foto: Sergey Zabiyako

(iako prva 2 pasusa tako zvuče, nije “conference review” tekst, obećavam)

Svake godine idem na Spark.Me. Konferencija je pre nekoliko godina “samo” promovisala nove tehnologije u Crnoj Gori (i nešto malo regionu), a danas je verovatno najvažnija konferencija u celom regionu kada su u pitanju globalni trendovi u biznisu, marketingu, novim tehnologijama, inovacijama, ali i društvenim temama. Kaže Mark Schaefer i da postoji buzz o Sparku i u SAD-u, da se priča o ovoj konferenciji. To valjda znači nešto.

Tako, iz godine u godinu, prateći Spark pratimo i šta se zbiva u svetu, a vesti nam prenose najrelevantniji mogući eksperti, često TED govornici. I divno je slušati te ljude uživo i imati prilike da ih upoznaš i popričaš sa njima, jer ogromna većina njih bude tu tokom cele konferencije i nekako se integriše u zajednicu. Tu vidiš i osetiš da nisu svi uspešni ljudi “hustle! hustle! work 24/7!” likovi, te da se u stvari oni i sprdaju sa tim ložačima. A još važnije od toga, pristupačnost ovih predavača i širina tema kojima se bave omogućavaju ti da testiraš i izazoveš svoje stavove i misli na mnoge teme.

Prošle godine, recimo, dosta fokusa je bilo na društvenom preduzetništvu, što je meni tada bio znak da je koncept najzad ušao u mainstream i da će uskoro biti potpuno integrisan u svakodnevno poslovanje. Ove godine je to već bilo vidljivo i više puta sam, od nekoliko predavača, čuo koncepte i ideje društvenog preduzetništva integrisane u marketing i biznis ideje koje predstavljaju. No, to je tema za poseban post, u ovom želim da se bavim potpuno drugom temom.

Roditeljski pogled na Spark.Me

Da, to je u stvari tema koja mi se vrzma po glavi otkako sam se vratio sa konferencije. Shvatio sam da, po prvi put, o predavanjima manje razmišljam kao poslovni čovek, entuzijasta za inovacije, bloger, štagod, a mnogo više kao roditelj. Verovatno sam opterećen konstantnim razmišljanjem o Filipovom odrastanju i školovanju, bemliga.

Bilo kako bilo, apsolutni hit ovogodišnjeg Sparka bili su Mike Massimino, bivši NASA astronaut, te Neil Harbisson i Moon Ribas, kiborg aktivisti.

foto: Sergey Zabiyako

Mike nije držao predavanje već je, kroz razgovor na sceni sa Nikolom Vulićem, ispričao svoju životnu priču i preneo delić svog astronautskog iskustva. On je najpoznatiji po tome što je prvi čovek koji je tvitnuo iz svemira, kao i po svojih nekoliko gostovanja u seriji “Big Bang Theory”, ali meni je više zaparala uši njegova lična priča.

Dok priča o svom detinjstvu, plišanom Snupiju (kojeg je na kraju odneo sa sobom gore), studijama i kako ga je NASA 3x odbijala, mi slušamo čoveka neviđene energije i upornosti da svoje dečačke snove ispuni. I to je fantastično, baš kao i njegova poruka da se više oseća stanovnikom Zemlje nego Amerikancem, jer “kad odozgo pogledaš na planetu, ne vidiš nijednu drugu, komšijsku, na koju bi mogao da se preseliš”. Svi smo Zemljani i to je baš, baš lepo.

foto: Stefan Đaković

Neil Harbisson mi je, pak, bio još upečatljiviji. On je rođen sa ahromatopsijom i ceo njegov svet je u sivim nijansama. Međutim, kako je voleo i studirao muziku, shvatio je potencijal veze muzike i boja, odnosno povezanih frekvencija, i, nakon više godina eksperimentisanja, osmislio antenu koju su mu ugradili u lobanju i pomoću koje može da čuje i oseti boje. Britanske vlasti u prvi mah nisu htele da odobre fotografiju za pasoš sa antenom (jer, jel’te, nikakva tehnologija ne može prihvaćena na fotki za pasoš), ali su na kraju ipak prihvatile da je antena deo njegovog tela, što ga je učinilom prvim zvanično prepoznatim kiborgom na svetu. Ovih dana je u prepisci sa švedskim vlastima – tražio je i njihovo državljanstvo jer je antena napravljena od materijala iz Švedske, pa je delom i Šveđanin. Dobra fora, svi su se nasmejali u sali, ali bogami i ozbiljna pravna zavrzlama koja preti da potrese međunarodno pravo.

Tokom predavanja pokušao je da nam prenese kako on, kroz antenu, vidi različite boje, grupe boja i sl, a najupečatvljivija njegova poruka bila je da “ljudi nisu beli, crni, žuti itd, već da smo svi samo različite nijanse narandžaste boje”. Fantastično, zar ne?

Sve je moguće?

Sa oba ova predavanja ljudi su izašli nasmejani, inspirisani, pomalo možda i šokirani (bar nakon Neilovog predavanja). U holu sam čuo oduševljeno sabiranje utisaka, tweetwall je bio prepun sjajnih tvitova itd. Da je neko učesnicima u tim momentima rekao da treba da se pomeri planina, verujem da bi bez razmišljanja krenuli na nju.

E, vidite, ta planina mene muči.

Ovakva predavanja ja i inače volim. Poruke koje predavači šalju, namerno ili nenamerno, o tome kako smo svi isti i kako je sve moguće, kod mene rezoniraju na logičkom nivou još odavno. Nacionalnosti, boje, vere i ostale budalaštine koje nekima služe da prikažu neke imaginarne razlike među ljudima, kod mene izazivaju gađenje. Na poslednjem popisu sam se izjasnio kao “građanin sveta” i “pripadnik religije besmrtnoga Duleta Vujoševića”. Alumni sam AIESEC-a i vrednosti i ideje ove organizacije živim i danas. Verujem, da skratim, da je svet moguće promeniti na bolje i da smo na tom putu.

Međutim, još nismo stigli na cilj i realnost je takva kakva je. Mike i Neil su neverovatno inspirativni i njihove priče ću sigurno, kad još malo poraste, pričati mom klincu. Mi ga svejedno učimo da je sve moguće ako se dovoljno potrudiš i trudimo se da ga ne sputavamo u njegovim idejama i zamislima, bilo da je to divljanje sa vodom i kuhinjskim materijalima, ili akrobacije na igralištu. Sad ima 3 i po godine i nemam pojma na kakve će sve muke da nas stavi kako bude rastao, ali ono, spremni smo na to jer verujemo da je to važno.

Problem je, samo, što ću u nekom trenutku morati i da mu objasnim da, iako smo svi isti, ipak i nismo, jebiga. Mike se, oseća stanovnikom Zemlje, i bio je 3x bio odbijen od strane NASA-e i uporan kao mazga da ostvari svoje snove. Ali, da bi uopšte mogao i da aplicira, morao je biti državljanin SAD. Neil nas sve vidi u nijansama narandžaste, ali svet nikad nije bio podeljeniji, zar ne? Obeležen si, dakle, time gde si se rodio, hteo ti to ili ne. Granice, posebno u našem regionu, još nisu ni finalne, pa o brisanju istih nema ni reči. Sva energija se troši na budalaštine kao što su imena država, stvaranje novih nacija, podgrevanje nacionalizma, reviziju istorije. Obrazovanje je, otprilike, na poslednjem mestu prioriteta.

I šta sad?

Svet se sigurno neće baš toliko promeniti na bolje u narednih nekoliko godina, pa je meni najvažnije pitanje, na koje moram naći odgovor u narednom periodu, sledeće:

Da li bi Mike i Neil uradili to što su uradili, i postali to što jesu, da su se rodili negde drugo i da su imali pristup drugačijem obrazovanju?

Mislim da je jasno zbog čega me to zanima. Ako imate odgovor na ovo pitanje, molim da ga podelite sa mnom. Unapred zahvalan, zabrinuti tata. 🙂

“Motao, motao, svilicu…”
foto: Sergey Zabiyako

2 Replies to “O mogućnostima i pogledu na svet

  1. Mogli bi da napravimo jednu Rurban cajanku na ovu temu u Rural HUBu, ovo je pitanje sa kojim me stalno proganjaju kada su u pitanju moja deca, obrazovanje u selu i (ne)mogucnsti za bolje snove zato sto su tu gde jesu – u selu a ne u gradu!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.