i sami da obeležite neku aplikaciju da se pojavljuje samo u tablet modu (npr. ne želite da vam se na telefonu pojavljuju neke igrice koje igrate samo na tabletu i sl).

Uređaj je poslužio i kao odličan ice-breaker na sastancima. Svima se svidi na prvi pogled i prvih 10-15 minuta svakog sastanka na koji sam ga nosio je bilo čavrljanje o fantastičnosti koncepta, kvalitetu izrade, korisnosti samo koncepta i sve to. Mislim da sam prodao bar 5-6 uređaja u poslednjih par nedelja.

Padfone 2 je odlično poslužio i na putu. Nosio sam ga na produženi vikend u Istanbul i odradio je lavovski posao. Koristio sam ga za puštanje muzike, za gledanje serija i filmova, za čitanje knjiga (ima odličan “outdoor mode” koji dodatno pojačava pozadinsko osvetljenje, pa može da se koristi i kada je sunčano), ali i kao wifi hotspot. Ja inače imam i Mi-Fi uređaj koji nosim na putovanja – u njega ubacim SIM karticu te zemlje i imam net na svim uređajima. To obično lepo radi, ali em baterija na njemu traje tek 4h (a Istanbul je grad gde si non stop napolju), em sam se u startu zeznuo i karticu prvo gurnuo u Padfone “da probam” i time je zaključao za taj uređaj. Glupo pravilo kod provajdera u Turskoj, koje se pokazalo dobrom greškom.
Dakle, Padfone je glumio glavni uređaj za nas dvoje, i kao tablet i kao pokretni wifi hotspot za sve naše uređaje (dodatna 2 telefona i laptop). Sve sam pokušao u toku dana (surf, fotke, emailovi, filmovi, dobar deo dana na mestima sa lošim signalom…), ali bateriju nisam uspeo da potrošim za jedan dan. Taj osećaj sigurnosti kod uređaja takve autonomije je stvarno sjajan.

Zaključak

Oteše mi ga zlikovci! Eto. Taman sam se lepo navikao i uhodao život sa njim, kad ga oteše nazad.

Šalu na stranu – Padfone 2 je odličan uređaj. Ako ste planirali da kupite i telefon i tablet, ili da se otarasite jednog od uređaja koji imate (znam puno ljudi koji imaju i smartfon i tablet), onda je stvarno pravi izbor. Kao telefon je vrhunski, kao tablet je više nego dobar. Pritom je proizvođač Asus, što znači i česte i brze update-e softvera. Mislim čak da je Asus najbrži posle Google-a da update-uje svoje uređaje i da ih najduže podržava od svih proizvođača.

Ovim tekstom nisam verovatno sve pokrio, i fokusirao sam se više na stvari koje sam više i koristio. Za sve ostalo – pitajte me u komentarima šta vas zanima, a ja obećavam da ću brzo i iskreno odgovoriti.

—————————–
Uređaj je dobijen na test u sklopu promocije Asus Padfone 2 u Srbiji. Više o samoj promociji na Live-e.tv specijalnom kanalu. 

Lepo mi pričali ljudi – jednom kad te uhvati taj virus preduzetništva, ne pušta te tako lako. Prvo osnivanje Udruženja “Hub Beograd” pre 2 godine, u okviru kog radimo na promociji društvenog preduzetništva u Srbiji, pa pre nekoliko meseci osnivanje Tuturutu Consultinga koji se bavi konsaltingom, uslugama i istraživanjima na polju HR-a, razvoja ljudi i organizacionog razvoja, i najzad, ovih dana, sa partnerom iz Nemačke pokrećem novu kompaniju koja će kroz online platformu odgovoriti na vrlo konkretne izazove u oblasti HR-a (fokus na Learning & Development) u celom regionu najdraže nam “Jugosfere”.

Neviđeno sam uzbuđen zbog cele ove priče, i, iskreno, možda i nije vreme za pisanje bloga već za rad na platformi, ali pošto sam već pisao mail učesnicima HR Biznis Arene (gde sam učestvovao kao panelu “Kako društveni mediji menjaju upravljanje ljudskim resursima”), nekako mi bilo šteta da ne iskoristim priliku i napišem i blog post.

Šta je ideja?

Ukratko, ideja kojom smo se vodili pri planiranju platforme je bila da odgovori na sve, ili makar većinu izazova u radu ljudi odgovornih za obuku i razvoj u kompanijama. Logično, krenuli smo iz sopstvene perspektive (ko me ne zna – do pre par meseci sam radio u Erste Grupi – tačnije Erste School of Banking and Finance – korporativnom univerzitetu Erste Grupe) jer smo i sami prolazili kroz sve muke kroz koje mnogi od vas danas prolaze – opšta netransparentnost tržišta obuke i razvoja u našem regionu, pa nepostojanje valjanog benchmarka, pa činjenica da se često troši neverovatno mnogo vremena za kreiranje tendera i uopšte pretragu tržišta obuke, a da ne pričam o tome da ne postoji valjan način da znate šta je na tržištu najbolja ponuda, a da ne potrošite previše resursa na testiranje, eksperimentisanje i komunikaciju.

Na primer?

Ne znam za druge u ovoj oblasti, ali ja sam imao muke da recimo pronađem koja je najbolja trening kuća za određene vrste obuka, a koja ima kapaciteta da isporuči treninge u više zemalja “Jugosfere”, i pri tom ima iskustva u finansijskom sektoru. Znam, naravno, da u svim našim zemljama u regionu postoje takve kuće ili individualni treneri/eksperti, ali je jako teško doći do informacija o njima. I onda kad nađeš jednu, grčevito se boriš da je zadržiš kao partnera na duži period. Ista frustracija je, tako su mi makar rekli, i sa trenerske strane – neko i ne sazna da tražim partnera, a ima i kapacitet i kvalitet da odgovori zahtevima. Pa kad još dodam na to i alate za procenu – kako da znam ko od trenera/coach-eva zna da dizajnira trening na osnovu rezultata tih alata? A gde da držim taj trening? Hoću van Beograda, ali negde u bližoj okolini. To obično znači sate i sate guglanja i telefoniranja, slanja i primanja faksova i emailova sa ponudama (svim u različitim oblicima) itd.

Naravno, slično je stanje svuda u Evropi, nije samo kod nas. Međutim, u Jugosferi je to malko izraženije jer je tržište, koje bi po svim faktorima trebalo biti jedno, rasparčano na gomilu manjih, a tu činjenicu primetimo na svakoj regionalnoj konferenciji i otprilike na tome i ostane.

Za koga je ovaj sajt?

Upravo zato smo i počeli rad na ovoj platformi – spojićemo na istom mestu sve igrače u regionu iz oblasti obuke i razvoja ljudi (i malo šire) – menadžere zadužene za obuku i razvoj, trenere, koučeve, trening kuće, assessment kuće, konsultante i konsalting kuće, sve one koji izdaju prostor, one koji nude razne vrste HR i alata za treninge, ali i krajnje korisnike…

Za svaku od ovih grupa kreiramo i set ultra-mega-giga korisnih alata, a načine na koje ćemo spajati sve te “igrače” ne možete ni da zamislite – spomenuću vam samo par ključnih reči – B2B, B2C, Gamification, Social, Collaboration…

Kako Vam može pomoći?

Već je tekst previše dug, pa ne bih ulazio u detalje alata, ali ono što je važno da se zna je da će ova platforma, ako ste iz neke od navedenih grupa, direktno uticati da postanete efikasniji (i vremenski i budžetski), ali i da to što radite dobije na kvalitetu. Za sada morate da mi verujete na reč, ali kako sam bio i u koži HR menadžera i u koži trenera, a i u koži HR konsultanta – znajte da platformu razvijamo koristeći svo to znanje i iskustvo stečeno u poslednjih 10 godina.

Kad kreće?

Planiran datum početka rada platforme je 1. avgust. Za sada se zove Trainer Fair, ali to je “working title” – radimo na novom imenu.

Registrujte se svakako na www.trainerfair.com ako želite da ostanete informisani o razvoju platforme.

Prosledite ovu informaciju i kolegama i partnerima kojima može biti interesantno i budite slobodni i da me direktno pitate šta god vas dodatno zanima.

Srbija je na dobrom putu da dobije Zakon o socijalnom preduzetništvu. Trebalo bi da budem ponosan na tu činjenicu, jer ne znam mnogo zemalja koji imaju uređen sektor socijalnog preduzetništva. Tj. društvenog preduzetništva, više volim taj izraz jer je širi i targetira šire društvene promene, a ne samo socijalne kategorije.

Elem, pojavio se na sajtu Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike nacrt Zakona, koji me je frapirao fokusom na rešavanje zapošljavanja određenih grupa ljudi, čime potpuno maši poentu koncepta društvenog preduzetništva.

Svakako, razumem da ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike ima specifičan pogled na stvar, te da se svako češe tamo de ga svrbi, ali me nervira malo to što sam potpuno slučajno naleteo da ovaj nacrt Zakona, i što se javnom raspravom smatra slanje maila osobi u ministarstvu. Voleo bih da grešim i da ministarstvo ima iskrenu želju da od nas dobije povratnu informaciju i da predlog Zakona unapredi pre slanja na usvajanje.

S tim u vezi, napisao sam ovaj mail ministarstvu, i odlučio da ga ipak objavim ovde i time omogućim da raspravljamo o nacrtu u komentarima ovog posta. Link ka postu će dobiti i ministarstvo, i najiskrenije se nadam da će ga razumeti kao konstruktivni pokušaj da unapredimo zajedno ovaj nacrt.

——–

Poštovana Nikolina,

naleteo sam, sasvim slučajno, na nacrt Zakona o socijalnom preduzetništvu, te na poziv na Javnu raspravu u vidu slanja e-maila na adresu nikolina.arbutina@minrzs.gov.rs.

Kako smatram da slanje e-maila nije rasprava, pišem svoje, a i mišljenje, primedbe i sugestije kolega iz Udruženja “Hub Beograd” na mom blogu, i pozivam sve zainteresovane da u komentarima kažu svoje mišljenje na predlog ovog zakona. Nadam se da ćete ovakvo davanje mišljenja uvažiti.

Da krenem zaključkom: jako je lepo i pohvalno što se bavite ovom vrstom preduzetništva i podrškom socijalno ugroženim kategorijama, ali vas molim – nemojte ovaj Zakon uokviriti toliko usko i iskoristite priliku da ga sada, tokom javne rasprave, proširite da obuhvati i sve drugo što standardno potpada pod temu i definiciju socijalnog, odnosno društvenog preduzetništva.

Evo pogledajte neke od definicija, koje dobijete na prvoj strani Googlea pri pretrazi “Social Entrepreneurship”:

Wikipedia
Social entrepreneurship means identifying or recognizing a social problem and using entrepreneurial principles to organize, create, and manage a social venture to achieve a desired social change.

Ashoka
Social entrepreneurs are individuals with innovative solutions to society’s most pressing social problems. They are ambitious and persistent, tackling major social issues and offering new ideas for wide-scale change. Rather than leaving societal needs to the government or business sectors, social entrepreneurs find what is not working and solve the problem by changing the system, spreading the solution, and persuading entire societies to take new leaps.

PBS
A social entrepreneur identifies and solves social problems on a large scale. Just as business entrepreneurs create and transform whole industries, social entrepreneurs act as the change agents for society, seizing opportunities others miss in order to improve systems, invent and disseminate new approaches and advance sustainable solutions that create social value.

Schwab Foundation
Social entrepreneurs drive social innovation and transformation in various fields including education, health, environment and enterprise development. They pursue poverty alleviation goals with entrepreneurial zeal, business methods and the courage to innovate and overcome traditional practices. A social entrepreneur, similar to a business entrepreneur, builds strong and sustainable organizations, which are either set up as not-for-profit or for-profit companies.

Suština, a ne forma

Primetićete da se, u svim ovim definicijama, društveni/socijalni preduzetnici bave društvenim problemima, odnosno promenama, transformacijama i inovacijama sa idejom društvenih promena. To su, dakle, oni koji prepoznaju problem/izazov u društvu i kreiraju rešenje na preduzetnički način. Rešenje koje je održivo i efikasno, tržišno orijentisano, s tim što se profit ne sliva u džepove vlasnika već se vraća nazad u razvoj biznisa ili startovanje novih društvenih preduzeća.

Sličica sa: 3000children.com

E sad, društveni preduzetnici svuda u svetu često zapošljavaju ljude iz kategorija koje ste pobrojali u nacrtu Zakona, i to treba nagraditi subvencijama, poreskim olakšicama i sličnim alatima, ali se ne sme ceo Zakon svesti isključivo na zapošljavanje jedne grupe ljudi (ili pak sme, ali onda molim da to ne zovete socijalnim preduzetništvom, već nekako drugačije), niti uopšte sme fokus da bude na pukom zapošljavanju, jer su to kratkoročne mere, a ne istinske društvene promene. (govorim o članu 12)

Da ne budem shvaćen pogrešno, smatram da je zapošljavanje osoba sa invaliditetom od izuzetne važnosti, ali društveno/socijalno preduzeće se ne sme definisati procentom zaposlenih osoba iz ove grupe. Ovde pričam o suštini, ne o praksi gde je ovo svejedno teško izvodljivo, baš kao što je bilo teško izvodljivo obavezno zapošljavanje osoba sa invaliditetom u velikim kompanijama. Zato – motivišite društvene preduzetnike da zapošljavaju osobe sa invaliditetom, kao i druge socijalne kategorije, ali nemojte da to bude obaveza.

Čija su društvena/socijalna preduzeća?

Dalje – obaveza društvenih/socijalnih preduzeća treba da bude reinvesticija profita u širenje poslovanja i otvaranje novih preduzeća, ali ne može obaveza biti da uplaćuju novac u neki fond kojim rukovodi država (govorim o članu 11). Ne znam da li je potrebno da specijalno obrazlažem koliko je ta ideja nemotivišuća za bilo kojeg društvenog preduzetnika? Pored osnovne sumnje u kvalitet organizacije tog Fonda i realno moguće korupcije, sama ideja da društveno preduzeće ne upravlja svojim novcem i ideja da neko ko sedi u Fondu, i ne bavi se društvenim preduzetništvom na terenu, može kao da zna bolje gde novac treba da se investira – jednostavno nije dobra. Samim tim, uz dodatak da, po članu 13, ministarstvo daje amin koje je preduzeće socijalno/društveno preduzeće, a koje ne, to nam govori da je ovo Zakon koji u stvari definiše preduzeća kojima maltene upravlja država. A to tako ne bi trebalo da bude.

Ko su ti društveni/socijalni preduzetnici i šta oni rade? 

Kada bi Zakon bio izglasan po ovom nacrtu, jedno od najistaknutijih socijalnih/društvenih preduzeća u Srbiji – DajDaj pelene, ne bi moglo da bude klasifikovano kao socijalno/društveno. Sonja i Violeta, koje su osnovale DajDaj, ne upadaju ni u jednu grupu definisanu članom 4, a rade sjajnu stvar za zdravlje naših beba, i to na održivi, preduzetnički način.

Sa druge strane, znate da u Srbiji ima oko 17000 organizacija koje su registrovane kao udruženja građana? Velika većina njih nema obezbeđene finansije i počinje da shvata da im koncept socijalnog/društvenog preduzetništva (onaj iz definicija) može doneti samoodrživost, kako bi mogli da nastave da rade na društvenim promenama za koje se zalažu. Eto ga recimo Trcanje.rs – oni su napravili malu revoluciju u promociji zdravog života i bavljenja sportom u Beogradu i njih treba podržati da postanu samoodrživi kroz koncept društvenog preduzetništva, što ovim zakonom ne bi bilo moguće.

Pogledajte i recimo Divac HOD – socijalno/društveno preduzeće koje se bavi proizvodnjom i prodajom suvenira, a čiji se profit usmerava u programe Divac Fondacije za raseljena lica. Kako biste njih klasifikovali po ovom Zakonu?

I nisu oni jedini – pogledajte i druge članice SENS mreže - koliko njih bi ministarstvo odobrilo?

Dalje, koliko bi mladih ljudi, onih kao ja, koji su ubeđeni da mogu da promene svet i da inovacijama, recimo tehnološkim, mogu da kreiraju vrlo konkretne promene u našem društvu – koliko bi nas bilo motivisano da se bavi društvenim/socijalnim preduzetništvom? Da li bi recimo Strawberry Energy ekipa mogla da napravi ono što je napravila da je bila “primorana” da zaposli ljude starije od 50 godina, ili da im 60% firme budu osobe sa invaliditetom. A oni se bave alternativnim energijama, odnosno rade na tome da budu dostupne svima. Kud ćete inovativnije i “socijalnije”?

Molba da radimo zajedno

Molim još jednom da moje reči ne uzimate kao puko kritizerstvo – ja želim da ukažem na to da je Zakon previše usko postavljen. Moje mišljenje je da treba da se uključi veći broj ljudi i organizacija u pisanje nacrta, te da se obezbedi istinska javna rasprava koja bi dovela do savršenijeg Zakona koji bi uključivao sve ugrožene grupe koje targetirate sada, ali pored toga i sve ono što niste ubacili u nacrt. Razumem da vam je možda lakše da ovako izgurate Zakon, ali hajde da ipak uradimo sve što možemo, zajedno, da ovaj Zakon bude pravi, pa da svi, pored toga što imamo okvir u kojem radimo, možemo i da budemo i ponosni što smo prva država u širem regionu koja ima takav Zakon.

Hvala unapred na odgovoru,

Nikola Jovanović
predsednik
Udruženje “Hub Beograd”

———–

Pin It]]> http://peckopivo.com/2013/04/zakon-o-socijalnom-preduzetnistvu/feed/ 19 http://peckopivo.com/2013/03/asus-padfone-2-prvi-utisci/ http://peckopivo.com/2013/03/asus-padfone-2-prvi-utisci/#comments Thu, 28 Mar 2013 00:43:43 +0000 Nikola Jovanovic http://peckopivo.com/?p=1929 Tweet

Malo o Asusu

Padfone koncept pratim bukvalno od kada je bio samo koncept (tj. kad su ga najavili), a i samu kompaniju Asus pratim pažljivo poslednjih 15 i više godina – još od vremena kad smo raspravljali da li su bolje Asus ili Chaintech matične ploče.

Naravno, Asus je od tada više puta menjao strategiju, otvarao nova tržišta, prilagođavao se i inovirao. Međutim, najveći “zaokret” su napravili kada su promovisali Eee PC – koncept jeftinih laptopova i računara. Ideja kojom su se vodili je bila da većina ljudi koristi tek 30% mogućnosti računara, te da verovatno ne bi ni primetili razliku kada bi stavili slabiji procesor i manje memorije u računar. Eksperiment im je uspeo i na tržištu su napravili potpuni boom svojim jeftinim laptopovima – toliki da je većina konkurenata napravila svoje verzije jeftinih laptopova i danas imamo posebno tržište tzv. netbookova.

Ovakav uspeh je Asusu dao vetar u leđa da nastavi da eksperimentiše i oni su danas, mogu slobodno da kažem, prvaci “strategije plavog okeana” na polju tehnologije i personalnih uređaja. Samo pogledajte bilo koju klasu uređaja i videćete da su Asusovi proizvodi ili među najboljima ili najbolji u klasi, a pored toga Asus i dalje eksperimentiše i kreira nove segmente tržišta svojim konceptima Transformer (već su ga usvojili i drugi proizvođači), Taichi Ultrabook sa 2 ekrana itd.

Sad dok ovo pišem, shvatam da, osim nezaobilazne matične ploče i grafičke kartice u desktopu, u kući imamo još i netbook i Nexus 7 od istog proizvođača, što ovu kompaniju čini, uz HTC, meni omiljenim brendom poslednjih nekoliko godina. Ima nešto u tim Tajvancima…

No, da se vratim Padfone dvojci.

OMG, najzad je u mojim rukama!

(Za one koji ne znaju i nije im jasno sa fotografije – u telefonu je sve (procesor, memorija…), a tablet je samo ekran sa dodatnom baterijom i prednjom kamerom)

Kao korisnik i smartfona i tableta, divio sam se konceptu i ideji odavno, čak pokušavao i da kupim Padfone 1 u Singapuru i SADu, ali nisam uspeo da to uradim po nekoj razumnoj ceni. U međuvremenu je izašao i Padfone 2 – tanji i lakši – i najava da će biti u prodaji i u Srbiji. Mislim da ne možete da zamislite moju sreću kad su me kontaktirali iz Asusa da testiram uređaj u sklopu njihove promocije.

Dakle, dobio sam Padfone 2 na testiranje na nekoliko dana. Kako ste od mene već i navikli, specifikacije, naporne hardverske testove i benchmarke ću ostaviti profesionalcima (npr. GSM Arena), a potrudiću se da uređaj integrišem u svakodnevicu i opišem kako se pokazao u privatno-poslovnoj upotrebi. Na taj tekst ćete sačekati nekoliko dana, dok se ne slegnu utisci, a do tada mogu ukratko da vam kažem da je uređaj fantastičan. I smartfon i tablet su jako kvalitetni i odaju baš dobar utisak dok ih držite u ruci (nisu ni teški, ne umara se ruka). Sam smartfon je hardverski “zver”, sa ekranom baš visoke rezolucije i Androidom verzije 4.1.1, što zajedno pruža izuzetno iskustvo pri korišćenju. Sve je ultra brzo i tečno, nema seckanja i sl, što je jako pohvalno jer proizvođači android uređaja često dodavanjem svog dodatnog softvera preko “Factory OS-a” uspeju da uspore uređaj. Ovde su te aplikacije odlično urađene i optimizovane.

Ubacivanjem smartfona u tablet (vrlo lako i jednostavno – samo sklizne u njega) za manje od sekunde spreman je “tablet view”, gde dolazi do izražaja puna vrednost ovog koncepta. Smartfon se ubacuje i vadi iz tableta “na živo”, odnosno nije potrebno gasiti uređaje, već se samo ubaci i izbaci. Znam da je 21. vek i sve to, ali ipak sam oduševljen kako lepo ovo radi. Još kad znate da se telefon puni dok je u tabletu… Sjajno.

Odoh sad da se igram, pa pišem utiske uskoro…

—————————–
Uređaj je dobijen na test u sklopu promocije Asus Padfone 2 u Srbiji. Više o samoj promociji na Live-e.tv specijalnom kanalu. 

Ovim postom pokrećem novu “rubriku” na blogu, u kojoj ću vam, s vremena na vreme, predstavljati, odnosno skretati pažnju na sjajne likove iz svih sfera života. Neki će vam biti poznati (kao Ričard Brenson o kojem sam već pisao), neki možda i ne. Neki se bave temama kojima se i ja bavim, a neki temama koje me samo zanimaju. Jedini pravi kriterijum je da me te osobe inspirišu. Trudiću se da postovi budu kratki, taman onoliki da vas upoznaju sa osobom koju predstavljam, a onda sami istražujte o njima.

Prvi na listi je Sugata Mitra, genijalni profesor “Tehnologije obrazovanja” na Univerzitetu u Njukaslu. On se proslavio svojim eksperimentom “Rupa u zidu” (Hole in the wall), tokom kojeg je ugrađivao PC računare u “rupe u zidovima” u selima širom Indije, povezivao ih na internet i dozvoljavao deci da ih potpuno besplatno koriste. Deci koja nisu govorila engleski i koja ranije nisu ni videla računar. Ideja je bila da dokaže da deca mogu sama sebe da nauče bilo šta koristeći samo računar, da im nastavnici nisu potrebni. I uspeo je u tome – gde god da je postavio računar, deca bi za vrlo kratko vreme naučila kako da ga koriste, uz to i osnove engleskog jezika, a onda i kako da iskoriste taj računar da istraže bilo koju temu koja ih zanima. Nazvao je to “minimalno invazivnom edukacijom” i nastavio da istražuje na temu. Ovaj eksperiment je i inspirisao Vikasa Svarupa da napiše roman “Q&A”, na osnovu kojeg je kasnije snimljen i “Slumdog Millionaire“.

Istražujući i eksperimentišući dalje, Sugata je zaključio da su škole, kakve danas znamo, zastarele, pa ih stoga moramo iz korena promeniti. Svoj predlog je nazvao SOLE (Self Organized Learning Environment) i zamislio ga tako da se deci samo postavljaju pitanja, a ona sama organizuju svoje učenje.

Mislite da je nemoguće? TED ekipa veruje u njega i dodelila mu je prvu ikada TED nagradu (1 milion dolara) da sagradi tzv. “školu u cloud-u”, koja će imati zgradu, učionice, alate za učenje, a svo znanje će biti u cloud-u. Deca će birati kad će šta od tog znanja da iskoriste.

Uostalom, pogledajte sami:

Alat (Toolkit) koji spominje na kraju prezentacije se nalazi ovde, i dizajniran je za decu od 8 do 12 godina. Međutim, jedna nastavnica je isprobala koncept na deci od 6 godina i – savršeno radi. Bacite pogled, ja sam se oduševio.

 Profesora možete pratiti na twitteru – @SugataM.
A sad me izvinite, odoh da planiram gde bih mogao da isprobam SOLE Toolkit.

Šta reći…

Nisam siguran sta je tužnije, da li to što već 35 minuta čekam da mi neko donese kartonsku karticu (što dovoljno govori kolika je zainteresovanost za potpisivanje iste kada na odeljenju za transplataciju nema u svakom ćošku gomila kartica) ili to što im je trebalo celih 10-ak minuta da mi se neko obrati i donese formular. Da ne pominjem da pored mene prolazi konstantno 10-ak istih medicinskih radnika i da niko nije rekao ni dobar dan. Doktorka koja je donela formular je jednostavno ušla i dala mi formular, bez da me makar i pogleda a kamo li podari osmeh ili ne daj bože lepu reč. Dok vam ovo kuckam još uvek čekam da se neko udostoji da mi donese karticu da je popunim i samo ponavljam samom sebi da ovo radim zbog sebe i ljudi kojima ću eventualno pomoći.

Takođe se nadam da će makar ovo ubrzati proces vama koji dođete nakon mene – tada će makar imati spremne kartice.

Srećni donator,

Dušan Bekrić

sličica odavde

Pre par meseci sam upoznao jednu sjajnu mladu nastavnicu engleskog jezika iz jednog gradića u Šumadiji. Kroz priču sam zaključio da voli to što radi, ali da je očajna uslovima, ali i sistemom u kojem radi, jer je prepun nelogičnosti i nije prilagođen deci 21. veka. Zamolio sam je da napiše blog post jer mislim da je važno da nastavnici kažu šta misle i da razgovaramo o izazovima u školstvu i obrazovanju uopšte. Zamolila je da ostane anonimna, pa ću to poštovati.

Nadam se da će još neki put pisati, a ovom prilikom pozivam i druge nastavnike i profesore, koji hoće da podele svoje iskustvo, da se jave. Država i nadležno ministarstvo se pojavljuju na svim mogućim konferencijama i pričaju jedno te isto, a napredak ne vidimo. Štaviše… Zato, hajde da razgovaramo ovako javno. Hajde da pišemo i o pozitivnim i o negativnim primerima u školstvu. Ko zna, možda se nekada pojavi neko ko će želeti da nešto promeni, jer ovako, ako se niko ne buni, zašto bi menjali?

———————–

Znanje ili logika?

Ovaj blog pišem kao odgovor na molbu jednog poznanika da u tekst pretočim mišljenje o sistemu obrazovanja u Srbiji. Pre 3 godine krenula sam da radim kao teacherica u jednom malom gradiću u središnjoj Srbiji, kao novopečeni radnik, a nekadašnji student, poslu sam pristupila orno i spremno, odgovorno, sa puno entuzijazma, želeći da postignem da deca ……. ne znam više ni ja šta sam želela, ali želela sam puno i očekivala mnogo.

Kao nova, mlada nastavnica, trudila sam se da budem inspirativna, sa decom sam se trudila da časove održim dinamičnim i zanimlljivim da bi im bili privlačni, jer čestom upotrebom računara, video igrica itd. fluktuacija pažnje je velika i jedino ako se aktivnosti brzo smenjuju, pogotovu ako su i takmičarskog karaktera, aktivnosti predstavljaju izazov i u stanju su da zadrže pažnju duže od 30 min. barem većini dece. Kažem većini, jer postoji 15 procenata kojima je nemoguće zadržati pažnju duže od 10 minuta.

Deca imaju problem da se koncentrišu iz najrazličitijih razloga

Nažalost, većinom su zapostavljena, ako mogu tako da se izrazim, jer današnji roditelj radi u proseku po 10h dnevno da bi prehranio porodicu. Ne zaboravimo da se u doba socijalizma radilo po 8h pa su roditelji mogli i da razgovaraju sa decom jer nisu bili preumorni. Ali sticajem okolnosti većina dece najviše vremena provodi u društvu baba i deda, roditelje retko viđaju, a kada ih i viđaju zajedničko vreme provode uz indijske ili turske serije visoke gledanosti. Stoga nije ni čudno što većina dece vreme provodi uz računar i igrice ili fb.. Tamo su im svi drugari.

E sad, nemojte me shvatiti pogrešno, ne kažem da je to loše, baš nasuprot, neohodno je da deca rastu uz tehnologiju koja ih okružuje, ali neophodno je informacije odabrati, sadržaje prilagoditi tako da vremenom nauče da SELEKTUJU sadržaje, a mi nastavnici, roditelji, rođaci, odrasli, smo dužni da im pomognemo u tome. Ma koliko obrazovanje i dalje bilo u istim okvirima mi nismo jedini izvor informacija, a nismo ni najpouzdaniji. Internet je prepun informacija i sadržaja koje treba pažljivo odabrati.  Jedino se postavlja pitanje umemo li i mi sami to da učinimo (možda sam oštra ali ako ste jedan od pomenutih roditelja gore pa svoje quality time sa detetom provodite uz malu Iću ili reprizu reprize repriza Boljeg Života, otkriću vam veliku tajnu: ne umete da odaberete.) a nisam sigurna ni da sama umem… ali vredi se truditi…
Doduše, selektovanje odgovarajućih informacija i nije predmet ovog teksta, pa ću se vratiti na temu…

Baš kao što i moja tema luta i traži se, tako ide i dečija pažnja, razliva se, pretapa se u najrazličitije forme i oblike… i… u početku svoje profesionalne karijere sam očekivala da će se u jednom trenutku i vratiti, ali ne, to se ne dešava…
Da li je moguće da veliki broj dece ima poremećaj pažnje koji liči na ovo:

http://www.youtube.com/watch?v=SCr3ES97s4k

…ili je pak kriv sistem obrazovanja? Sir Ken Robinson, koga lično izuzetno cenim i poštujem, kaže da je kriv sistem, zaostala prosveta, nekompatibilna ekspresivnost, sputana kreativnost, uništenje divergentnog mišljenja… I u pravu je čovek, ne kažem da nije, ali hajde da nađemo rešenje… Hajde da negujemo kreativnost, stimulišemo razmišljanje, pobuđujemo radoznalost… jeste li ušli u učionicu i to probali nekada???

Ukoliko imate manje od 20 godina radnog staža u obrazovnoj ustanovi, kladim se da jeste. I? Šta se desilo? Nenaviknuta na bilo šta što nije ex catedra, deca vas neće konstatovati uopšte…

Želite da čujete moje iskustvo?

Flip chart i na njemu krupnim slovima “disease”. Nije baš najsrećnija tema, ali praktična za učenje stranih jezika, jer možemo se razboleti bilo gde….

Brainstorming…

Tišina… nabacujem reči na srpskom… ja dajem početno slovo…. jedna reč, bravo, očekujem još nešto… učenik iz poslednje klupe diže ruku… Aham, do wc-a… idi slobodno… i dalje netremice gledam u odeljenje… hvatam pogled, dva… tišina, dajem još dve reči… tišina… pitam kako se kaže zdrav… tišina…. ispisujem reči … sedam da upišem odsutne… odustajem.

Nakon tri ili četiri slična bezuspešna pokušaja naćićete se u očajanju… Šta ja radim ovde? I zašto?

Pitam da dignu ruke oni koji igraju kompjuterske igrice.

Javljaju se svi.

OK, za domaći, tokom zimskog raspusta, izvući 20 reči iz igrica koje igrate…

Posle zimskog raspusta domaći uradilo 0 učenika.

Razočarano gledam u odeljenje…

I? Šta sad?

Ostavimo sada kreativnost, čak ni Sir Ken Robinson, koliko razumem, ne smatra da je moguće ubiti je tako brzo, a naša deca je nemaju u 12. Da li je moguće da smo je sami odstranili i pre nego što je iznikla ili je nešto drugo u pitanju? Kako biti kreativan ako nemaš ideja? Kako doći do ideja ako ne želiš da misliš? A kako da misliš uopšte… Ko te tome treba naučiti ako ti je u startu sve što dolazi iz ustanove zvane škola na autoreject?

Kreativnost, kao i sve drugo mora se negovati, vežbati, pratiti… A da li je to moguće postići bez razmišljanja i bez istrajnosti, bez fokusa? Da bi razvio fokus neophodno je imati discipline, neophodno je vežbati mozak, ali je i za to neophodna volja i – vežba. A današnji đaci nemaju volje, nemaju motivacije, nemaju pažnje, nemaju odgovornosti, nemaju poštovanja prema radu, ne trude se, a bez toga nema ni kreativnosti. Nema kanala za njihovu energiju i sve ostaje u domenu potencijala “neotelotvorenog”… ili se manifestuje kao ADHD ili uzrok za “školu bez nasilja”…

Borili smo se za “školu po meri deteta”

I?

Deca su odredila svoju meru, linijom manjeg otpora.

Nas (nastavnike) doduše, niko ništa nije ni pitao…

Stavili su im u raspored raznorazni ministri i građansko i veronauku i izborni sport pored fizičkog i dva strana jezika. I? Jesu li bolji građani? Jesu li veći vernici? Govore li oba jezika? Jesu li pametniji? Jesu li srećniji? Jesu li bolji ljudi? Volela bih da je odgovor na ova pitanja “da”… Ali nisam sigurna da jeste… Jedino što vidim su njihova umorna lica od noći provedenih uz računare… I nesposobnost da izdeklamovanu lekciju koju su inače naučili samo za čas ispitivanja primene…

Često (najmanje 10-ak puta) na pitanje šta je prošlo vreme dobijam odgovor da je to vreme koje opisuje radnju koja se dešava u trenutku govora… A znate li zašto? Zato što je to definicija prezenta naučenog 4 časa ranije….

Nefunkcionalno znanje bez ikakve upotrebe logičkog zaključivanja, to je ideja vodilja trenutnog obrazovanja. Da nije, imala bih problem da objasnim kako učenik koji 8 godina uči strani jezik ne zna da pita na tom jeziku : Kako do toaleta?  Ali važno je da zna kako se kaže posmatranje ptica, šta je body scrub i da… da, bitno je da je pasiv u stranom jeziku naučio godinu dana pre nego što je za istu gramatičku partiju čuo na maternjem… Stvarno je važno da dete zna pasiv, a ako mu se ide u wc… pa naći će se valjda neko ko će mu pomoći…

Neće valjda to da nauči u školi?

Taman posla, pa platiće mu tata privatne časove…

——————————

Tekst od pre par dana “20 stvari koje bih voleo da sam znao kad sam imao 20 godina” me je stvarno nagnao na razmišljanje, a na nagovor Nebojše odlučio sam da svoja razmišljanja prenesem i u ovaj blog post.

Dakle, u nastavku teksta su moji saveti, kao dodatak listi iz prethodnog posta. Neki su univerzalni, neki vezani za određeno životno doba, ali su svakako moji i iz mog iskustva.

1. Drži se svog sistema vrednosti. Nije uvek lako, ali je uvek lepo na kraju. Zbog sistema vrednosti ljudi često upadaju u kognitivnu disonancu (stanje kada veruju u različite ili stvari koje pobijaju jedna drugu, npr. kad znaš da je loše nositi kući kancelarijski materijal, ali ipak to uradiš i sebi opravdaš razlogom da “nisi dovoljno plaćen” – pisao sam o tome ovde). Što više odluka doneseš na osnovu svog sistema vrednosti, to bolje. Kakve god da su, tvoje su.

2. Ako izneveriš svoje vrednosti, priznaj i ispravi grešku odmah. Priznaj sebi, ne laži sebe. Ne čekaj da prođe vreme, jer što više vremena prođe, to ćeš se lakše navići da sebe lažeš, a to je put ka laganju i drugih ljudi. Tako se gube prijatelji, poslovni partneri, tako pucaju i savršene veze.

3. Ako si student, učlani se u AIESEC. Vrhunsko iskustvo, iz prve ruke puno naučiš o svemu onome što ti obećavaju da će te naučiti na faksu, a nikad se ne desi (pričam o ekonomiji, finansijama, menadžmentu, projektima, radu sa organizacijama sva 3 sektora…), napraviš sebi mrežu budućih saradnika u više od 100 zemalja, i najvažnije – izazoveš svoje sposobnosti, način razmišljanja i vrednosti do krajnjih granica. U tih 4 i po godine aktivnog članstva naučio sam da gledam unapred, ma koliko to ponekad bilo teško uzimajući u obzir gde živim, a tu sam i stekao neke od najboljih prijatelja.

4. Ako nisi student, svakako se aktiviraj. Pridruži se nekoj formi aktivizma u tvom okruženju. Aktivizam oplemenjuje.

5. Živi “preko grane” neko vreme. Nema veze da li je to par semestara studiranja, stručna praksa, posao ili “samo” dugo putovanje, ono što je važno je da budeš van zemlje bar nekoliko meseci, daleko od mamine kuhinje, ili šta god da je tvoja komfort zona. Takvo iskustvo te natera da naučiš da se brineš sam o sebi, a uz to ti da više nego dovoljno vremena da se reflektuješ i središ svoje misli i život.

6. Nauči da komuniciraš. I da slušaš i da izraziš svoje misli na pravi način. Puno nas je ubeđeno da smo odlični u komunikaciji, i kada dođe do nesporazuma najčešće krivimo “drugu stranu” za nerazumevanje. A istina je da je odgovornost i na nama – u velikom broju slučajeva jednostavno nismo lepo preneli poruku koju smo želeli jer je nismo prilagodili specifičnostima osobe ili grupe. Komunikacija se može naučiti na više načina, a ja preporučujem NLP Business Practitioner. Otprilike sam progledao nakon programa.

7. Misli svojom glavom. Ne dozvoli da mediji utiču na tvoj zdrav razum. Mediji služe svrsi. Nečijoj, ne tvojoj. Zato ti serviraju teme koje su nekom drugom važne, na način na koji je nekom drugom važan. Srećom, imamo internet gde je moguće naći sve o svemu. Zato, koristi svoju glavu, informiši se i uči o onome što je tebi važno. (po želji reč “mediji” možete zameniti rečju “roditelji” ili “nastavnici/profesori”)

8. Ne loži se na mitove – stvaraj ih. Ne volim da generalizujem, ali imam osećaj da ljudi u našem regionu vole mitove. Da li je to o nebeskosti Srba, gospodstvu Hrvata (koji su kao izmislili kravatu), sportskom značaju Partizana i Zvezde, ili nečem četvrtom, nije mnogo važno. Najčešće ti je od malena usađen bar jedan od mitova u glavu, pa onda ostatak života provedeš sukobljavajući se sa onima kojima je usađen drugi mit. I to se neće iskoreniti, siguran sam, bar ne tako skoro. Zato savetujem da energiju trošiš na stvaranje nečega. Kad to nešto stvoriš, ne nerviraj se što će se odmah naći neko ko će se sukobljavati oko toga.

9. Ne zatvaraj vrata za sobom. U poslednjih 13-14 godina radio sam u 6 organizacija, u sva 3 sektora, i za to vreme promenio, da ne prebrojavam sad, sigurno 15 nadređenih. Izuzetno sam ponosan na to što svakog mog bivšeg šefa mogu i danas da pozovem na kafu i lepo se ispričamo, a da ni ja ni on/ona ne budemo neiskreni u tome. Isto važi i za poslovne kontakte sa bivšim poslodavcima – ne samo da se osećam sigurnim da mogu da ih kontaktiram, već ih aktivno planiram kao partnere, korisnike ili klijente u mojim budućim poduhvatima.

10. Misli o svom telu i zdravlju uopšte. Ja sam oduvek bio neviđeno mršav. Imao sam 65kg jedno 10 godina, imao bolju krvnu sliku od većine ljudi oko sebe i pored toga što sam pušio 2 kutije cigareta dnevno itd. A onda je metabolizam stao i nabacio sam 30kg za 2-3 godine. To direktno utiče na moje zdravlje, a pored toga što nemam naviku bavljenja sportom, sada je i teže početi jer je opterećenje na zglobove veće, upale mišića su bolnije i duže traju itd. Naravno, ne odustajem – kupio sam bajs i planiram da se dovedem u red u narednih par meseci. Preporučujem trčanje.rs i Mooshema blog ako hoćete da se pozabavite svojim zdravljem.

11. Ostavi pušenje. Ovaj savet sam dao i u prošlom postu. Cigarete te, iako svi veruju u suprotno, čine nervoznim, fokusiranim na sledeću cigaretu umesto na bitne stvari itd. Od kako sam ostavio pljuge, mnogo sam opušteniji i fokusiraniji. Ako ne znaš kako, preporučujem Allen Carr metodu – knjiga, e-book ili trening, šta god ti bolje legne.

To je to. Više samo-reflektovanje nego saveti, ali ko zna, možda nekome bude i korisno.

I ne zaboravite najbitniji savet :

fotka odavde

Naleteh na ovaj tekst Julien Smitha juče i oduševih se jednostavnim, a tako istinitim savetima. Sa jednim ili dva se ne slažem, a neke bih možda malo preformulisao, ali onako u celini sjajni saveti. Baš sam se zamislio kod nekoliko i rešio da probam da poradim na njima, kad već nisam ranije. Ujedno me je nagnalo i da nabavim Julienove knjige.

1. Svet se trudi da ostanete glupi. Od bankarskih naknada i kamatnih stopa, do čudotvornih dijeta. Od ljudi koji nisu edukovani lakše je uzeti novac i lakše ih je voditi i upravljati njima. Edukuj se koliko god je to moguće, zbog sebe, sopstvene nezavisnosti i sreće uopšte.

2. Ne veruj u formalno obrazovanje. Do trenutka kad institucije završe rad na nekom kurikulumu, sve su šanse da je sistem već zastareo, a ponekad i potpuno “pokvaren”. Ti u isto vreme učiš i bivaš poštovan od ljudi (onih od kojih je vredno dobiti poštovanje) tako što nešto radiš i nekoga vodiš, a ne tako što pratiš nečiji put.

3. Čitaj koliko god možeš. Nauči da čitaš brzo, sa visokim stepenom usvajanja pročitanog.

4. Povezuj se sa svima i stalno. Budi iskren u tome. Nauči da pronađeš nešto što ti se sviđa u svakoj osobi, i obrati posebnu pažnju na to.

5. Ne gubi vreme na stidljivost. Stidljivost je verovanje da vaše emocije treba da presuđuju u vašem procesu donošenja odluka, kada je suprotno zapravo istina.

6. Ako se osećate čudno u vezi nečega u vezi, to je obično ono zbog čega ćete raskinuti.

7. Imaj što je moguće više kontakata sa starijim ljudima. To je dragoceno je jer kada si mlad, ljudi tvoje starosti obično nemaju moć odlučivanja i ne mogu ti mnogo pomoći. I još važnije, ti stariji ljudi sada znaju gotovo sve što ćeš ti kasnije saznati ili iskusiti, pa ih jednostavno pitaj.

8. Pronađi ljude koji su “više cool” od tebe i druži se sa njima. I ne pokušavaj da budeš prosečan unutar grupe. Kontinuirano pokušavaj da budeš “više cool” od njih (radi cool stvari, budi opušteniji, ambiciozniji itd). To te tera napred.

9. Postaćeš konzervativniji vremenom. Ovo je jednostavno činjenica. Tvoje okruženje kreira neku vrstu pritiska koji te tera u status quo. Iz tog razloga, najluđe stvari koje ti padaju na pamet treba da uradiš SADA. Kasnije ćeš se plašiti svega. Veruj mi.

10. Smanji sve troškove koliko god je to moguće. Stvarno to mislim. To stvara tzv. “zaštitnu mrežu”, odnosno sigurnost koja će ti omogućiti da uradiš ludosti iz prethodne tačke.

11. Umesto da status postigneš predmetima (daju samo privremeni vetar u leđa), orijentiši se na iskustva. Drugim rečima, put do Pariza je uvek bolji izbor od nove garderobe. Studije pokazuju da to podstiče i  sreću.

12. Dok živiš jeftino, reši problem novca. Koristi internet, jer to je kao mala cool mašina koja ti pomaže da, na primer, uporediš cene i kupiš nešto jeftinije. Ako trenutno živiš od plate do plate, probaj da produžiš trajanje plate za nedelju dana. Zatim, kako napreduješ, probaj planirati unapred mesec dana, pa onda tri meseca, zatim šest, pa godinu unapred. (Cilj je da planirate unapred 5 godina).

13. Nauči da programiraš.

14. Nabaci trbušnjake (ili smršaj, šta god da ti je bolji cilj) dok si mlad. Tvoji hormoni su u mnogo boljoj poziciji da ti pomognu da ovo uradiš dok si u mlađem uzrastu. Ne propuštaj ovu priliku, veruj mi.

15. Nauči da kuvaš. Ovo ne samo da ti olakšava život generalno, već i pretvara hranu iz rutinske i skupe navike u uživanje koje je ujedno i štedljivo.

16. Spavajte dobro. Ovo i kuvanje će pomoći da nabaciš one trbušnjake. Ako razmišljaš u fazonu “spavaću kad umrem”, ili “imam previše stvari da uradim, nemam vremena za spavanje”, imam vest za tebe: ti si NEEFIKASAN, a lišavanje tvog tela sna ne pomaže.

17. Koristite podsetnik aplikaciju za sve. Ne veruj svom mozgu. Nemoj verovati onome što “osećaš da  treba da radiš”. Veruj samo svom podsetniku.

18. Izaberi nešto veliko da uradiš, i videćeš gomile prilika i mogućnosti na svakom koraku. Ako ne postaviš ciljeve, neke stvari se mogu dogoditi ili ne, ali ako ipak postaviš, videćeš da će se mnogo više toga desiti.

19. Postani poznat po jednoj stvari. Provedi 5 godina baveći se time, umesto da letiš sa posla na posao sve vreme. Ako kasnije želiš promenu, samo napred. Ali, kao što sam rekao, izaberi nešto za početak.

20. Ne pokušavaj da “popraviš” nikoga. Umesto toga, traži nekoga ko nije pokvaren.

Ja ću na ovu listu dodati jedan svoj savet:

21. Ostavi pušenje. Cigarete te, iako svi veruju u suprotno, čine nervoznim, fokusiranim na sledeću cigaretu umesto na bitne stvari itd. Od kako sam ostavio pljuge, mnogo sam opušteniji i fokusiraniji. Ako ne znate kako, preporučujem Allen Carr metodu – knjiga, e-book ili trening, šta god vam bolje legne.

Imate li vi neki dodatni savet? Prepoznajete li se u nekom? Žalite li što vam ovo neko nije rekao kad ste imali 20 godina?

Napomena: Tekst je originalno objavljen ovde na engleskom. Preveden je skoro u celosti (sa sve linkovima), sa samo par prilagođavanja. 

EDIT: Nakon ovog teksta, napisao sam poseban post sa mojih 11 saveta. Bacite pogled ovde.

Pin It]]> http://peckopivo.com/2013/02/20-stvari-koje-bih-voleo-da-sam-znao-kad-sam-imao-20-godina/feed/ 11