Koliko posao shvatate lično?

Pošalje mi supruga pre neki dan link ka nekoj poziciji u velikoj i poznatoj kompaniji uz otprilike komentar “kao da je pisana za tebe”. I stvarno, pozicija zvuči genijalno, opis posla sadrži sve ključne reči na koje reagujem i svesno i podsvesno. Moj odgovor, međutim, bio je: “Šteta što je u toj kompaniji”. Oboje se nasmejasmo, jer znala je ona odlično kakva će mi biti reakcija.

Ta reakcija, da i ne razmislim ozbiljno o poziciji (jer je u kompaniji ili industriji koju ne volim, posluje neetično, ima proizvod koji ugrožava živote, vlasničku strukturu sa kojom imam problem i sl) je meni normalna. Posao je meni vrlo lična stvar. O poslu razmišljam stalno, čitam, pratim, apdejtujem se, raspravljam, eksperimentišem. Nisam u fazonu da sedim i radim dok me dete čeka da se igramo, ali posao kojim se bavim je uvek tu, u glavi, deo mog bića. I u tome uživam. Ne trudim se da razdvajam privatni od poslovnog života. Zato, valjda, nikad nisam imao problema sa temama tipa “work-life balance”.

Darko, predsednik Fondacije Dokukino je to možda i lepše rekao na Facebooku pre godinu dana:

Ne mislimo svi isto i to je OK

Međutim, pričajući ovo kao anegdotu nekim prijateljima, shvatio sam da mnogi ne razmišljaju na taj način. Mislim, znam ja da ljudi različito gledaju na posao, ali valjda nikad nisam razmišljao previše o tome (naročito jer znam da su neki od tih prijatelja vrlo izbirljivi što se zaposlenja tiče) pa sam se malo iznenadio.

Iz tog razloga, napravio sam mini anketu na Twitteru da vidim kako veći broj ljudi razmišlja. Anketa je bila anonimna, ali je nekoliko ljudi dalo i pojašnjenje, pa rezultate možete videti ispod a komentare ovde.

Namerno nisam hteo da detaljišem oko toga šta je “posao iz snova”, šta znači da “ne voliš” neku kompaniju, niti da li “manje atraktivan posao” podrazumeva dovoljnu platu za život. Nekoliko ljudi je imalo pitanja o tome, ali velika većina nije. Jedno od onih pitanja na koja prosto imaš odgovor na keca. Meni je, na primer, važno gde radim i ne bih mogao da se posvetim poslu ako prema kompaniji/industriji nisam makar neutralan. (podrazumeva se, naravno, da bih radio bilo šta da prehranim porodicu ako bi egzistencija bila ugrožena)

Šta je važnije?

I da, priznajem da sam iznenađen rezultatima. Ne znam kako i zašto, ali mislio sam da se mnogo veći broj ljudi vezuje za kompaniju u kojoj radi, odnosno da imaju “crvenu liniju” koju ne prelaze čak i kada je “posao iz snova” u pitanju. Neke od komentara možete videti na linku gore, a mnogi su se javili i privatnim porukama i objasnili mi svoj način razmišljanja. U principu, nekima je posao samo način da zarade za život i ne zanima ih ništa drugo, nekima je važno da se lično ostvare na poziciji i ne razmišljaju o vlasnicima, proizvodu, industriji, a neki su čak u fazonu da iz pozicije u kojoj su zadovoljni svojim poslom mogu da promene i celu kompaniju. 🙂

Sa druge strane, među ekipom koja razmišlja sličnije meni, ima i ljudi kojima je važno gde rade, ali se raspituju “o kolikoj plati pričamo”. 🙂 Javljali su se, i to dosta agresivno, i preduzetnici koji “nikad ne bi radili za nekog drugog, već samo za sebe”. 🙂

Pravi odgovor, naravno, ne postoji. Meni je sasvim u redu bilo koji odgovor i to stvarno mislim. Nismo svi isti i tako i treba da bude.

Koliko vi posao shvatate lično?

Međutim, tema mi je više nego interesantna, i voleo bih da se zapodene diskusija ispod ovog posta. Zanima me, da budem konkretan, da li imate “crvenu liniju” koju ne prelazite? Da li posao potpuno razdvajate (ili se makar trudite) od privatnog života? I da, ako niste učestvovali u ovoj mojoj Twitter anketi – šta biste vi odabrali i zašto?

(tekst je originalno objavljen na Linkedinu)