Živa biblioteka

Jedna od najlepših akcija u kojima sam učestvovao u 2012. godini je definitivno Živa biblioteka na Sajmu knjiga.

Kanio sam da napišem poneki redak na tu temu i ranije, pa sam nekako u gužvi zaboravio, i verovatno se ne bih ni setio da nisu objavili ovaj lep video koji odlično objašnjava o čemu se radi, a prenosi i utiske “čitalaca”.

Ukratko – u pitanju je super koncept gde predstavnici ugroženih grupa ljudi (ili grupa prema kojima postoji snažan negativni stereotip, ili grupa o kojima postoje izražene jake predrasude, ili pak onih o kojima se malo zna) glume žive knjige i čitaocima koji ih “iznajme” na pola sata pričaju svoju životnu priču ili odgovaraju na pitanja.

Sam koncept zvuči sjajno, ali postaje još bolje kada upoznate neke od knjiga – Albanca koji živi u Beogradu, Romkinju, muslimana, geja, lezbejku, protestanta, ženu koja je ratni vojni invalid, osobu koja se bavi borbom protiv trgovine ljudima itd itd.

Naravno, sve je u predrasudama.

Ja sam učestvovao kao Knjiga raseljenog lica sa Kosova i bio iznajmljen 3 puta, od čega 2 puta od strane srednjoškolaca i jednom od strane studenata, i moram da priznam da je iskustvo sjajno.

Da ne idem previše u detalje, ali evo vam jednog primera – iznajmio me je dečak iz srednje medicinske i otprilike prva rečenica koju mi je rekao je bila “ja bih to sve dole raselio!”. Na pitanje zašto, a i kako (mislim, 2 miliona ljudi je u pitanju, ozbiljna logistika je potrebna :)), prorežao je nešto u fazonu “zato što su oni ubice…”.

OK, dakle “oni” i “ubice”.

[sarcasm] Obožavam generalizacije. Prosto se naježim ceo na samu pomisao na generalizaciju. Još kada su u paru sa nominalizacijom neke radnje u imenicu, onda prosto ne znam šta bih od sreće i oduševljenja. [/sarcasm]

No, iskulirao sam i pitao ga da li je ikada bio na Kosovu, da li su mu nekoga ubili i da li je ikada upoznao Albanca sa Kosova. Naravno da nije, što sam nekako i očekivao.

Onda sam mu rekao da ja ne mislim tako, i da ubica ima i sa jedne i sa druge strane, ali da sa obe strane ima mnogo više dobrih ljudi. Samo što su oni, na žalost, manje vidljivi od onih koje nam prikazuju u medijima. Ispričao sam mu i moje iskustvo (za koje sam odlučio da ću preneti u knjigu zajedno sa Idrom (Albanac koji živi u Beogradu)), ubacio poneku foru i otkravio ga.

The Pitanje i The odgovor

Razgovor se opustio, a onda me je iznenada pitao: “A kad si ti bio najsrećniji u životu?”.

Huh, kakvo je to sad pitanje?

Razmislio sam i odgovorio da sam ovih dana najsrećniji, jer živim sa osobom koju volim, imam prijatelje u, bratu bratu, 70-80 zemalja, uz to najzad imam i mogućnost da batalim stalni posao i pokušam da napravim nešto što želim dosta dugo već. Naravno, znao sam da ga manje zanimam ja, a mnogo više da on meni kaže šta njega čini srećnim, pa sam ga to i pitao.

Odgovor… Odgovor me frapirao. Rekao mi je da je njegova mama doktorka i da je sreća na njenom licu nemerljiva kad dođe kući sa posla i kaže im da je tog dana spasila nečiji život. On onda bude ponosan na nju i želi da bude u mogućnosti da pomaže ljudima i bude isto tako srećan, pa je danas srećan što ide u školu gde će naučiti da postane kao ona.

Wow.

Nakon rečenice “ja bih sve to dole raselio!”, ovo nisam očekivao.
I pitao sam ga otkud onakva izjava na početku, a sad mi govori da želi da pomaže ljudima. Odgovor je bio jednostavan – “mislio sam da to želiš da čuješ, da ti treba takva vrsta podrške”. Pa da, svi mi mislimo da su svi Albanci ubice i svi mi želimo da ih raselimo, nabijemo im glave na kolac ili šta već. 🙂

Bilo kako bilo, meni je jako drago što sam upoznao tog dečka koji, nadam se, više neće misliti ni da su svi Albanci loši, ni da je rešavanje bilo koje vrste izazova nasiljem dobro, te da će biti srećan, baš kao njegova mama.

A to je bio samo početak tog dana…

Druga 2 puta kad su me iznajmili poveo sam i Idra, da zajedno pričamo sa omladincima. To su tek bili šokovi. Albanac i Srbin sa Kosova sede zajedno, zezaju se i objašnjavaju kako je rat glupost i kako je bilo loših ljudi sa obe strane, ali i dobrih – aaaaaa, pa nisu nas tako učili! 🙂

Sve u svemu, sjajno iskustvo i razbijene predrasude kod puno ljudi. Voleo bih da se ovaj projekat proširi i održi u svim školama u Srbiji. Mislim da bi stvarno bilo korisno.

Da ne dužim više, pogledajte filmić o Živoj biblioteci i pratite vesti na sajtu Saveta Evrope. Ako budete u prilici, iznajmite neku knjigu, čak i ako mislite da nemate predrasuda. Oplemeniće vas sigurno.

Ja znam da ja nisam mogao da spavam noć posle. Što zbog sreće jer sam učestvovao i možda razbio predrasude nekim klincima “u poslednji čas”, što zbog razmišljanja na temu šta mogu još da učinim… Pisanje knjige sa Idrom, gde ćemo obojica preneti svoja iskustva i razmišljanja o ratu na Kosovu, je možda taj sledeći korak. Videćemo.

httpv://www.youtube.com/watch?v=OmhMhSaNHN8