Zelene ideje – solarna sušara iz Raške

Počeo sam opasno da uživam u ulozi “zelenog ambasadora”. Mada, ko ne bi uživao u prolećnom putovanju po Srbiji i obilaženju prošlogodišnjih pobedničkih ideja i otkrivanju nekih od najinspirativnijih ljudi i priča. 🙂

Nakon sjajnog iskustva i oduševljenja Grabarevićima i njihovim električnim triciklom na solarni pogon, put me naveo u Rašku, tačnije selo Milatkoviće kod Raške, gde sam posetio genijalne Simoviće i njihovu solarnu sušaru voća i povrća. O njima i njihovoj ideji sam, moram da priznam, najmanje znao i najmanje je razumeo jer, budimo iskreni, pored solarnog tricikla i eko-hostela, nekako zvuči najmanje zanimljivo.

No, ne lezi vraže. 🙂 Sve u vezi ove ideje i ljudi koji je ostvaruju je zaista fenomenalno i ima neviđeni potencijal.

Ko su Simovići i kako su došli na ideju?

Simovići su dva bračna para: Anica i Dragan & Olja i Zoran.  Anica je tehnološkinja biljne proizvodnje, Dragan je elektronac, Olja je ekonomska tehničarka, a Zoran je nastavnik fizike u osnovnoj školi.
Zoran je i najaktivniji “iz ekipe” – on je predsednik lokalnog ekološkog udruženja, i do njega je, kroz mailing listu Instituta za održive zajednice, i stigao poziv Trag fondacije, Erste Banke i Fondacije braće Rokfeler na konkurs prošle godine. Odštampao ga je, poneo kući, bacio na sto i otprilike rekao: “Evo odličnog konkursa, hajde da smislimo nešto zanimljivo”. 🙂 Bukvalno je to uradio, što me je i oduševilo, jer to znači da pre ovog konkursa nisu imali ideju da ovako nešto rade, koliko god njihova ideja zvučala ozbiljno i ogromno.

Ako je Zoran najaktivniji, i iako svako od njih ima svoju ulogu i donosi neku specijalnost u celu priču, Anica je ipak ta koja je “glavna”, jer ona donosi najvažnije znanje, ali i dozvolu da se bave tim poslom. U okolini inače postoji još jedna sušara, kapaciteta 8 puta većeg od njihovog, ali ne radi jer nemaju potrebno znanje. Hteli čak da zaposle Anicu da radi kod njih. Zezao sam Simoviće da, ako ne kupe tu firmu za godinu-dve, ništa nisu uradili. 🙂

Kažu da su se baš potrudili da ideju lepo razrade i, iako to formular za aplikaciju na konkurs “Zelene ideje” nije zahtevao, urade i veoma važna istraživanja tržišta i naprave obrise biznis plana. Verovatno je takav, ozbiljan pristup, i imao uticaja na žiri i njihova ideja bila je jedna od 3 pobedničke i u Srbiji i na regionalnom takmičenju.

Dobili smo nagradu, šta sad?

Odgovor na to pitanje je: “Sad nema nazad.” – kaže Zoran. Izmaštaš ti ideju, uradiš i istraživanje, napišeš aplikaciju, lepo se provedeš na svim tim dodelama. A onda dođe realnost i shvatiš da se to zaista i dešava. I divno i zastrašujuće u isto vreme, jer ti se život menja iz korena, ali ta pozitivna frka je upravo glavni pokretač.

Simovići su dobili ukupno 18.000 dolara, naručili sušaru, počeli da sređuju objekat, pa kad je stigla sušara počeli i da testiraju proizvode, sa idejom da ih plasiraju na Kopaoniku tokom zimske sezone. Sušena jabuka, borovnica i još poneki proizvod su dobro izgledali i sve je delovalo sjajno. A onda su probali da osuše šljivu, i nije bilo dobro. Sušara jednostavno nije bila dovoljno dobro konstruisana i sočna srpska šljiva je bila preveliki zalogaj za nju.

Veliki šok i demotivator i, iako su uspeli  da vrate mašinu proizvođaču i povrate avans, propala im je čitava sezona.

Nimalo laka situacija i definitivno veliki test za njih. No, da im se to nije desilo, ne bi našli novog proizvođača koji im je sastavio fenomenalnu sušaru koju danas koriste, i ne bi imali tih dragocenih nekoliko meseci za dodatno planiranje i testiranje najrazličitijih vrsta proizvoda.

Sušara i proizvodi

Sušara koristi 3 vrste energije u svom radu. Onu najvažniju, za temperaturu vazduha za sušenje, dobija iz solarnih panela kada je to moguće, a kada nema sunca, tu je sistem za sagorevanje bio-mase. Bio-masa, za one koji ne znaju, je prirodni otpad, iliti sve one otpale grane sa drveća u šumi, stabljike koje preostanu od kukuruza kad se okruni itd. Sve ono što bi oni svejedno uništili spaljivanjem na njivi. Električnu energiju sušara koristi isključivo za pokretanje elektromotora za kretanje vazduha u, unutar i van sušare.

Kapacitet sušare je 250kg dnevno, što je dovoljno za početak biznisa, ali definitivno nedovoljno za masovnu proizvodnju i osvajanje šireg tržišta Srbije. No, kažu Simovići, nije ni im ni ideja da odmah naprave preveliku proizvodnju, jer kod povećanja proizvodnje treba obezbediti i hladnjaču, veći skladišteni prostor, ali i mnogo savršenije pakovanje, kako bi se “napali” veliki trgovinski lanci. Biće i toga, naravno, ali korak po korak.

Evo kako izgleda ta nova sušara, kao i neki od preukusnih proizvoda.

Fotografije to ne mogu baš da prenesu, ali verujte da je sve zaista toliko ukusno, a uz to je nutritivna vrednost zadržana na visokom nivou (ne presušuju proizvode, već paze na to da se samo voda isuši). Ja sam im dao predlog da probaju da stave neku dimljeno meso pored jednog od elektromotora koji uvlači vazduh, kako bi dobili čips od jabuke sa ukusom suvog vrata. Nadam se da će me poslušati. 🙂

Ovih dana, što se po fotografijama i vidi, intenzivno rade na uređivanju objekta za proizvodnju i skladištenje, kao i na pakovanju i brendingu. Kupuju i mašinu za vakumiranje, kako bi mogli da izađu u susret zahtevima prodavnica. Uz to, konstantno isprobavaju nove proizvode i testiraju ih na raznim događajima, kako bi što spremniji dočekali sezonu i prave proizvode plasirali na “primarnom tržištu”, što je za njih ski centar Kopaonik.

Jedan od glavnih proizvoda su, recimo, kesice sa mešavinom borovnice i još dva voća (da ne otkrivam baš recept) koje se prodaju kao čaj, ali su, zbog nutritivnih kvaliteta, u stvari kompot kada se pomešaju sa vodom. Zanimljivo i inovativno.

Najpoznatiji su, ipak, po čipsu od jabuke koji ste videli na fotografijama. Do sada su isprobali 11 vrsta jabuka, i zaključili da je, i pored najskupljih vrsta, ipak najbolja lokalna “šarenika”, koja nije plantažna jabuka, već se može naći samo po dvorištima kuća u tom kraju. 🙂 Sada sa lokalnim udruženjem voćara aktivno razmišljaju kako da je pokaleme i zasade na većim površinama i tako obezbede potrebne količine. Slatke muke, što bi rekli. 🙂

Kako vide blisku budućnost?

Još jedna stvar mi je bila izuzetno zanimljiva kod Simovića – iako su u ovaj biznis svi uložili mnogo vremena i truda, a bogami i novca (pored 17.000 USD od nagrada, uložili su još nekoliko hiljada evra svog novca, a ulažu i dalje), ne planiraju da napuste svoje stalne poslove već da, kad za to dođe vreme, na tržištu nađu ljude koji su odlični za određene pozicije. Ima tu, kako kažu, i onoga da “idu na sigurno” i ne rizikuju trenutno stalno zaposlenje, ali i razumevanja da oni koji su kreirali biznis nisu nužno oni koji treba da vode svaki deo tog biznisa.

Ko zna, možda se i ja prijavim za posao kod njih, naročito nakon Zoranove super priče o tom kraju, doze mistike koju nosi i fantastičnoj prirodi kojom su okruženi. Uopšte mi ne bi smetalo da neko vreme radim na mestu koje ima ovakav pogled. 🙂

A vi, šta da vam kažem – pravac ovaj post da pročitate više o konkursu, pa formular u ruke i aplicirajte!

———
Blog PeckoPivo.com aktivno podržava konkurs „Zelene ideje“ u saradnji sa Erste Bankom, Trag Fondacijom, Fondom braće Rokfeler (RBF), Američkom agencijom za međunarodni razvoj (USAID) i Institutom za održive zajednice (ISC).