A new blog worth following…
A very good friend of mine and ex-colleague at the SCTM finally decided to start publishing his amazing texts, which he has many… I indeed hope he publishes all of them…
Read and enjoy… And follow his blog at http://nbgdblokovi.mojblog.co.yu.
——————
Svetsko prvenstvo. U fudbalu. Pocinje danas. Ima i nas, posle 8 godina. Tako smo navikli, jedno preskocimo, na drugo idemo. Bar je tako od 1972. Ja pamtim prvenstva od 1982. na ovamo. Kao devetogodisnjak sam overio prvo svetsko. I prve slicice, naravno. Espana 1982. Narandzasta maskota, Pizon, Pantelic, Vujovic, Surjak, Susic, Sestic, Gudelj, Sljivo… I Miljan, podrazumeva se. Nista bez MM-a. Nazalost. Rasturili sve u kvalifikacijama, a onda, kataklizma. Zbog cega, kako i zasto, nagada se i dan danas. Naravno, nama je najvise u secanju ostao Sorensen i ponovljeni penal. Uvek nademo kako da se utesimo i sakrijemo prave razloge. Secam se i igraca Hondurasa koji su plakali. A tek nasi… I tako je sve pocelo. U Meksiku nas nije bilo, pre toga su nas pregazili na evropskom i debitovao je Pikse. Onda opet kuliramo evropsko 1988, uzivamo u nocnoj mori Rinata Dasajeva, Marku Van Bastenu. Usput je i Sekularac unakazio bolju Zvezdinu generaciju od one iz Barija. Moja nocna mora, Keln 3:0. I onda Italija 1990. Imali smo sve. Ali smo imali kljuc. Cileanci na klupi, starci na terenu, trener Osim, jedan Meho, jedan Faruk, jedan Safet, jedan Refik, Robert, Alen, (hm, po kom je ovo kljucu islo…) Davor, jedan Dragan, janeza nema. Najmocnija igra 10 protiv 11 na jednom svetskom prvenstvu. I to protiv kralja kokaina i njegovih 10 gauchosa. Plakao sam kao malo dete. I nikad necu shvatiti zasto su tako kilavo sutirali Faruk i ekipa. Ubeden sam bio da bi dosli do finala. Kakav Skilaci, kakav Mateus. But… Posle smo odmarali osam godina. Evropsko 1992, Danci, koje smo gazili, prvaci Evrope. Nas oterase kao poslednje jadnike. Pa USA 1994, Engleska 1996. I onda, Francuska 1998. Sta hoces vise? Piksi, Dejo, Mijat, Miha, Savo, Deki klinac u naponu snage… Ali dzabe. Mentol Santrach na kormilu… Nema tu harizme. Nikad je nije ni bilo. A ni postenja. Kumovi, sestrici, rodaci. Kad se tako pravi tim, tu rezultata nema. Klanovi, plemena i ostali indijanci. Mislim da nam bolje nije ni sledovalo od onog gola u 92. minutu. Dosta smo se provlacili. I kao, ponadas se da ce se konacno nesto promeniti, ali ne lezi vraze. Dode Holandija 2000. Toga ne zelim ni da se secam. Lale su uradile ono sto je trebalo da urade 2 godine ranije. Ali, ni posle toga se nista nije promenilo. Pa ni kad smo preskocili Koreju i Japan, ni kada smo preskocili Portugal. Uvek ista prica. Sada se samo sa kumova i rodaka preslo na sinove. U principu pattern je isti. Da li sam defetista? Ma nisam, samo mi je krivo sto znam da bi dosta toga mogli da uradimo da su ljudi manje alavi i da razmisljaju kako treba. A ovako. Pa nista, lozimo se vrhunski kao i uvek, spremamo kokice i pakete piva. Ako doguramo daleko, bice nam Bogovi, ako ispadnemo i svi nas pregaze, pljuvacemo ih i traziti izgovore u narusavanju atmosfere i losim odnosima u savezu, u raspadu SCG i nedostatku motiva, zastave i himne… Naci ce se vec nesto, siguran sam. Ali nekako, mozda bas zbog svega toga ovog puta treba verovati. I pred raspad prosli put smo daleko dogurali. Zasto ne i sada? A po prvi put znam brdo ljudi koji su otisli, idu ili ce ici na SP. A ja sam blizu da dobijem karte za finale! I to je neki znak. Ne samo sto je blizu, vec zato sto ljudi nekako veruju da moze cudo da se dogodi. Meni se javilo ovako: Holandija 1:0, Argentina 0:0, Obala Slonovace 1:0. Osmina finala Meksiko 2:1, cetvrtina finala Engleska 1:0, polufinale Italija 1:0, finale Brazil 1:0. Zar ovo izgleda toliko nemoguce? Ne. Malo vere, hrabrosti, harizme, srece kao u kvalifikacijama i kao na EP za mlade, malo Nikole Zigica i voila! Hajdi nije ni svesna kakvu nam je uslugu ucinila…