Ako pratite priču o konkursu “Zelene ideje”, verovatno ste već videli da su objavljeni finalisti za lokalni deo takmičenja u Srbiji. I dok se finalisti spremaju za prezentacije svojih ideja uživo 2. jula u Kulturnom centru Rex u Beogradu, vi pročitajte i poslednju reportažu o prošlogodišnjim pobednicima. 🙂
Eco hostel Republik – Užice
Nakon posete Simovićima i njihovoj solarnoj sušari u selu Milatkoviće kod Raške, odlučili smo da se ne vraćamo za Beograd, već da put nastavimo ka Užicu i tamo prespavamo u Eco hostelu Republik, trećem prošlogodišnjem pobedniku konkursa “Zelene ideje”.
Na teži način smo shvatili da nije tako lako stići od Raške do Užica, odnosno da je putna infrastruktura u ovom delu Srbije takva da je potrebno 3 puna sata da se pređe 140 kilometara, kojim god od 3 moguća puta krenuli. Ovo ne spominjem zato što smo se kao mnogo namučili, jer je celo ovo putovanje bilo uživanje i ništa drugo, već zato što ta informacija mnogo govori o mogućnostima razvoja ovog dela Srbije. Verujem da bi i jedna dodatna traka na Ibarskoj magistrali mnogo značila i ubrzala saobraćaj, a kamoli auto put ili bolja i brža železnica.
No dobro, da se vratim na temu, a to je Užice, drugari Marko Ristovski i Milan Bogojević i njihov Eco hostel Republik. 🙂
Otkud hostel u Užicu?
Milan i Marko su 2012. shvatili da Zapadna Srbija, turistički gledano, raste i ima ogroman potencijal. Međutim, Užice, iako najveći centar u blizini Mokre Gore, Zlatibora, Kadinjače, Tare i Sirogojna, te 2012. godine nije imalo nijedan hostel, a u gradu postoji samo jedan stari hotel koji nije potpuno u funkciji. Podatak za “verovali ili ne”.
Zaključivši da je to odlična ideja, Milan i Marko su zagrejali stolicu i smislili da naprave hostel koji neće biti unikatan samo u Užicu, već i šire. Tako je nastao biznis plan za koncept ekološkog, odnosno “pametnog” hostela. Našli su odgovarajući prostor, napravili projekat rekonstrukcije i krenuli u akciju apliciranja na razne konkurse. Na “Zelenim idejama” osvojili su prvu nagradu na nacionalnom takmičenju i 8.000 USD, a onda još par manjih nagrada i podsticaja. Naravno, kao što je slučaj bio i sa druge dve pobedničke ideje, tokom razvoja su uložili i svojih sredstava.
Pre nekog vremena, kroz međunarodnu online zajednicu ugostitelja našli su i partnera koji je takođe uložio određenu sumu i sada živi i radi u hostelu – Dijega iz Italije.
Šta je toliko specijalno u vezi sa ovim hostelom?
Kao što sam već spomenuo, njihova ideja bila je da ovaj hostel bude specijalan i po tome kako funkcioniše, ne samo po tome da je jedini u tom delu Srbije. I stvarno je specijalan.
Na primer, sav nameštaj u hostelu napravljen je od korišćenih paleta i drugih materijala namenjenih otpadu. Gledao sam krevete i sofe sklepane od paleta, ali da ceo jedan hostel od 200 i kusur kvadratnih metara bude napravljen od takvih materijala, i da pritom izgleda tako fantastično – to nisam video.
Evo na primer kako izgleda zajednička prostorija u hostelu (koristite tačped, miša ili strelice na tastaturi):
Na krovu imaju solarne panele koji služe za prikupljanje toplotne energije i grejanje vode za kupatilo, već postoji sistem uštede vode i električne energije, a u planu je da u nekom trenutku kupe i sistem za pretvaranje u električnu energiju. Kada to urede, i uz to završe i sistem za prikupljanje i prečišćavanje otpadnih voda i kišnice (pripremili su i prostor i cevi već), hostel će biti na odličnom putu da postane energetski potpuno nezavistan.
U hostelu, logično, vode računa i o otpadu, koji se pažljivo razvrstava u više kanti i odnosi u reciklažni centar.
Zbog svega pomenutog, hostel se i na svetskim mapama vodi kao “green hostel”, čime može da se pohvali vrlo mali broj hostela u svetu.
Ukoliko vas zanima, imate ovde još detalja o samom hostelu, a evo i nekoliko fotografija:
Atmosfera
U samom hostelu, meni je najviše prijala sama atmosfera. Vlasnici su, pretpostavljam, i sami iskusni putnici, pa znaju da su najbolji hosteli oni koji gostima ne nude samo jeftin smeštaj, već i “atmosferu”, a nju kreiraju upravo sami gosti hostela. Otud ovako sjajno uređen zajednički prostor gde ćete u svako doba naći nekoga kako sprema klopu, kuva kafu, planira obilazak i slično.
Nas je dočekalo nekoliko gostiju i volontera iz inostranstva (super fora za koju nisam znao – prijaviš se da volontiraš u nekom hostelu i dobiješ spavanje i 1 obrok dnevno, a zauzvrat radiš u hostelu 3 sata dnevno) i bukvalno odmah po ulasku u hostel upadneš u tu specijalnu atmosferu. Kao da si otputovao negde daleko. Preporučujem i ljudima iz Srbije da odu na par dana – em je stvarno super atmosfera i zezanje, em je odlična prilika da se otkrije ovaj deo Srbije, pošto u hostelu organizuju i obilaske.
Simpatični su i svi ti detalji kojima hostel obiluje – šlemovi, vojni sanduci, Valter na zidu, ali i fotografije gostiju i njihovi komentari i fore u knjizi utisaka (neko je uz komentar zalepio i novčić iz svoje zemlje, i onda sad svi gosti to rade). Jedino bih na neki od zidova dodao i “al’ nikad neće Kadinjača”. 😉
Planovi za budućnost
Iako se trenutno i dalje bore za stabilno pozitivno poslovanje i konstantno adaptiraju biznis model, Marko i Milan razmišljaju i o budućnosti, i to u vidu neke vrste franšizinga, ili usluge uređivanja hostela i drugih prostora u energetski nezavisne jedinice.
Oduševilo me to, moram da priznam. Pošto je Marko aktivan u turizmu i van svog hostela, nekako sam bio ubeđen da će sledeći korak biti širenje ovog hostela i otvaranje još jedinica po kraju. Međutim, kad razmisliš malo bolje, shvatiš da su oni u ovom procesu dobili mnogo konkretnog znanja i iskustva u kreiranju “zelenih objekata”, i da bi bilo šteta ne iskoristiti to znanje.
Obojica, inače, imaju poslove van hostela (Marko je u turizmu, a Milan u marketingu), a poslove u hostelu vode Irena i Dijego, uz podršku volontera i studenata praktikanata.
Najvažnije
Najzanimljivije i najvažnije od svega, naročito za one koji se premišljaju da li da apliciraju na ovogodišnjem konkursu ili ne – njih dvojica su izuzetno mladi (1983. i 1984. godište, ako se ne varam), nisu školovani ni za elektroniku, ni za održivi razvoj, niti bilo šta slično. Oni su uvideli potrebu na tržištu i idejama i trudom, a sa vrlo malo novca, napravili čudo.
Hostel je počeo sa radom u septembru 2013. godine, dakle tek pre nekoliko meseci. Kad me je Milan, kroz priču, podsetio na taj podatak, zvučalo je nekako neverovatno da su za tako kratak vremenski period uspeli da naprave sve ovo i da već sada planiraju franšize i verovatno i novi biznis koji proizilazi iz osnovnog.
I? Šta se može naučiti iz njihove i priča Grabarevića i Simovića?
Prosto je – ako imate ideju, ne propustite ovu sjajnu šansu i aplicirajte na konkurse kao što je konkurs “Zelene ideje”. Ako ne pokušate, nikada nećete znati da li je ideja ostvariva, niti gde vas može odvesti. Takođe, ove priče su i dokaz da za svetski dobre projekte nije potrebno previše love, već da su ideja i trud važniji.
Finalistima srećno, i jedva čekam da pišem o ovogodišnjim pobednicima, ali i o regionalnom takmičenju u Albaniji. 🙂
———
Blog PeckoPivo.com aktivno podržava konkurs „Zelene ideje“ u saradnji sa Erste Bankom, Trag Fondacijom, Fondom braće Rokfeler (RBF), Američkom agencijom za međunarodni razvoj (USAID) i Institutom za održive zajednice (ISC).