Internet i društvene mreže su, u poslednjih 10 godina, donele baš mnogo dobrih ljudi u moj život, a oni ga obogatili i obojili na sto načina. To su ljudi koje drugojačije teško da bih bio u prilici da upoznam, što zbog geografske udaljenosti, što zbog primarnih interesovanja kojima svi težimo. Ima tu i novinara i istraživača i sociologa i psihologa i bankara i preduzetnika i koga još sve ne. Povezivanje sa svim tim online ljudima, danas već i offline prijateljima, mi je zaista donelo mnogo lepih događaja i prilika da se aktiviram i ostvarim na više strana, kao i da naučim više o mnogim temama koje me generalno interesuju, ali nisam imao prilike im posvetim vreme. Razbijanje predrasuda je takođe važan segment iskustva o kojem govorim.
Marijana Toma je jedna od tih osoba. Na nju sam slučajno nabasao na tviteru, svideo mi se način razmišljanja, poznavanje istorije i direktnost u komunikaciji, pa sam je dodao na neku svoju skraćenu tviter listu koju čitam kad nemam vremena da pratim celi timeline. Da sam odmah znao da je potpredsednica Fonda za humanitarno pravo, verovatno bih je preventivno blokirao, jer na mojoj tadašnjoj mapi, kao i većine ljudi sa Kosova, Fond je bio jedno od najvećih zala koja su zadesila Srbiju.
Srećom, nije bilo tako pa, kad sam saznao čime se bavi, bilo je logičnije da dam šansu Fondu nego da je blokiram, pa sam otišao na njihov sajt i, sat vremena kasnije, bio zabezeknut količinom informacija koje se tamo mogu naći a koje ne odgovaraju opšteprihvaćenom “znanju” kojim se barata u medijima. Naročito o Kosovu. Mom Kosovu. Ah, kakvo otkrovenje. Odjednom shvatim da se u stvari zna broj poginulih i nestalih na Kosovu, te da je Fond objavio i ceo spisak poginulih i nestalih, tzv. Kosovsku knjigu pamćenja. Nije da sam nešto preterano verovao informacijama koje vlasti u Beogradu (a i Prištini) dele kroz medije, ali nisam ni verovao da naša država izgleda ne želi da se znaju tačne brojke. Lakše je kad se ne zna, valjda, onda možeš da se igraš brojevima pred svake izbore. Ima tamo još gomila resursa, sve lepo dokumentovano, za vas koje zanima. Kasnije sam, kroz razgovor sa Marijanom naučio više i o sjajnoj REKOM inicijativi koja ima za cilj utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima rugim teškim povredama ljudskih prava počinjenim na teritoriji nekadašnje SFRJ od 1. januara 1991. do 31. decembra 2001. godine. Ona mi je posebno ostala u sećanju jer su ljudi iz REKOM-a na Kosovu bili jedini koji su nosili pomoć srpskim kućama u nekim od enklava na Kosovu, iako se gomile novca upućuju iz Beograda. Ko zna gde sva ta lova nestaje…
Čekaj, stani, pa to sad znači da sam imao predrasude i da nisam bio u pravu? Ja, koji sam sve svoje predrasude razbio tokom petogodišnjeg rada u AIESEC-u, bio cimer gej liku iz Egipta i živeo godinu i po dana u Istanbulu sa 60-ak ljudi iz bukvalno svih krajeva sveta?
Oh, da, još kako.
Zato nisam mnogo razmišljao kada me je Marijana pozvala da budem deo projekta “Oral History Kosovo“. U pitanju je projekat započet 2012. godine sa idejom da priče “običnih ljudi” sa Kosova budu dokumentovane i otrgnute od zaborava. Priče se kreiraju na jednostavan način – intervjuom, pa onda transkribuju, prevode na srpski/albanski i engleski i na njih se dodaju fusnote i odrednice koje mogu da znače istraživačima da bolje razumeju kontekst. Projekat je baš važan jer su građani i Kosova i Srbije pod uticajem medija i, usudiću se to da kažem, vrlo ispranih mozgova. Ako ne razumete o čemu pričam, pročitajte ovaj moj tekst o kulturi straha koju mediji kreiraju.
Ovim projektom, tačnije pričama nas, običnih ljudi sa Kosova, može da se premosti jaz koji političari na obe strane uporno kopaju. Ljudi će, na obe strane, možda videti da nije sve kako su nam servirali mediji i političari. Da nisu svi Albanci oni koji kamenuju autobuse sa Srbima koji idu na Zadušnice. Da nisu svi Srbi oni koji na stadionima urliču “ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji”. Da su i jedna i druga strana u nekom trenutku proživele pakao proterivanja. I najvažnije, da smo svi koji smo živeli na Kosovu zajedno do 1999. većinski obični, dobri ljudi, i da svi imamo neka svoja, potpuno subjektivna, ali i potpuno realna, sećanja na Kosovo pre rata.
U nastavku su moja sećanja na detinjstvo i mogu vam reći da uopšte nije bilo lako. Mislim, ispričati svoja sećanja u intervjuu jeste lako, ali osećaj pomešane tuge i nostalgije koji sam osećao posle danima, to je bilo baš teško. Ali dobro, ko zna, možda sad bude lakše da najzad napišem svoj deo knjige koju planiram sa zemljakom Idrom već godinama.
Inače, na sajtu imate i transkript preveden na albanski i engleski jezik. Nažalost, ne postoje titlovi na youtubeu na sva tri jezika, ali se nadam da će ih u nekom trenutku omogućiti za sve priče koje su objavili. To bi stvarno omogućilo da se unesemo u nečiju priču, a do tada čitamo transkripte i učimo o sećanjima običnih ljudi sa Kosova makar kroz pisanu reč.
Mi smo otvorili dušu za vas, a na vama je da li ćete želeti da iskoristite priliku da čujete nešto što ne serviraju političari kroz medije.
Prvi deo:
Drugi deo: