Ne znam odakle da započnem ovaj tekst, a moram da ga napišem, najviše zbog sebe jer mi ovaj blog najviše i služi da sredim svoje misli i da me podseća kasnije na te neke važne trenutke u vremenu.
I gledam sad svoje stare tekstove i mogu da vidim i svoje različite faze, a bogami i razvoj događaja u poslednjih 10 godina. Od teksta o bahatosti i sistemu koji to podržava, preko ranta o profesorima koji koriste antitezu da ispadnu cool, pa onda tekst o hodanju po ivici, odustajanju od svojih vrednosti i samocenzurisanju, i dva teksta o strahu, odnosno kulturi straha i velikim promenama u društvu koje sam osetio u poslednjih 10 i više godina.
Naježih se dok sam čitao te tekstove jer su me vratili u to vreme i podsetili na to kako sam se osećao dok sam ih pisao, a to je jednom rečju – užasno.
I sad, nekoliko godina kasnije, ispada da nisam bio negativan, pesimista, defetista, nego u pravu. Bukvalno smo svi samleveni i ubijeni u pojam količinom nepravde, bahatosti i nasilja kojim smo okruženi. Toliko smo izloženi svemu i svačemu, od fejk navijača koji glume obezbeđenje na inauguraciji predsednika i dave i odvlače novinare, preko onih grupa na protestima širom Srbije, do detaljnih izveštaja kako su pravili ćevape od ljudi, da smo naizgled oguglali, da je sve to postalo delom naše svakodnevice.
A nije, definitivno nije.
Crna tačka
To pokazuje sve ovo što se desilo u poslednjih nekoliko nedelja, a od užasnog zločina u OŠ “Vladislav Ribnikar”. Taj zločin je, bar za mene, jedna odrednica, crna tačka na vremenskom liniji, i događaje sad gledam kao one koju su prethodili Ribnikaru ili se desili nakon Ribnikara. Iskreno mislim da je taj događaj toliko veliki da ćemo tek shvatiti koliko nas je obeležio kao društvo.
I ne znam da li je događaj posledica rijalitija, Vučića, rasta užasnih desničarskih organizacija globalno, pandemije ili nečeg petog, ali znam da je toliko ogroman da nas je sve probudio i šokirao, iako smo kao oguglali na nasilje oko sebe.
Štaviše, toliko nas je probudio da smo svi unezvereni već nedeljama i ne znamo kako da nastavimo normalne živote, niti da li treba da ih nastavimo na isti način kao do sada. A nemamo ni neku podršku jer u isto vreme imamo ubedljivo najgoru vlast ikada i najgore medije ikada, pa je baš teško doći do nezavisnog, stručnog mišljenja ljudi, neobojenog ovom ili onom agendom.
Buđenje
Jedina pozitivna stvar koja se dešava u poslednjih nekoliko nedelja su protesti. To je jedino mesto gde se skupljamo i kanališemo energiju svi koji smo se šokirali i probudili i želimo da uklonimo nasilje iz javnog prostora, da ga izopštimo, učinimo lošim i neželjenim.
Vlast naravno pokušava da te proteste oboji drugačije, antisrpskim čak, ali mislim da najveći broj ljudi na tim protestima bukvalno zabole šta govore glasnogovornici na Pinku i Hepiju, jer ova tema je iznad svih njih te da svakim svojim lažnim predstavljanjem broja okupljenih samo pokazuju da jesu neprijateljski nastrojeni i time bude još veću energiju.
A tema je iznad i mora da ostane iznad te Vučić-anti-Vučić priče baš zato što Ribnikar nije jedan, izolovani slučaj, nego se odmah desio i Mladenovac, a od tad svakog dana čujemo za poneki novi užasni događaj. Ne želim uopšte da ih poredim, ali samoubistvo dvanaestogodišnje devojčice, ubistvo čoveka od strane policajca u Priboju, a onda i ubistvo čoveka u Jagodini od strane dvojice (oca i sina), sve to u par dana, možda nisu strašni kao ubistvo dece od strane deteta, ali nisu nepovezani. Štaviše, utiska sam da su svi ovi stravični događaji deo jednog momenta, one pomenute crne tačke na vremenskoj liniji, i da moramo reagovati.
I ne samo na ubistva. Šikaniranje mlade Romkinje po etničkoj osnovi od strane dece iz njenog odeljenja je isto to, samo srećom nema mrtvih.
Zato proteste vidim kao kanalisanje energije i isticanje ove teme kao jedne od trenutno najvažnijih. Ne vidim ih kao mogućnost da srušimo Vučića, jer ako samo sklonimo Vučića i ne učinimo ništa drugo, samo će u isti sistem upasti neki drugi, manje ili više talentovani lik.
Katarza
Protesti su, bar se nadam, manifestacija društvene katarze. Onaj momenat kad shvatamo da smo dotakli dno i da nešto pod hitno mora da se promeni, i da nećemo samo glupe izbore na kojima će opet nasilno, pod pretnjom gubitka posla i sl, dovoditi ljude da glasaju u bugarskim vozovima. Ne, ovo je momenat kad smo osvestili da moramo učiniti sve da se oslobodimo svog tog nasilja.
Kako?
Ne znam, ali evo možemo da probamo tako što više nećemo ćutati, za početak. Hajde da se ne plašimo da kažemo šta mislimo, i da nas bude baš briga što je neki naš prijatelj ili rođak u nekoj opštini ili ministarstvu. Hajde da nas to što sarađujemo ili ćemo potencijalno sarađivati sa nekom državnom institucijom ne čini slepim i gluvim.
Hajde da malo nađemo vremena da promislimo ovu temu, porazgovaramo o njoj sa prijateljima i rođacima, naročito roditeljima. Da im svima pošaljemo fotke i snimke sa protesta, jer ako se informišu na RTS-u, Pinku, Hepiju, Informeru, Politici, Novostima i sl. mestima, onda verovatno i ne znaju šta ona gomila ljudi koja šeta svake nedelje u stvari želi.
Ne želite da se prepirete sa svojim roditeljima, rođacima ili bakom i dekom? Super, samo ipak razmislite malo, jer vaša deca treba da nastave da rastu ovde, a siguran sam da ih i oni vole i da im i oni žele dobro i velike su šanse da, koliko god zatrovani Pinkom bili, ipak mogu da razumeju da ovo nije vlast vs. opozicija tema, odnosno bar ne bi smela biti.
Hajde da poguramo da ovo zaista bude društvena katarza.
Jer ako ne bude, zaista smo svi najebali.