Moj drugar Brodi Boland (@brodieboland) je PhD kandidat na temu organizacionog ponašanju na Case Western Reserve Univerzitetu u SAD-u, bivši konsultant u McKinsey & Company, i bivši predsednik AIESEC International. Njegova istraživanja fokusiraju se na to kako da napravite trajne i suštinske promene u složenim društvenim sistemima.
Pre par nedelja, Brodi je napisao sjajan tekst za Stanford Social Innovation Review upravo na temu suštinskih društvenih promena, i podsetio me na one silne rasprave koje smo vodili pre izbora, a naročito na one o tome da li treba glasati, tj. izabrati između ponuđenog, ili odbiti da biraš manje zlo.
Tada, precrtavajući kandidate i poništavajući time izborni listić nisam znao za čime tragam, ali sam znao da hoću nešto novo. Poništavanje listića je za mene značilo da šaljem poruku onima koji žele da čuju, da su ideje dobrodošle. Ali, to je otprilike to. Dalje od toga nisam išao sve do ovog teksta koji mi je jednostavno “legao”. Znate ono kad vam nešto klikne u glavi i osetite onaj sjajan “to je to” osećaj? E, baš to. A njegov tekst samo otvara temu za sada.
Zato sam i odlučio da ga, uz Brodijevu saglasnost, prevedem na srpski, kako bi stigao do što više ljudi. Ko zna, možda se nađe puno nas istomišljenika i… ma znate me već, utopista sam. 🙂
Pokušao sam da tekst prevedem najbolje što mogu, da ne izgubi smisao. Ako ste dobri sa engleskim, svakako je najbolje čitati original – evo ga ovde.
Građanin kao dizajner
Teško je izbeći utisak da nešto u našim političkim strukturama, izgrađenih od materijala i načina razmišljanja iz prošlosti, zloslutno škripi. Znaci stresa uključuju i opadajući broj glasača, masovna pomeranja levičara na desno i desničara na levo, kao i nesposobnost naših Vlada da se bave velikim pretnjama, kao što su klimatske promene i fiskalna zaduženost, na primer. Trenutni američki predsednički izbori su verovatno najbolji znak, jer pokazuju tu specijalnu kombinaciju intenzivnog animoziteta i apsurdne površnosti. To da svi kukamo, ali ipak ne možemo da se izvučemo iz ove situacije je znak da tragamo na pogrešnom mestu.
Od donošenja odluka do projektovanja
Odnosi u političkim strukturama su napeti jer su njihovi temelji ugroženi. Osnovni alati političkog sistema danas – glasanje, zakonodavstvo, političke stranke – izgrađeni su tako da donose odluke između postojećih opcija. Međutim, za probleme sa kojima se suočavamo danas ne postoji jednostavna lista ponuđenih opcija. Smanjenje deficita, borba protiv klimatskih promena, kao i sprečavanje većih bezbednosnih pretnji – ovi izazovi zahtevaju kreativnost i inovativnost mnogo više od debate. I kao što čekić uvek pronađe ekser, politički sistem svoju pažnju pomera od teških pitanja ka tih nekoliko pitanja za koje postoje prethodno uspostavljene i polarizovane opcije. Rezultat je sve više ogorčenih debata o sve manje bitnim temama, dok važni problemi bujaju. Drugim rečima, mi fokusiramo naše političke resurse na odlučivanje između opcija, a ostavljamo dizajn ovih opcija čistoj sreći.
Ovaj paradigma odlučivanja* preusmerava institucionalne resurse od inovacija ka sukobu, i ne uspeva da iskoristi znanje i genijalnost koje posedujemo svi zajedno. Naša primarna građanska uloga je da zaokružimo željenu opciju na izborima, a to da nam ova ideja o tome koliko malo imamo mogućnost da doprinesemo ne izgleda apsurdno, nam samo govori koliko smo ograničeni u svojim idejama šta je demokratija. Ako živimo u svetu u kojem koristimo alate za masovnu saradnju (mass collaboration) da dizajniramo proizvode, da generišemo znanje, da stvaramo tržišta, zašto onda prihvatamo tako ograničenu ulogu u svetu politike? To bi nama trebalo da izgleda jednako zastarelo kao pisaća mašina ili telegraf – staromodno, korisno za svoje vreme, ali danas isuviše ograničeno.
Dakle, da li ovaj sistem zameniti sa nekim oblikom neposredne/direktne demokratije? Ne, jer je to i dalje zasnovano na paradigmi odlučivanja. Umesto tretiranja ideja i opcija kao konstante i fokusiranja na izbor između njih, treba nam arhitektura političkih institucija koje generiše bolje ideje. Trenutno, naš politički sistem odgovara na pitanje “kako odlučiti između alternativa?”, a umesto toga, treba da pita “kako da dizajniramo bolje alternative?”.
Društvena arhitektura za bolje ideje
Mi danas imamo šansu da redefinišemo šta znači biti građanin. Baš kao postoji sistem glasanja koji odlučuje između opcija, tako nam je potreban sistem za projektovanje/dizajniranje boljih ideja. Društvena arhitektura koja spaja ljude da zajedno inoviraju imaće niz karakteristika:
- Olakšaće masovnu saradnju. Saradnja će uključivati i virtuelne i fizičke načine na koje građani mogu da rade zajedno na osmišljavanju i stvaranju novih procesa, struktura i organizacija. Npr, ideja za smanjenje kriminala nastala u razgovoru u lokalnoj crkvi će biti obrađena od strane zainteresovanih ljudi iz cele zemlje preko interneta, a zatim korišćena kao predlog gradskim vlastima za konkretne promene.
- Ljudi će se okupljati i na osnovu toga koliko su slični i na osnovu toga koliko su različiti. Svi oni koje jako zanima neka tema će se okupiti radi konstruktivnog razgovora. Npr, za projektovanje funkcionalnog finansijskog sistema, za istim stolom su nam potrebni: Goldman Saks-ov bankar, demonstrant sa Occupy Wall Street-a, finansijski regulator, “Tea Partier” i mladi profesor.
- Generisaće mnogo ideja i naći način da ih uveže zajedno. Naš globalni sistem je ogroman i raznovrstan, ali i vrlo usko međusobno povezan. Kreiranje bilo kog efikasnog dizajna traži mnogo ideja, ali predložena rešenja moraju uzeti u obzir međuzavisnosti u sistemu. Kada ekolog dizajnira opštinsku politiku energetske efikasnosti, ta politika mora da bude povezana i sa idejama nastavnika o tome kako škola treba da izgleda i predlogom inženjera za novu električnu mrežu. Naša arhitektura projektovanja će identifikovati te međuzavisnosti i olakšati razvoj rešenja u odnosu na kontekst.
- Privućiće i sofisticirane teorije i proživljeno iskustvo. Potrebna nam je i stručnost koju nude napredna znanja i obuke, kao i stručnost dostignuta ličnim iskustvom. Treba nam i pedagog teoretičar i student koji ume da opiše šta za njega/nju znači rad u učionici. Urbanista koji razume algoritme saobraćajnih tokova i službenik parking-garaže koji zna koji saobraćajni znaci najbolje funkcionišu u praksi. Moramo integrisati ne samo ideje think tank-ova i partijske lidere, već sve građane.
Politički sistem koji fokusira svoju energiju na projektovanje boljih ideja će biti više konstruktivan nego svađalački nastrojen, više inovativan nego inertan, više aktivan nego apatičan. Stvaranje takvog sistema će zahtevati genijalnost pri izgradnji novih i transformaciji postojećih institucija, te da se izazove naša uloga kao građana.
Trenutne strukture su napete, zategnutih odnosa, a nove su potrebne. Uzbudljiv izazov projektovanja je pred nama.
*Pogledajte knjigu “Managing as Designing” za diskusiju o razlikama između menadžera sa stavovima bližim “odlučivanju” i “projektovanju/dizajnu”.
—————–
Hvala Brodiju što je napisao ovaj tekst. Mene je podstakao na razmišljanje, a nadam se da će još nekoga od vas. Očekujem vaša mišljenja u komentarima.
Što se same promene tiče, pojma nemam kako je moguće izvesti promenu na ovakvom nivou, ali sam siguran da počinje od promene sopstvenog načina razmišljanja.