SAD 2012 – Svakodnevica (2. deo)

Da nastavim ono što sam započeo pre par dana u ovom postu…

Šoping

Eh taj čuveni šoping “po Amerikama”. 🙂

Već neko vreme gadgete, kablove, baterije i sl. nabavljam iz SAD-a jer je tamo sve mnogo jeftinije nego u Evropi, ali to je sve online kupovina. Tek kad odeš tamo i osetiš iz prve ruke ceo sistem, tek tad shvatiš kakav je to šoping raj. 🙂

Za početak, meni je bilo prilično iznenađujuće što na rasprodajama, koje maltene izgledaju kao buvljak (ok, preterujem malo), na sve strane vidiš brendove koji su kod nas prisutni uglavnom u Knez Mihajlovoj i sličnim “premium” lokacijama – Guess, Armani, Calvin Klein, Boss i sl. Mislim, čudno je malo – na gomili majica vidiš neke za koje nikad nisi čuo, a onda naletiš na neku brendiranu, koju si video u Beogradu gde košta blizu 100 EUR, za 10$. Navikneš posle par dana, naravno, a ima i skupih stvari i na rasprodajama. 🙂

Same cene se formiraju tako da počnu da padaju onog trenutka kad proizvod izađe na tržište. Rasprodaje i popusti su na sve strane, a tu su nekoliko puta godišnje i specijalne ili velike rasprodaje. Mi smo se zadesili u vreme “Mid-Summer” (ili tako već nešto) rasprodaje, gde smo garderobu kupovali i sa 75% popusta, i morali žestoko da se kontrolišemo, što zbog budžeta, što zbog težine kofera. 🙂

Cene nisu “fiksno snižene”, već se menjaju i tokom same rasprodaje, pa sam tako kupio nešto za 7.5$, pa nedelju dana kasnije zamenio za drugu veličinu i dobio 2.5$ nazad, jer je ta stvar pojeftinila u međuvremenu. Stajao sam zbunjen ispred prodavca 30 sekundi, jedva sam se opasuljio.

Inače, u većini prodavnica možete bilo koji komad garderobe, ako je neoštećen, vratiti u roku od 30 dana i dobiti svoj novac nazad. Bez pitanja, a uz neverovatnu ljubaznost koju osetiš od trenutka kad uđeš u prodavnicu do trenutka kad izađeš. Čim uđeš, neko ti se javi, proveri da li tražiš nešto specifično ili ne, a onda se sklone da ti ne smetaju, ali su ipak tu blizu ako ti zatreba pomoć. Možda malo i preterujem, ali stvarno nisam očekivao da ću, posle Turske, negde biti tako poštovan kao kupac/klijent.

Otprilike, sve su uradili da se potpuno opustite i što manje razmišljate kad idete u šoping, ali da se ne osetite prevarenim kad dođete kući. Potpuna orijentacija na klijenta.

Ne moram da dodajem koliko sam oduševljen celim sistemom. Mislim, ume ta ljubaznost i malo da smara posle nekog vremena, ali se definitivno mnogo više se smoriš kad se vratiš u realnost maloprodaje u Srbiji (ono, ne može gazda toliko malo da me plati, koliko ja mogu da se mrštim na klijenta).

Engleski jezik

Neverovatno, ali istinito – na Floridi možeš da nađeš posao ako govoriš samo španski, ali dosta teško ako govoriš samo engleski. Jako je čudno kad odeš u SAD i moraš rukama i nogama da se sporazumevaš sa gospođom u prodavnici. Ako ništa drugo, a ono jer to jednostavno ne očekuješ.
A prosto je – Florida je država koja živi od turizma, a najveći broj turista i doseljenika je iz zemalja Južne Amerike u kojima se govori španski. I to je to – baš njih briga da li ćeš da govoriš engleski ili ne. Super ako ga znaš, jer je to za tebe lično bolje, ali ne moraš. No hard feelings, bez optužbi da ne žele da ga nauče jer “mrze Ameriku” i sl.
Jbg, drugi svet, nije Balkan. (iako me mnogo nerviralo to što ne mogu da se sporazumem :))

Vera i religija

Eh, vera i religija. I to je na potpuno drugom nivou u SADu, iako jednako rasprostranjeno, sa jednako ogromnim brojem vernika, ili članova sistema, da se bolje izrazim, jer je ogromna lova u pitanju.
Prilično zabavno, moram da priznam, i mislim da sam tako i skontao da ono što mi u Srbiji smeta, van Srbije me zabavlja. Jer, “nije moje”.

Elem, ogromna većina Amerikanaca se deklarišu kao Hrišćani. Najviše je katolika i protestanata, ali jednostavno ne možete da verujete koliko različitih imena za varijante tih crkvi, ali i ostale religije su izmislili. Negde pročitah da se broj registrovanih religija broji u stotinama, pa čak i hiljadama.
No, nije to problem. Vera je pravo svakog čoveka i ja to poštujem, naročito kad je iskrena.

Problem je kad preraste iz nečeg ličnog u društvenu normu, koja sa sobom povlači očekivanja i konsekvence ako se ne pridržavaš pisanih ili nepisanih pravila, i kad se bespotrebno i besomučno reklamira.

Mislim, kako objasniti sve ovo?

Poenta je ista kao kod nas – vera je obavezna, a religija društvena norma, i povezuje se sa svim i svačim, uključujući i politiku, i “ponosno se promoviše”. A to me užasno nervira, jer neke stvari jednostavno ne treba spajati. Na primer, ove fotke nalepnica na automobilima su, recimo, fotkane na istom mestu kao i ove ispod:

Jednostavno, vole ljudi da komuniciraju i, iako znaju da ko kako glasa u komšiluku, ipak stavljaju ove table – da se zna! 🙂 Isto tako, svi u komšiluku verovatno znaju i čije dete je “Honor roll student”, što ne sprečava “ponosnu mamu” da zalepi onakvu nalepnicu i tako se šepuri unaokolo. Srećom, ovakva vrsta promocije još nije stigla do nas, iako i mi volimo da, ono što smatramo društvenom normom i poželjnim ponašanjem, guramo gde god stignemo (brojanice, krstovi, badnjak na braniku auta, fotka Draže, Borisa ili Tome i sl). 

Jedino što je to kod nas odavno postalo mnogo bitnije nego što u stvari treba da bude, pa ogroman broj ljudi spaja državnost, nacionalnost i versku pripadnost u jedno (što žestoko doprinosi tenzijama u regionu), a u SADu ta priča tek postaje aktuelna (Republikanci često imaju izjave da su SAD u suštini hrišćanske i katoličke, a i ovi ljudi koji u dvorištu spajaju ljubav prema Isusu i svom kandidatu za lokalnog odbornika). Dobra stvar kod njih je što oni koji se ne slažu sa tim mogu otvoreno da pljunu na takve stavove, a da to ne bude shvaćeno kao ugrožavanje verskih sloboda (ili koje god izraze da koriste naši verski lideri na Balkanu kao odbranu od bilo koje kritike).

No, da ne bude da samo hejtujem verske organizacije, moram da dodam na celu priču da se puno njih trudi da novac koji dobiju od vernika opravdaju radom u zajednici. Lokalni aktivizam je, na primer, najčešće organizovan od strane crkvi, naročito kada je u pitanju pomoć siromašnima i beskućnicima, i to mi se sviđa. Voleo bih da sve verske organizacije budu one koje se stvarno bave zajednicom, da se vera ljudi iskoristi da postanu bolji ljudi, a ne da im se izbije kinta iz džepa.

——-
Zahvalnost za ovo putovanje dugujem Telekomu Srbija i ambasadi Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu, kao i HTC-u za One X uređaj kojim sam fotkao i snimao ovo putešestvije.