Neslaganjem do zvezda

Ubeđujem neke drugare NGO-ovce da iskoriste popust preko našeg Habčeta i odu na Spark.Me, jer mislim da tamo svašta nešto pametno mogu da čuju i nauče, naročito zato što se i udruženja građana sve više služe istim marketinškim alatima koje koriste i biznisi, a i ceo građanski sektor sve više teži samoodrživim modelima poslovanja, često vrlo sličnim klasičnom preduzetništvu.

Preganjamo se mi tako i ubeđujem ih, sa druge strane, i činjenicom da je konferencija na moru, tokom leta, u fensi hotelu i sve to… I super sve, sviđa im se ideja, ali vreme je dragocen resurs, pa me jedan od njih pita ključno pitanje:

“Dobro, ‘ajde iskreno, šta je najvažnije što si dobio od te konferencije prošle godine?”

Uh.

Da me je neko pitao ovo pitanje pre 10-ak godina, dok sam bio aktivni član AIESEC-a, ne bih morao da razmišljam jer su takva pitanja bila standardna unutar organizacije, pa si uvek razmišljao o tome na koju konferenciju ideš, šta ćeš tamo naučiti, koga upoznati, a posle i šta si naučio, koga upoznao itd. Sada, međutim, morao sam ozbiljno da razmislim šta mi je zaista najvažnije što sam poneo sa prošlog Sparka.

Zaključak – onaj iz naslova – na Sparku sam dobio odličnu priliku da se ne slažem sa pravim ljudima.

Smešno zvuči, ali tako je.

Ne pišem često na blogu o tome (još uvek), ali radim već neko vreme na razvoju jedne onlajn platforme i ta moja ideja polako dobija obrise startapa. E sad, kad izgovoriš tu magičnu reč “startap”, velika većina ljudi će imati sličnu ideju na šta misliš tom rečju: mali tim, uglavnom programeri i dizajneri, jure mesta gde će pitchovatitu svoju ideju i na’vatati neki od inkubatora ili investitora i tako pokrenuti biznis i ostvariti svoje snove. I stvarno, većina startapa koje sam upoznao izgledaju upravo ovako. Prate se tu svetski trendovi, bacaju se ključne reči i floskule na sve strane, kopiraju se fore, vežbaju se pitchevi od 2, 3, 5, 10, 20 minuta… Elevator pitch je, naravno, must have, jer nikad ne znaš kad može da se desi da budeš 30 sekundi nasamo sa nekom svetskom facom, pa da možeš da mu uvališ ideju na brzaka…

Da ne budem shvaćen pogrešno ili hejterski – ne mislim da je taj pristup nužno loš. On očigledno radi za većinu i to je sasvim OK. Ono što me, pak, nervira je to što je nemoguće u tom svetu razgovarati o ideji, ako to nije na tačno određen način i u tačno određeno vreme. Startapi, koji su otprilike nada ovog sveta da se desi neka ozbiljna inovacija, i koji treba svojim idejama da remete (disrupt) stvarnost, su se učaurili u neke birokratske procese i procedure i više vremena provode razmišljajući o i popunjavajući aplikacije za inkubatore, nego na svom proizvodu. Uporedio sam ih sa NGO sektorom – i tamo moraš da koristiš “jezik donatora” i prilagođavaš svoj proizvod njegovom sistemu, kako bi dobio lovu da radiš.

Karikiram malo, naravno, ali suština je ta – baviš se nečim tebi mnogo važnim za tebe, razvijaš tu ideju, znaš kuda to treba da ide jer si istražio sve i u materiji si, i onda sav svoj rad pokušavaš da uguraš u Lean ili neki drugi koncept razvoja koji je trenutno moderan na Zapadu. Ako to ne uradiš, rizikuješ da te na pitchu razvale, iako, sve su šanse, nemaju pojma čime se ti u stvari baviš. Prosto, nisi pod njihovu vinklu. A guranje sopstvene ideje u razne forme i koncepte na kraju često uništi ideju.

Tako ja razmišljam. Logično, “znam” da sam u pravu. Ali ima još njih koji su u pravu. 

Prošli Spark je, iako to nisam očekivao niti planirao, meni poslužio da ovo svoje razmišljanje testiram, odnosno da se ne slažem sa gomilom izrečenog od strane predavača, ali i učesnika konferencije. Stvarno nenamerno, prosto sam se opustio i bio iskren.

Na primer, naglašeno sam se ježio na svaki pomen reči “Lean startup”, jer me izuzetno smara prihvatanje bilo kojeg koncepta razvoja, koliko god da je sjajan i praktičan, kao “regularnog i normalnog”, a svi oko mene su pričali isključivo o leanu, objašnjavali da su lean, da su im i snovi lean i blablabla. Sa druge strane, ti ljudi koji vole “lean pristup” su obično izuzetno zagriženi za koncept, pa su diskusije uvek zanimljive. Slično je i sa užom temom finansiranja, gde obožavam da hejtujem startape koji su spremni da svoju ideju prilagode investitoru do granice neprepoznatljivosti, oslanjajući se na “biznis njuh” investitora, iako investitor ne zna gotovo ništa o temi. To su tek vrcave diskusije. 🙂

Takav pristup mi je, shvatam to danas, omogućio da naučim mnogo više nego što bih naučio pukim slušanjem predavača ili čitanjem na netu,  i siguran sam da su te diskusije izazvale gomilu mojih stavova i iskristalisale način na koji želim da razvijam i vodim svoj startap. I, moram da priznam, ide mi lepo – za par meseci platforma kreće sa radom i to baš onako kako sam i zamislio.

Inače, ne odustajem od ideje neslaganja – čak i sama ideja mog startapa je neslaganje sa postojećim stanjem u industriji kojom će se baviti. Malcolm Gladwell bi bio ponosan na mene da me poznaje. 🙂

Čemu ova priča i kakve ima veze sa NGO-ovcima s’ početka priče?

NGO-ovcima, dakle, preporučujem da iskoriste popust i odu na Spark. Tamo će jedan od predavača biti i Timo Vuorensola, čovek koji je crowdfundovao 1.5 miliona dolara za svoj film Iron Sky (suluda priča o nacistima sa meseca, koja je postala hit), i koji već radi i na nastavku tog filma, a priču razvija (crowdsourceuje) na Redditu i sličnim mestima. Crowdfunding se podrazumeva.

Zašto baš njega spominjem? Pa, crowdfunding je jedna od stalnih tema na događajima koji se bave finansiranjem udruženja građana i, što ono kažu – kad bih dobio po dinar za svaki put kad sam čuo “crowdfunding je nemoguć iz Srbije i u Srbiji”, bio bih milioner. E, Spark i Timo na njemu su idealna prilika da ga čujete, da se ne složite sa njim i kroz diskusiju izazovete svoje stavove i naučite nešto novo. Ko zna, možda ga ubedite da je crowdfunding loša ideja, a možda pokupite poneku foru pa budete pioniri crowdfundinga u NGO sektoru u Srbiji.

Možete, takođe, da se ne složite sa J.B.M Kassarjianom kada je u pitanju upravljanje promenama, ili sa Peter Sundeom kada je u pitanju aktivizam ili veganstvo. A biće još sjajnih predavača i još mnogo sjajnih učesnika konferencije.

A biću i ja tamo, pa možemo zajedno da uživamo u lepoti učenja kroz neslaganje. 🙂