U prošlom postu sam obećao malo više detalja o instituciji tokom posete kojoj mi se ozbiljno uzdrmao stav da edukacija mora da bude potpuno besplatna, a da ulaz u najbolje škole zaslužuješ isključivo zalaganjem i uspehom. Mislim, i dalje stojim pri tome, ali moram da priznam da je ovo drugo najbolje rešenje, jer jednostavno radi.
Dakle – University of Miami, iliti UM kako ga najčešće zovu.
Po Forbes-ovoj listi 132. škola u SADu, a po U.S.News & World Report-u 38. Ima oko 16000 studenata, godišnji budžet oko 2.6 milijardi USD (više od 700 miliona pokriju donacijama!) i prelep kampus u Coral Gables-u, jednom od lepših delova Majamija. Ove, i još dosta zanimljivih informacija, možete naći na “Fast Facts” strani sajta Univerziteta, pa vas ne bih smarao tim detaljima. Zato ću u nastavku pokušati da vam prenesem ono što sam uspeo da vidim u samom kampusu, priče koje sam čuo tokom te posete i na kakva razmišljanja me sve to navelo.
Učionice i amfiteatri
Ovo je otprilike bila prva učionica na koju smo nabasali, pa kao “ajde da uđemo, otvorena je”. Ja prvo mislio da je neka svečana, da smo u zgradi uprave ili tako nešto, ali ne, ovo je najobičnija učionica.
Svaki student ima fotelju, ima priključak za struju i ultra brz internet. Idealno za prokrastinaciju. 🙂 Možeš i da spavaš ako hoćeš, profesore baš briga da li si na Facebook-u, spavaš na času ili se ne pojaviš uopšte. Ako si dao više desetina hiljada dolara da bi to radio, to je OK. Oni će svoju energiju i vreme posvetiti onima koji žele da uče.
Naravno, većina studenata ove uslove koristi onako kako i treba – da unapredi učenje i rad. Neki od profesora čak insistiraju da tokom predavanja istražujete temu online i doprinosite predavanju.
Sve učionice imaju i one super cool table u više nivoa koje šetaš gore-dole (znam, smešno je na šta se palim :)), a predavač preko ovog panela, kojeg vidite na fotografiji, upravlja elektronikom u sali (svetla, temperatura i sl) i ujedno ima pristup celokupnom kurikulumu – svim predavanjima, prezentacijama, testovima, rezultatima i individualnim ocenama studenata i sl.
Kodeks
Većina američkih Univerziteta ima sličnu priču. Kroz lepo napisan kodeks se promoviše kultura u kojoj se ne krade, kopira ili vara, niti toleriše onaj ko to radi. Naravno, sve ovo napisano postoji i u ozbiljnijoj verziji koju potpisuješ pri upisu na faks, a koja Univerzitetu daje odrešene ruke da zadrži tvoju lovu i šutne te sa faksa, ako to mogu da dokažu, naravno.
Časopis
Sjajan studentski časopis UM-a. Prave ga studenti za studente, štampa se na recikliranim materijalima i taman je toliki da pokrije šta se dešava u kampusu, kad su koje žurke, eksterna predavanja i sl. Uz to, u svakom broju obrade poneku temu bitnu za studente, kao što su u ovom aprilskom broju obradili dve: zanimljive poslove koje imaju alumni UM-a i kako društveni mediji mogu da pomognu da nađeš posao.
Prakse i poslovi
Table su prepune ovakvih oglasa (ovaj je u Školi komunikacija ufotkan). Broj zato što je to Amerika, pa ekonomija funkcioniše :), a kvalitet jer je to UM – najbolja škola na Floridi, pa se firme otimaju o studente.
Zelenilo
Bukvalno ceo kampus je ovako zelen. Potpuno prelepo, a i udobno 🙂 Verujem da su travnjaci prepuni tokom školske godine.
Biblioteka
Ovo je mesto gde bih, da sam njihov student, verovatno provodio najviše vremena :). Biblioteka ima 9 (i slovima: devet) spratova i napravljena je tako da imate sve što vam treba na dohvat ruke, i da možete potpuno da se opustite i usresredite na učenje.
Ima naravno i mesta gde se možete osamiti, stolovi koji gledaju u zid i sl, za sve ukuse, ali ima i ovakav prostor, koji je predviđen da u udobnim foteljama učite u grupama. Starbucks je u istoj zgradi, pa me ovo u stvari podsetilo na atmosferu iz Starbucks-a (uvek neko sedi i radi/uči u onim njihovim sofama i foteljama), samo “malo” veće :).
Iako ima 9 spratova, mesta za knjige, DVDeve i ostale medije, nikad dosta. Sjajan je sistem pokretnih polica na gornjoj fotki (i ne, ne mora se pomerati jedna po jedna 🙂 pritisneš taster na onoj koja ti treba i sve se pomeraju).
Digitalno je na ovom Univerzitetu – normalno. Novine se uvode nepretenciozno, jer se očekuju. Iako se ja svaki put oduševim kad vidim upotrebu QR kodova, tamo sam se navikao i prestao da ih primećujem jer su svuda. Mislim, potpuno je logično da nećeš pamtiti website, broj telefona ili gde god da se nalazi pomoć, zar ne? Skeniraš kod i on te odvede tamo gde treba. Prosto.
Evo i kratkog videa, snimljenog u najudobnijem delu biblioteke 🙂
httpv://www.youtube.com/watch?v=MWMPjOPPEFM
Šoping
Ameri ne bi bili Ameri kad ne bi imali šoping zonu. 🙂
Otprilike ima da se kupi sve što ti je od garderobe potrebno da živiš u kampusu, a i za promociju UMa eksterno.
Sportske aktivnosti
U okviru kampusa postoji prilično veliki sportski centar, sa teretanom, bazenima, nekoliko sala za razne sportove, nekoliko terena napolju i sl. Sve je, naravno, potpuno besplatno za korišćenje ako ste student (gosti studenata plaćaju pristup, ali po nekim OK cenama).
Toliko je sve pristupačno i dobro organizovano, da kontam da bih se i ja tamo bavio sportom 🙂
Poslastica za kraj 🙂 – u centru ima savetnika za sve i svašta vezano za sport i zdrav život, a komuniciraju sa korisnicima i preko oglasnih tabli. Na ovoj su, na primer, promovisali aplikacije za smartfone, a koje mogu poboljšati kvalitet života.
Da probam da zaključim
Neverovatno je na koliko detalja su mislili, odnosno na koliko detalja svakodnevno obraćaju pažnju u radu sa studentima. Uslovi su stvarno odlični i tek sad, kad sam video sve ovo, kapiram koliko je bitan i onaj deo priče vezan za kvalitet nastave, ali i uslove u kojima treba da savladavaš gradivo.
Navikli smo u Srbiji da se maltene molimo za minimum nekog standarda, za koji tek sad znam koliko je u stvari nizak. A ni njega ne dostignemo. Imamo tu naviku da konstantno tražimo način da ili opravdamo stanje u našem obrazovanju krizom, bombardovanjem ili čime već, ili da ublažavamo situaciju razlozima tipa “nije sve tako crno, evo ja znam jednog super profesora” ili “nemoj tako, dug je to proces, evo sad su izglasali taj i taj dokument”. Valjda nam je tako lakše da prihvatimo.
Uz to, nikako da neko napravi ozbiljan privatni Univerzitet. Bilo je i ima i ovih dana par pokušaja, ali nekako sve te priče budu ispolitizovane, ili se napravi suvi biznis od toga. A ova priča traži ozbiljnost. Ozbiljno ulaganje i plan na duže staze. To mora biti prvi i jedini biznis vlasnika (ili onoga koji vodi Univerzitet, ako se vlasnička struktura ne meša), nikako “posao sa strane”.
Na primer, BK Univerzitet je imao sve što je neophodno za odličnu priču – dugoročan plan (čak i kampus je bio planiran), sjajne ljude koji ga vode i koji su privukli odlične profesore, vrlo dobro zamišljen program koji je za to vreme bio dosta inovativan kod nas itd. I sve je super išlo, ostatak BK/Astra Grupe je podržavao Univerzitet na razne načine, Banke su se maltene otimale o studente bankarstva… sve dok Bogoljub nije odlučio da se bavi politikom. Kraj.
U nekoj drugoj zemlji bi to možda moglo da prođe, da ne utiče, ali kod nas jok. Zato je cela ta priča i prsla. Na žalost, jer stvarno mislim da je bila super priča.
Šta hoću da kažem? Lako je navići se na taj način razmišljanja u Srbiji, na taj sistem. Ali, lako je i osvestiti se, samo treba pogledati na celu stvar “sa strane”, spolja. Nakon posete UM-u, još mi je više krivo što nisam uspeo da posetim i University of Michigan i Columbia University u Njujorku (neiskusno nisam na vreme organizovao posetu), da i tamo pokupim još iskustva i lepih priča. Ko zna, možda neko relevantan nekada pročita ove moje tekstove, pa odluči da ode i uveri se svojim očima da je moguće organizovati učenje tako da svima bude dobro i lepo.
Da se ne lažemo, voleo bih da i ja nekad postanem neko relevantan, da mogu i sam nešto da promenim. No, kako nemam završen faks, to me automatski isključuje iz svih, ili bar većine bitnih procesa donošenja odluka, gde god radio. Sem ako se ne pojavi neko ko će da razmišlja o suštini, ne o formi. Ko zna…
Do tada, ja ću nastaviti da pišem o iskustvima sa ovog, ali i budućih putešestvija (već planiram posete Ivy League Univerzitetima plus preduzetničkoj Kaliforniji, nadam se da ću i uspeti).
A ni priču o UM-u još nisam zatvorio, pošto sam izdvojio za poseban post priču o promociji preduzetništva i preduzetničkog duha.
Pozdrav i hvala što me čitate.
——-
Zahvalnost za ovo putovanje dugujem Telekomu Srbija i ambasadi Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu, kao i HTC-u za One X uređaj kojim sam fotkao i snimao ovo putešestvije.