Ako živite u Beogradu, velike su šanse da ste u nekom trenutku komentarisali BusPlus, taksiste divljake i sl. Dobre su šanse i da ste komentarisali prava kontrolora da nas legitimišu, glup sistem gde komunalci mogu da nas legitimišu ali ne smeju da daju naše podatke kontrolorima, ko u stvari sme da nas kontroliše, te da li neko ne želi da plati tu kartu jer ne mora ili jer ne želi, pa onda i rasprava na temu da li uopšte treba plaćati kartu ili ne… Ne znam za vas, ali ja sam se naslušao takvih priča onoliko. I mišljenja sam da treba da razgovaramo na sve te teme. Tako valjda društvo sazreva zajedno sa pravilnicima i zakonima. Tako ćemo valjda kao društvo postati kulturniji, a zakoni i pravilnici bolji i logičniji.
A šta je sa njima?
Međutim, pored sve te priče o tome da li smo kulturni i moderni i na koji način neko treba nas da kontroliše, jako retko čujem da razgovaramo na temu kontrole i kulture “druge strane”.
Elem, pre par meseci sam u gradskom prevozu video vozača kako opušteno pali pljugu i razgovara sa nekom ženom u svojoj “kabini”, tj. onom šipkama odvojenom delu kod vozača. Dva prekršaja u jednom – vozač em ne sme da puši u busu, em ne sme da razgovara ni sa kim (setite se onih silnih nalepnica da ne ometamo vozače dok voze). Ljudi okolo su se mrštili, ali niko nije reagovao. Kontrolor je ušao, mahnuo vozaču i krenuo da proverava putnicima karte.
Needless to say, popizdeo sam. Na pitanje zašto ne proveri vozača prvo, dobio sam odgovor da mu to nije u nadležnosti. Logično.
Zato sam, čim sam došao kući, napisao mail GSP-u sa pitanjem kome to treba prijaviti, priložio vreme i registraciju vozila. Desetak dana kasnije sam dobio odgovor da to nije njihovo vozilo, a da su oni nadležni samo za svoje vozače, pa da se ja obratim Direkciji za javni prevoz Grada Beograda. Njih sam zvao (pošto nemaju e-mail) i dobio informaciju da ni oni nisu nadležni, već Komunalna policija. Naravno, šaljem mail njima, i dobijam dosta brzo odgovor da nisu ni oni nadležni, ali da su našli ko jeste (Sekretarijat za inspekcijske poslove Grada Beograda) i da su prosledili moju prijavu.
Dva meseca kasnije…
Dva meseca kasnije, šaljem im mail da proverim šta se dešava, i nakon nekoliko dana dobijam poziv od inspektora. Ljubazan čika, zvao me da traži adresu da bi mi se obratili i pismeno (zakon im nalaže), ali i da mi objasni šta će u stvari da mi pošalju. Tu mi se unapred izvinjava na zvaničnom tonu pisma i kaže da i njega jako iritira bahatost zaposlenih u javnom prevozu, ali (samo sam čekao to “ali”) da su njima vezane ruke.
Držao me je na telefonu narednih pola sata, pokušavajući da mi objasni zakon i pravilnike i šta oni mogu a šta ne. Ukratko – oni mogu da kazne vozača ili kontrolora samo ako ga uhvate na delu, kako puši, razgovara sa nekim ili namerno ne staje na nekoj stanici i sl. Postoji mogućnost da inspektor ili stranka (ja u ovom slučaju) podigne tužbu protiv vozača, ali tada čak ni fotka u najvećem broju slučajeva ne može da pomogne. Video snimak bi verovatno bio od pomoći, tako kaže inspektor, ali ni to ne garantuje uspeh na sudu.
E sad, Grad Beograd ima samo 10 inspektora za ceo javni prevoz, dakle za 1300 autobusa i ne znam koliko taksija. Neki od njih su fiksirani na mestima gde ima najviše taksista divljaka (jer je najviše prijava upravo protiv njih) – na aerodromu, železničkoj stanici… Otprilike 5 do 6 inspektora dnevno “operiše” gradom i juri probleme u javnom prevozu. Najviše jure divlje taksiste, koje i kad uhvate i kazne, oni se brzo vrate na ulicu i nastave da rade. Trebalo bi da im se skinu tablice i oduzme auto, ali su našli koga treba da podmažu i to je to.
Koliko reče Beograd ima inspektora?
Da, dobro ste pročitali – ukupno 10 inspektora. Na 1300 autobusa u špicu i oko 5000 taksi vozila. Vozači autobusa to odlično znaju i koriste. Zabole ih. A očigledno i Grad Beograd čiji čelnici, siguran sam, znaju koliki je ovo problem, a ne rešavaju ga.
I šta sad ja treba da uradim? Da izjavim ono čuveno “samo u Srbiji” i nastavim dalje?
Da se borim? Kako i protiv koga?
Da popizdim i glumim građansku neposlušnost i ne plaćam kartu?
Nemam pojma, recite vi meni…
Ja ću samo da spomenem gradonačelnika, Dragana Đilasa, ovde. Možda se ovaj post pojavi u nekom press clippingu, pa on pročita da mi je njegov inspektor između redova rekao da postoji ozbiljna korupcija u Gradu, pa se divlji taksisti vraćaju na ulice za par sati od hvatanja na delu. I možda shvati da nije posao inspektora Grada Beograda da me zove telefonom i izvinjava mi se što su mu ruke vezane, a da nema kome da se žali, jer ih niko ništa ne pita. I ako pročita, mogao bi i da mi kaže kako da se ponašam kad sledeći put vidim vozača koji krši neko od “striktnih” pravila? Statistički gledano, to će se desiti bar jednom u narednih 7 dana…
Stiglo je i pismo na kraju… Evo ga ispod, ko želi da pročita.
Dragi moj Nidzo, zivim 35 godina u Beogradu. Divim se tvojoj energiji, cesto si mi motivacija da bar pokusam da menjam stvari. Nekoliko ovakvih odluka me je slomilo pre jedno 5 godina, upala sam u pasivu sa stavom “moj napor nema smisla” i trenutno sam u nekom vakuumu pokusavajuci da nadjem nacina da menjam stvari, ali ne preko ministarstava i inspekcija, mozda nekim vanstranackim udruzenjima…
Zašto bi glumio građansku neposlušnost? Ili je sprovodiš ili ne. Kamo sreće da pružamo više otpora i udaramo tamo gde najviše boli – na nekontrolisanu zaradu onih koji nas čerupaju na sve strane. Pridruži se gomili nas koji odbijamo da nas tretiraju kao ovce za šišanje. Pobuni se i ti, to nije samo naše pravo, već i obaveza.