Uvodna napomena: nadam se da se moji prijatelji i prijateljice, koji će se neminovno prepoznati u ovom tekstu, neće naljutiti i da će shvatiti ovaj tekst onako kako je i zamišljen - pokušavam da shvatim šta se dešava i kako se dolazi do tog načina razmišljanja i zašto se to uopšte dešava. Nemam nameru nikoga da nipodaštavam (ok, sem teoretičara zavera, vi svejedno već znate da me plaća Bil Gejts da ovo pišem).
O čemu se radi?
Da li se i vama dešava ovih dana da vas poznanici i prijatelji iznenade, recimo na društvenim mrežama ili vajber grupama, deljenjem svojih saznanja o aktuelnim temama, a koje su ili lažne vesti ili cele teorije zavera?
Ono, taman ste počistili iz mreže prijatelja sve antivaksere, haarpovce i ne znam koje sve likove, kad eto bliskog prijatelja koji deli neki vrlo čudan video klip uz “hmmm interesantno” ili “evo i naučnici se slažu…”. I sad, lako je kad je u klipu 5G/Bil Gejts/120 godina stara zavera neke moćne tajne grupe, jer tad znaš da se čovek prosto autovao i da je klasičan teoretičar zavera (neke u stvari i namerno držim među prijateljima jer uživam u razvoju njihove misli i teorija tokom vremena :))
Problem je, međutim, kad to što dele nije neka klasična budalaština, već je neka polu-proverena, polu-istiinita ili “rekao mi načelnik sa VMA” informacija. Evo i primera na šta mislim:
- Polu-proverena / neproverena: pre nego je objavio Tanjug, pa povukli svi živi mediji, onu vest o italijanskom lekaru u Šenženu koji je napisao da treba da grgoljimo antisepticima grlo (i druge savete) sam dobio od 5 prijatelja, i svi su je dobili navodno od nekog njihovog prijatelja/ice doktora/ke i vest je proverena.
- Polu-istinita: npr. neki ljudi dele saznanje da je Švedska zabranila da stariji od 80 godina dobiju respirator ako se zaraze. Ono što je istina je da je to uradila jedna bolnica u jednom slučaju i da su onda tabloidi malo napumpali jer imaju javno dostupne informacije o prioritetima u slučaju da bude potrebno da se odlučuje po njima i, ovo sad pretpostavljam, neki naš gastos tamo video u tabloidu Aftonbladet (a la Informer) i poslao drugarima u Srbiji. Nema veze što su kod nas, siguran sam, prioriteti ne <80 već verovatno <70 ili čak <65.
- “Hmm interesantno”: ovo su oni koji podele link ka tekstu od prošle godine koji govori o korona virusu na Bliskom Istoku, čime pokazuju da ne znaju da je to MERS, drugi virus iz porodice koronavirusa, te da nisu pročitali ni 3 rečenice o ovom današnjem virusu, niti razumeju šta je Covid-19.
- “Rekao mi načelnik”: ova je najkompleksnija jer je najčešće lična i ovi ljudi ne objavljuju statuse, niti komentarišu, ali “oni znaju” i reći će ti to samo preko telefona ili u privatnoj prepisci. Nekad je to načelnik, nekad je to misteriozni poznanik ili rođak, ili pak ta osoba radi nešto pri Vladi Srbije ili je brat sekretarice nekog biznismena. Šta god da je priča, on zna “da se planira praćenje svih naših telefona”, ona zna “da je sve ovo igrokaz i da će Kon opet da se omasti o vakcine (tj. vrlo verovatno su već spremne, ali se čeka)”.
Kao što rekoh, nije mi ideja da ismevam ljude. Vreme je takvo kakvo je, ne dobijamo informacije na vreme, menjaju se informacije svakodnevno maltene na pressicama itd. Nije jednostavno razlučiti šta se tačno dešava – imamo li mi zaista te respiratore silne, imamo li maske ili ne, rade li tuševi na Sajmu ili ne i sl. U takvim okolnostima, ljudi rasuđuju svojom logikom (koja je, naravno, opterećena prethodnim iskustvima i znanjima), ali i nagađaju i biraju informacije koje im odgovaraju i tako donose zaključke koji im, posledično, odgovaraju. To je sve negde normalno.
Ono što me muči, i zašto i pišem uopšte ovaj tekst, je što bih voleo da razumem, i nadam se da među čitaocima ima i sociologa i psihologa da pomognu, kako neko od pametne, načitane, obrazovane i racionalne osobe, koja kriitički gleda na svet oko sebe, odjednom postane “hmmm interesantno” ili “veruj mi, iz prve ruke znam da je među migrantima 30% terorista” osoba? Pritom, samouverenost ovih osoba je ponekad stravična. Bez problema koriste svoj status u društvu (zaslužen akademskim ili poslovnim uspesima najčešće) kao potporu tim idejama i zaključcima (ono “znaš da ja uvek imam proverene informacije” ili “ni ja ne verujem u teorije zavera, ali ovo mi zvuči logično jer znam od ranije da je u Srbiji uhapšeno 5 terorista ali se ćuti o tome da se ne diže panika”), i mislim da zaista veruju u to.
Obrasci i šta s njima?
Pokušavao sam da uhvatim neki obrazac među svim tim primerima i ljudima i uspeo sam da izdvojim dve veće grupe:
- Ekipa “ne pratim ti ja vesti” ili “bacim pogled samo na naslove” ili “ne zanima me politika, nemam ti ja vremena za to”.
- Ekipa “vi ste naivčine, ja imam prave informacije”.
Ovi prvi nisu nužno bolidi koji će zaključke doneti čitajući naslove Informera, Kurira i sl, ali će lako poverovati u vest ako je objavi neko koga oni vole ili neko iz njihovog društva ko je uspešan u nečemu. Npr, za njih će skroz relevantan izvor biti ortak sa faksa kojeg se sećaju kao super pametnog i ko je danas neki top menadžer u nekoj banci. Nema veze što je antivakserski tekst koji je okačio na nivou haarpa, verovaće mu iako ga smatraju relevantnim za neke druge teme. Kako i zašto to sebi dozvole, ne znam.
Ovi drugi su mi veća nepoznanica. Oni uvek imaju ili drugu verziju ili dodatne detalje zvanične verzije priče, ili je pak prebacuju na drugi teren (npr. biznis temu na teren politike, zdravstvenu na teren biznisa i sl). Priča je uvek kompleksnija i oni imaju te detalje koji je pojašnjavaju tako da “šta ti nije jasno?”. Šta god da je priča, oni su specijalni i nisu deo raje koja raspravlja o tome po društvenim mrežama, jer to je za pacere koji čitaju mainstream medije. Oni znaju. Oni poznaju nekoga. I trudiće se često da ostanu nedorečeni i misteriozni. Ali očekivaće da im verujete.
Ta “superiornost”, tj. osećaj superiornosti koji imaju dok “znaju”, e to me najviše zanima. Šta je to? Da li je to neki poremećeni oblik potrebe sa uvažavanjem, ili čak samoaktuelizacije? Svi o kojima govorim (10-ak ljudi iz bliskog mi kruga, nije da je sam radio istraživanje) su em inteligentni, em pri vrhu Maslovljeve piramide potreba i logično je da žele neku vrstu eksternog prepoznavanja. Ali sve te osobe ne moraju da se dokazuju nama, njima bliskima, jer mi već znamo sve u čemu su uspešne. Da nije nešto vezano za egoizam? Krizu srednjih godina? Da nije ipak nešto sociološko? Nešto vezano možda za nacionalnu kulturu? (možda od GMO hrane, haarpa, 5G mreže? :))
Imate i vi sigurno takve prijatelje. Šta vi mislite? Ako ste sociolog ili psiholog, pomagajte da shvatim o čemu se radi. Sigurno ima neko naučno objašnjenje i za ovo. Ako ništa drugo, da razumem pa da lupam sebi šamare kad primetim da postajem takav.
“kako neko od pametne, načitane, obrazovane i racionalne osobe, koja kriitički gleda na svet oko sebe, odjednom postane “hmmm interesantno” ili “veruj mi, iz prve ruke znam da je među migrantima 30% terorista” osoba?”
Imam loše vesti za tebe. Nisu postali to odjednom. Prosto su takvi oduvek 😀
Malo mi je naporno da elaboriram tako da ne ostavim rupe, ali probaću, jer i mene fenomen o kojem pričaš vrlo intrigira, mislim da je dobro da imamo razmena mišljenja.
Elem, prosečan čovek do skora nije imao potrebu za ne znam kakvim kritičkim mišljenjem i preispitivanjem svega što vidi ili čuje. Tek u poslednjih 5 ili 10 godina, sa razvojem društvenih mreža, možemo da kažemo da izuzetno veliki procenat ljudi izuzetno veliki procenat informacija koje konzumira konzumira sa interneta. Pri čemu je to često user generated content, ili makar stavovi i tumačenja običnih ljudi.
Ranije se “kritičko razmišljanje” svodilo na izbor medija (novina i televizije) koje konzumiraš. I tu je uglavnom izbor bio prost, svodiviši se na dve ili tri grupe medija. U Jugoslaviji i Srbiji se to često svodilo na izbor između pro-državnih i pro-opozicionih medije (A i sada je: ili pratiš Pink, Informer i Kurir, ili N1, Istinomer, Cins…) Na zapadu je bilo slično. Npr, u USA ili UK je to ideološko orijentisano, ali s obzirom na praktično dvopartijske sisteme, tu se izbor svodio na pro-republikanske i pro-demokratske medije, ili pro-torijevske i pro-laburističke. Banalizovano, ali na to se svede.
Čovek *nije naučen* da tumači vesti, da sukobljava mišljenja, da debatuje, da traži drugačija tumačenja ili poglede na jednu istu stvar. Nema to veze sa inteligencijom, rekao bih. Prosto, ljudi se ne bave _toliko_ istinom. I to je blisko vezano i sa “post truth” konceptom. Ko će da se zamajava istinom, da juri šta i kako je zaista, bitna je “poruka”. Ja mislim da je to čučalo oduvek u nama, ali prosto nije toliko bolo oči kao danas. Možda ima tu i straha od toga da ne budeš u pravu, ali nisam još 100% ubeđen u to.
I na svemu tome možemo da zahvalimo internetu i slobodi govora 🙂 Nikad lakše širiti budalaštine, i nikad lakše iskoristiti to što se ljudi primaju na budalaštine. Zarad zarade, zarad skretanja pažnje javnosti, zarad odrađivanja nekih svojih agendi, ali, na kraju krajeva, i zarad obesmišljavanja ideje medija i informisanja.
A ljudi nisu svesni svog neznanja i neznanja drugih. Jebote, auto oteraš kod dva majstora koji ti daju dve različite dijagnostike, ali ćeš zato da poveruješ jednom random doktoru sa YT koji kaže da vakcine izazivaju autizam. Ne kapiraju da ni za šta ne možeš verovati jednom pojedincu, nego da moraš 15 njih da izvrtiš, i da čuješ jebeno 15 različitih mišljenja, da bi stekao nekakvu sliku oko toga šta je istina. Ljudi na keca veruju nekom svom kojeg znaju, jer nisu svesni koliko je lako nešto pogrešno čuti, videti ili zaključiti.
Ono što mene iskreno boji je situacija sa vrlo ozbiljnim temama (vakcine, korona virus, 5g mreža, migranti…) Posebno što takvih stvari viđam sa obe strane levo-desno političkog spektra. To što to počinje da ima mere jedne ozbiljno poremećene religije, dogme koja se ne preispituje. Sve što ide u prilog njihovom ubeđenju je dobro, sve što može da poljulja njihovo ubeđenje se ignoriše. U doba “prava glasa” bojim se da je to do jaja opasno. Eno, par kantona u Švici obustavilo uvođenje 5g mreže zbog pritiska javnosti. Jer demokratija.
Ne znam, ja otupeh jezik od raspravljanja i objašnjavanja po društvenim mrežama. I uvek budem na kraju u fazonu “Šta mi je to trebalo”. Ali još me je iskustvo na forumima naučilo da na svakog učesnika u raspravi dođe deset onih koji samo čitaju. Valjda će to što pišem videti i neko ko se lomi, pa ga poguram na ispravnu stranu. Tj. na moju stranu, ja se nadam da je ona ispravna 😀
Razmišljao sam malo o tome zašto se baš pogrešne informacije tako lako lepe za ljude. Rekao bih da ljudi nemaju ideju da bi trebalo da pogledaju u sebe prvo, da se zapitaju šta rade oni, njihove porodice, prijatelji, gradovi, države, pa, na kraju, i svi “mi”. Nekako je lakše naći prosto objašnjenje otelotvoreno u jednom zlikovcu-negativcu. Onda, jebiga, “bismo mi, al’ ne možemo zbog Soroša i masona” Mislim da je to onaj isti nagon koji mnoge tera da veruju u Boga, jer je tako lakše, tako sve ima smisla, to objašnjava sve. I oslobađa odgovornosti i bespotrebnog lupanja glavom. Čuješ da je nešto maslo nekog ludog naučnika ili vladara iz senke, i sve ti se lepo uklopi, sve ima smisla. Zbog čega da preispituješ to što ti daje nekakav uvrnut duševni mir, tj uverenje da nije ništa do tebe.
I bojim se da to vodi u totalitarizam. KAKO GOD DA OKRENEŠ. Ili totalitarizam pod vođstvom takvih ljudi, ili totalitarizam nastao iz najboljih namera da se zaštitimo od negativnog uticaja takvih ljudi. Nije dobro.
Izvini ako sam se previše raspisao, dva dana pokušavam da upakujem ovo u nešto koherentno, ne znam koliko sam uspeo. Za brdo stvari koje sam spomenuo imam primere i primere, ali da sam ih navodio, ovo bi ispalo duplo duže…
Moje iskustvo je da ova ekipa koja ne prati nista, uporedo ne paci pogled ni na naslov. Oko mene su barem ljudi koji istinski nemaju pojma i ne prate nista.
Ja ne mogu da shvatim kad ispratim sve medije dal je teorija zavere na mainstream u ili na opozicionim medijima ili na drustvenim mrezama. U nacelu sam uvek opozicionar. Sta vi mislite gde je istina, dal negde izmedju ili ?
Iskreno, nemam pojma. Nemam ni u jedan medij specijalno poverenja, ali imam u određene novinare koje poznajem (neke i smatram prijateljima), pa proverim sa njima informacije.