Klizavi teren javne reči

Imao sam tu čast da sa ljudima sa fotografije juče delim sto i podelim svoje mišljenje na panelu “Klizavi teren javne reči” u sklopu konferencije “Sloboda i reforme” u organizaciji LIBEK-a. Tema panela bili su novi medijski zakoni, trenutno stanje u medijima, položaj novinara, politički pritisci i cenzura i sl. Moja uloga bila je da analiziram situaciju u onlajn svetu.

Kao ni ostatak ove sjajne konferencije prepune odličnih i dobro poznatih govornika, ni o ovom panelu nije bilo previše reči u medijima, što je valjda odličan indikator svega rečenog na samom panelu.

Jedan od izuzetaka je Slobodna Evropa, gde možete pročitati skroz dobar tekst o samom panelu i neke od izjava govornika. Ja sam ispod izvukao one najdirektnije i najbolnije:

Sloba Georgiev – novinar BIRN-a (za ne koji ne znaju, to je onaj koga su nazvali špijunom koji je navodno rezervisao sobu na Borskom jezeru kad je Vučić trebalo da bude tamo):

“Stavite na naslovnu stranu čoveka da je pedofil! Pa za to stvarno morate da imate jake dokaze. I sad, kako da se ti baviš svojim poslom? Pa nikako… Dakle, ako je moguće objaviti za čoveka da je pedofil, koji nema nikakvu poznatu istoriju na osnovu toga da se o tome priča.. Pa priča se, šta znači to da se priča… Dakle, ako je to moguće tako da prođe i da se to objavi pa sve je moguće. Nemojte očekivati uopšte da će se nešto popraviti. Ne, ja mislim da će biti dramatično gore.”

Branko Čečen – CINS (i on je jedan od “špijuna sa Borskog jezera”, a u stvari vrhunski istraživački novinar):

“Nemamo nijedan zakon o tome šta će se desiti onome ko ugrožava ili sputava slobodu izražavanja. Nisam primetio da je iko stradao zbog toga u ovoj zemlji. Mislim da je čitavo društvo, pa i civilni sektor potpuno hipnotisan, paralisan i utrnuo. Ne postoji organizovani otpor ugrožavanju naše slobode izražavanja.”

Olja Bećković:

“Razgovarala sam ovih dana sa devojkama iz Hjumans rajt voča koji piše izveštaj o stanju medija. One su me nešto pitale i ja sam im rekla da me je zvao nekoliko puta. Mislile su da prevodilac loše prevodi, pa su me ponovo pitale ko me je to zvao. Odgovorila sam premijer. Tu je mogao biti kraj našeg razgovora i njenog izveštaja. Jer to u civilizovanim zemljama nije normalno. Nema šta premijer da zove novinare. I to se ne može zvati privatno. O čemu smo mi razgovarali? Čujem, nismo razgovarali o programu. Pritisak je bilo da vas on zove da vam kaže da je bila divna emisija, bilo da kaže da je bila grozna. Pritisak je i jedno i drugo.”

Šta sam ja pričao?

Pošto sam ja još “mali” da me i u medijima spominju zajedno sa njima :), preneću ovde ukratko šta sam ja imao da kažem…
Sve ovo što Sloba, Branko i Olja pričaju čini da pomislimo da je situacija crna. A nije, još je crnja. Svi ti pritisci na medije, koji postoje odvajkada (a sada su, de facto, “na steroidima”), su pritisci na nekih 12000 ljudi, koliko otprilike ima novinara u Srbiji (podatak iz 2010. godine).

Zašto mislim da je situacija još crnja? Pa zato što se ti isti pritisci sada vrše, istim principima i malo drugačijim alatima, i na građane koji svoje mišljenje dele putem društvenih mreža. To ciljnu grupu širi sa 12000 na potencijalnih 3-4 miliona. A pritisci su isti ili vrlo slični kao na novinare:

• Botovi smarači koji reaguju na svaku kritiku na društvenim mrežama, pa onda spopadaju, izvrću reči i sl,
• Obeležavanje ljudi denuncijantima, plaćenicima, sramotnim hijenama i sl,
• Tihe pretnje (“dobronamerne” preporuke da “ne radiš to sebi, jer možeš izgubiti posao ili poslovnu priliku”)
• Kontrolisanje novcem (najčešće kod organizacija mladih koje treba da budu najglasnije u borbi za svoju budućnost, ali sredstva dobijaju od raznih ministarstava, pa se lideri tih organizacija plaše za egzistenciju. Međutim, nije samo kod njih već i kod svih koji imaju nekog u bliskom krugu porodice a da radi u javnom sektoru, pa postoji strah od gubitka posla)
• Direktne pretnje (odabranih 15 ljudi hapšeno za objave na fejsbuku)

Uloga svih ovih vrsta pritisaka je zastrašivanje i obeshrabrivanje bilo kakve vrste kritičke reči na internetu. Ekipa koja stoji iza organizacije onoga što zovemo botovima (ne mislim na Maria, Sima i Mićana), zna odlično da je internet nemoguće cenzurisati, pa kritičku reč pokušava da uništi direktnim i indirektnim pritiscima na same ljude. Da postignu svoje ciljeve oni često biraju lake mete, jer je i to dovoljno da se pošalje snažna poruka. Otud hapšenje onih 15 ljudi koji su na fejsbuku objavljivali neproverene informacije o žrtvama tokom poplava. Da su hteli da poštuju zakone, oni bi uhapsili još nekoliko desetina ljudi koji su to isto radili, ali i urednike raznih dnevnih novina. Ali ne, ideja je bila zastrašivanje. Zato je i danas ljudima u glavi upravo to – da možeš da završiš u pritvoru nekoliko dana ako ne paziš šta pišeš na društvenim mrežama.

I de facto im ide dobro. Danas je bukvalno situacija takva da svako ko napiše svoje mišljenje, a da je ono suprotno mišljenju Vlade ili botova, može se smatrati aktivistom. Bukvalno je takvo vreme došlo. Pripremajući se za panel upoređivao sam vreme pre 12 meseci, 6 meseci i danas, i zaključio da je sve manje nas koji otvoreno kritikujemo vlast i razmenjujemo mišljenja onlajn. Iako na momente izgleda kao da nas je više, ja primećujem da smo se samo grupisali sa svih strana, ali da nas je, iz dana u dan, sve manje.

Zato, ovu priliku koristim da vas zamolim samo dve stvari:

1. Nemojte se plašiti da iskažete svoje mišljenje, naročito ne onlajn. Koliko god pokušavali da nas zastraše, ne zaboravite da Srbija nije najgora zemlja na svetu i da ima svoje zakone. Iako meni znače reči podrške u privatnim diskusijama, nisu mi potrebne jer ja nisam niti deo neke političke stranke, niti bilo kakve organizacije. Ja samo iskazujem svoje mišljenje i borim se za Srbiju u kojoj želim da živim. I isto očekujem i od vas. Ako vas botovi smaraju, samo ih blokirajte. Još nisu našli način da zaobiđu tu prepreku.
2. Birajte svoje bitke. Ovo naročito važi za studente. Razumem da vam je 6. rok važan i da su studije preskupe, ali to je čisto gubljenje energije na pogrešne ciljeve. Ili se borite za vrhunsko visoko obrazovanje, ili nemojte. Ali ne gubite energiju na sitnice. Gadno vreme je pred nama, čini mi se, a od studenata se uvek očekuje da pokažu put napred. Mislite malo i o tome.

Ukratko – hajde da se, za par godina, zajedno smejemo tome kako su nas zvali sramotnim hijenama i plaćenicima.