O profesorima, a u stvari o promenama

Ako pratite ovaj blog, znate da često pišem na temu učenja i obrazovanja, te da često i snažno kritikujem sistem formalnog obrazovanja u Srbiji, ali i uopšte u svetu. Ukratko, mišljenja sam da je sistem previše krut i otporan na promene, da ga procedure vuku ka dnu mora kao tegovi, a da trenutno ne postoji mađioničar koji bi zaronio i oslobodio ga od tih tegova. Takođe mslim da ga je gotovo nemoguće reformisati spolja, jer ovaj sistem nije “pokvaren”, niti “sistematski uništavan godinama” – upravo suprotno, on je usavršavan godinama da bude takav kakav je – da proizvodi upravo onakve proizvode kakve želi. Govorio sam i na TEDxZemunED o tome.

Kao neko toliko zainteresovan za temu, što profesionalno, što kao neko čija će deca možda rasti i obrazovati se ovde, trudim se da pratim šta se dešava i doprinesem koliko mogu. Zato se obradujem svaki put kad se nešto veliko desi, bilo da je to afera “Mala matura”, govor profesorke Dragićević, ili pak profesor Kocić i njegova knjiga.

Da, obradujem se aferama. 

Zvuči možda malo ružno, ali dozvolite da objasnim. Vidite, reforma sistema obrazovanja moguća je samo iznutra. Spolja je pokušavano više puta da se nešto promeni kroz razne “reforme”, ali sve te promene su manje-više kozmetičke. Mislim, džaba nam implementacija “Bolonje”, ako to znači cepanje knjige na 2 semestra i uvođenje dodatnih kolokvijuma, bez istinskih promena kurikuluma i ciljeva obrazovanja uopšte. Džaba nam i da uvedemo čuveni finski sistem u škole, ako će direktori tih škola i dalje da budu politički kadar, ako škole neće upravljati svojim budžetima, i ako profesorima i nastavnicima i dalje bude garantovano radno mesto. Da ne pričamo o higijenskim uslovima.

E, zato se ja obradujem. Jer svaka afera, kontroverzni govor ili fejl, skače po živcima ne samo meni, već i zaposlenima u obrazovnom sistemu, a oni su ti koji promene moraju da iznesu na svojim plećima. Oni su ti koji moraju da se bore za kvalitet, i pored toga što ih država uporno drži na poslednjem nivou Maslovljeve piramide potreba, kada je jako teško misliti na bilo šta drugo osim pukog preživljavanja. (Neki od njih se već organizuju u Prosvetnu komoru Srbije, i ja im želim svu sreću i nudim pomoć. Ne mogu mnogo, ali mogu makar da promovišem to što budu radili)

Nije dovoljno boriti se, treba i odabrati pravu bitku.

Važno je istaći i da nije dovoljno samo podići prašinu i boriti se. Ta borba mora da bude i u pravom smeru. Profesorka je, recimo, održala govor sa idejom da motiviše apsolvente, i delovi tog govora su stvarno fenomenalni i gađaju pravo u metu (npr: “Volite svoje učenike. Upoznajte ih sa onim plemenitim što nose u sebi, a čega često nisu svesni. Izvucite ono najbolje iz njih. Podignite im ugled u njihovim sopstvenim očima. Nipošto im ne poklanjajte ocene, ali im stalno omogućavajte da poprave ocene koje imaju. Prepoznajte i poštujte njihov trud. Pokažite im da mogu biti uspešni ako rade. Ne ubijajte im volju”). I sama ideja da im održi motivacioni govor je sjajna. Ono što, međutim, nije sjajno je gomila kontrasta koje koristi u svom govoru, a koje, po mom skromnom mišljenju, na ovaj način nijedan profesor nikada ne bi smeo da koristi.

Stilske figure oblikuju svet

Meni čak nisu toliko važne profesije koje je ona “potkačila”, već sama ideja korišćenja antiteze radi pojačavanja važnosti profesorskog zvanja. Ako malo razmislite, primetićete da je ta stilska figura (poređenje po suprotnosti, kako bi upoređene pojave bile jače izražene) izuzetno rasprostranjena u Srbiji, i to najčešće da se istakne je “nešto naše” bolje od “njihovog”, a ponekad i da je “nešto njihovo” bolje od “našeg”. Poređenja najčešće obiluju generalizacijama, pa stvar bude još gora i tako Amerikanci postanu glupi, Romi prljavi lopovi, a Srbi – Nebeski Narod (sa sve velikim “N” u obe reči, da ne uvredim nekoga).

U govoru profesorke, u kontrast se stavljaju zanimanja, gde profesorka sebi daje za pravo da odabere ona koja su OK, tj. “vrhunska”, i da ih onda uporedi sa gomilom drugih zanimanja koja generalizacijom nipodaštava. I sad ja mogu nadugačko i naširoko, stavku po stavku, da raščlanim taj deo govora na delove, i objasnim koliko greši za svako od tih zanimanja, ali to nije poenta. Poenta je da je ona svojim studentima rekla da je sasvim u redu nipodaštavati tuđi rad radi uzdizanja svojeg. To je ružno. Profesorka srpskog bi trebalo da razume moć jezika i da svoje studente uči kako da jezičke obrasce koriste u pozitivnom svetlu, a ne negativnom.

A ima i zablude

Dalje, ona je svoje studente slagala, jer im je prvo rekla da su nešto što nisu (usput ih slagavši i za druge profesije da su nešto što nisu), a onda i da je na profesorima da ličnim primerom vrate autoritet školi i znanju, te da nijedan zakon to ne može da promeni. Super je namera, razumem to, ali ako profesorka stvarno veruje da profesori mogu nešto da promene u sadašnjem sistemu, alatima koje imaju i metodologijama koje se koriste, onda je ona u velikoj zabludi. I svi vi koji mislite kao ona.

Ta “prilično nezainteresovana deca” nisu nezainteresovana samo zato što su ih roditelji razmazili, već zato što im se prilazi na isti način kao što je prilaženo meni u njihovim godinama (a ja sam i tada bio nezadovoljan zastarelim metodama). Deca se danas igraju drugačijim igračkama, koriste uređaje sa ekranom osetljivim na dodir već sa 3 godine, i generalno su kognitivno spremnija i kompetentnija nego što smo mi bili kad smo bili mali. Čujem često da su danas deca “gluplja nego ikada” i da polaze u školu potpuno nespremna. To jednostavno nije istina. Njih (ako dozvolite generalizaciju) škola smara jer nije prilagođena njima. Zašto nije? Zato što nema razloga da se prilagođava, jer u tom sistemu niko ne gubi posao, niti se od predavača zahteva prilagođavanje i doživotno učenje.

Siguran sam da ima i puno romantičara koji i dalje veruju u to da u Srbiji postoje “uzvišena zanimanja”, te da se profesorka u stvari ovim govorom, koliko god se delovi mogli zvati i govorom mržnje, bori za to da budući profesori budu sjajni itd itd. Ja vas molim da, pre nego me napušite, ipak malo razmislite o detaljima koji čine suštinu, jer je važno. Još bolje, pogledajte i oslušnite malo svet oko sebe, i shvatićete kako stilske figure i jezički obrasci oblikuju taj svet u kojem živimo. Danas progledajte kroz prste profesorki sve te generalizacije, i sutra će se vaše dete sramiti da kaže čime mu se roditelji bave, ako nije nekim od “vrhunskih zanimanja”. Danas dozvolite da na času veronauke deca uče da je pravoslavlje pravoverje, a da su ostalo krivoverja, zloverja i sl, i sutra se nemojte čuditi kad vidite svoje dete u predizbornom spotu neke desničarske organizacije (karikiram, namerno).

Šta je rešenje?

Da ne dužim više, i pokušam da budem konstruktivniji – ja mislim da, ako želimo istinske promene, paralelno moramo voditi bar dve bitke.

Prva ima za preduslov to da se složimo da je sistem trenutno katastrofalan, i da su proizvodi tog sistema u najmanju ruku felerični. Primera ima koliko hoćeš – od nepismenih i polupismenih nastavnika i profesora (ali i menadžera, političara i drugih) na društvenim mrežama, do studenata iz Kragujevca koji bezuslovno staju u odbranu svog profesora Kocića. Ovi prvi, nepismeni i polupismeni, se najčešće “vade” na priču o važnosti suštine pre forme (ironija – dok podržavaju profesorku Rajnu), a ovi drugi stavljaju empatiju prema “omiljenom profesoru” pre odgovornosti i morala.

Druga bitka je za one najmlađe, za novu generaciju. O njima više govorim u TEDx govoru, kao i u ovom intervjuu nakon TEDx-a. Ako vas mrzi da gledate/čitate, evo ukratko – nova generacija mora postati otporna na sistem, i znanjem i stavom bar za korak ispred nastavnika i profesora, jer se takvim pritiskom na sistem mora probuditi želja za napretkom, prilagođavanjem. Sve dok su nastavnici/profesori jedini koji kreiraju “learning environment”, napretka neće biti. Da bi ga, pak, bilo, moramo ohrabiti decu da ostanu radoznala, da kritički razmišljaju, da otkriju svoj omiljeni stil učenja (vizuelni, auditivni, čitanje-pisanje, kinestetički), da razumeju princip odgovornosti za sopstvene akcije, te da imaju vere u sebe, iliti samopouzdanja. Ako deca budu takva, i škola će morati da bude bolja da bi odgovorila njihovim zahtevima.

Zato mislim da ne smemo propustiti nijednu priliku, niti da pređemo ni preko jedne greškice ili loše iskorišćene stilske figure.
Zato je važno da insistiramo da Obradović bude smenjen.
Zato je važno da studenti iz Kragujevca razumeju da odgovornost, moral i znanje moraju u ovakvim slučajevima uvek ići pre empatije.
Zato je važno da razumemo šta je tačno dobro, a šta loše u profesorkinom govoru, da se ono loše ne bi šlepalo uz ono dobro.

I najvažnije – ove bitke moramo konstantno voditi. Sistem obrazovanja se ne menja bez oslonca u vrednostima, a vrednosti se ne menjaju preko noći.

————
Sličica preuzeta odavde.