Ivica

Ne mislim na Dačića, naravno, iako je i on deo priče. Govorim o ivici odustajanja, granici koju u nekom trenutku pređeš i izgubiš potpuno veru u bolje sutra. U Srbiji i regionu, naravno.

I pokušavam da skontam gde je ta ivica, kako prepoznati da si na ivici, te da li je neminovno preći je.

Šta ću ja uopšte ovde?

Razmišljam dosta na temu života u Srbiji ovih dana. U Srbiju sam se inače vratio sa idejom da se bavim nekim oblikom društvenih promena, odnosno da učestvujem u kreiranju Srbije kakvu želim za svoju decu. I okružen sam istomišljenicima, najviše prijateljima iz AIESEC dana, ali i velikim brojem prijatelja koje sam upoznao drugojačije. Motivacije nikad nije manjkalo. Koliko god hejtovao trenutku političku scenu, stanje u NGO, a naročito omladinskom sektoru i obrazovnom sistemu, uvek sam nekako imao dovoljan broj ljudi oko sebe da me motiviše, pokrene, ubedi da je moguće nešto promeniti. Nekada čak nisu ni morali ništa da mi kažu – njihova borba i uspesi su sami po sebi bili motivacija.

A danas… Danas sve češće vidim kako sve veći broj tih prijatelja odustaje. Stoje na ivici, pokušavaju neko vreme da održe ravnotežu, lome se, i onda padaju. Ne mislim pritom samo na drugare NGO-ovce, te njihovo odustajanje i prelaz u korporativni sektor, već mislim generalno na odustajanje od ličnog sistema vrednosti.

Sveopšta degradacija vrednosti

Svi odustaju iz manje-više istog razloga – politizacije svega u ovoj državi i degradiranja života i ljudskog bića uopšte. Za šta god da se uhvatiš, šta god da hoćeš da uradiš – ne da nećeš dobiti pomoć, već će ti, ako nisi “podoban”, postavljati nogu na svakom koraku. Dok te ne slome. Dok ti ne unište samopouzdanje i samopoštovanje. Dok ne skapiraš da si jadničak koji ništa ne može da promeni bez pomoći “sistema”. S tim što sistem nije država, već politička stranka na vlasti.

I nebitno je ko je na vlasti – svi su potpuno isti kad sednu u fotelju.

Da se razumemo, ne govorim o finansiranju i pomoći od strane države, već o sistematskom satiranju svega što vredi. Čuli ste verovatno više puta kako se govori o izgradnji institucija, odnosno kako se političari prozivaju da su uništili institucije? Problem je što ne čitamo između redova, i ne razumemo da urušavanjem institucija urušavaju sistem vrednosti u državi, samim tim i samu državu. A kad nema sistema vrednosti, ljudi nemaju na šta da se ugledaju, pa korupcija, krađa i laž postanu svakodnevno snalaženje. Postanu normalni.

Šta je danas sve normalno?

I onda se desilo ono najgore – postalo je normalno da su političke stranke uključene u sve, da sve kontrolišu. Da se sve važne državne odluke ne donose u institucijama, već na sastancima unutar stranaka. To nam je postalo normalno. Toliko normalno da ih u najgorem slučaju shvatamo kao nužno zlo u svemu što želimo da uradimo. Kao, ne možeš da im pobegneš – tu su pa su tu, i moraš da se snalaziš. Nema druge. Promene su nemoguće. Normalno.

Npr, normalno je da, kada kontaktiraš neku instituciju (gradsku ili republičku), moraš da razmišljaš o tome koja stranka vodi tu instituciju. Normalno je i da ti vodeći ljudi tih institucija dosta jasno kažu da treba da prestaneš da laješ protiv njihove stranke pre nego bilo šta zatražiš. Ili da bi bilo super da uključiš omladinu te stranke u svoje projekte, pa kad im objasniš da si apolitičan, prestaju da se javljaju na telefon. Normalno je da Kancelarije za mlade, koje treba da budu okosnica razvoja omladinskog sektora, budućnosti naše zemlje, budu poligoni stranaka za razvoj svoje omladine (ujedno i za izvlačenje keša), te da je gotovo nemoguće doći do njihovih finansijskih izveštaja. Normalno je i da izglasavanje nekih zakona (recimo o socijalnom preduzetništvu) bude deo predizbornih koalicionih sporazuma, i to na slepo, bez da se zna šta će taj zakon doneti.

A onda ono još gore od najgoreg – normalno je da se autocenzurišemo jer znamo da nećemo moći kvalitetno da sarađujemo sa institucijama ako slučajno kažemo nešto loše o lideru stranke koja vodi tu instituciju. Postalo je normalno da trpiš svakojaka sranja zarad “viših ciljeva”, i da ne pričaš mnogo o tome, jer je to sve normalno, to su “pravila igre”. Ako se eventualno nekome i požališ, taj neko ti kaže da ne kenjaš, jer može i gore… Kao, pogledaj samo Siriju…

Postalo je normalno i da nalaziš hiljadu i jedan razlog da je OK šlihtati se političarima “za parče ‘leba”. Kao, jesam ja generalno protiv Dinkića i odvratna im je ova fora sa BG Inicijativom, ali lajkovaću ipak poneki post “jer su te neke ideje skroz OK”, a u stvari se nadaš da, ako nešto nekad i urade, moći ćeš da im uzmeš neku kintu za neki projekat i preživiš još koji mesec. Normalno je i da pljujemo po političarima kada se desi slučaj kao što je ovaj napad mačetom u Novom Sadu – kao, političari su krivi što nisu postavili šefa policije, a ne zato što su potpuno srozali sve te institucije pa je taj šef policije samo posledica.

Ne, ništa od toga nije normalno. Upravo suprotno. Ali je nekako postalo normalno. Na žalost.

Gde je ivica?

Mislio sam da je trenutak kad to shvatim taj trenutak kad ću odustati od svega, ali nije. Mislio sam i da je trenutak kad shvatim da su “viši ciljevi” u stvari viši samo meni i uskom krugu ljudi oko mene, a da ljude generalno baš briga za bilo šta što nije korist za njih lično (najniži nivo Maslovljeve hijerarhije potreba, šta li…). Ali nije ni to. Ono na čemu radim trenutno (ne sam, tim je u pitanju, ali da ih ne mešam, umešaće se sami ako budu hteli) odlučili smo da uradimo potpuno čisto, bez gubljenja integriteta (bilo više pokušaja upliva političara i stranaka), i verujem da će naše više ciljeve ljudi skapirati ako to što radimo uradimo na pravi način. Biće teško, ali sam ubeđen da je moguće.

Dakle ni sva politizacija nije uspela da me gurne preko ivice.

Hoću da kažem, još me nisu slomili. Još uvek imam integritet i samopoštovanje, i ne planiram da ih izgubim. Ali imam i 33 godine, i pitam se još koliko je koraka do ivice. Ako ih je malo, voleo bih da opipam ivicu što pre, kako bih mogao da počnem da trčim u suprotnom smeru što pre, pošto je alternativa izgubljenom integritetu (čitaj: prodavanja dupeta političarima) da se više ne bavim društvenim promenama, već da nađem lepo plaćen posao i da me baš briga. A svakako ne planiram da živim ovde ako ću samo da radim negde za platu i životarim. To mogu i negde daleko, u toplijim krajevima.

I tako, iskreno sam se nadao da će mi pisanje ovog teksta pomoći da složim misli i shvatim sve što ne shvatam, ali očigledno nije. No, nema veze, makar sam se malo izduvao. Hvala Milici na inspiraciji za ovo razmišljanje.

A vi, znate li vi gde je vaša ivica? Ili granica? Ili kakogod vi zamislili tu tačku odustajanja… Da li ste je prešli?

(Ilustracija uzeta odavde, credits to Martin Stranka)