Znanje ili logika

adhd

sličica odavde

Pre par meseci sam upoznao jednu sjajnu mladu nastavnicu engleskog jezika iz jednog gradića u Šumadiji. Kroz priču sam zaključio da voli to što radi, ali da je očajna uslovima, ali i sistemom u kojem radi, jer je prepun nelogičnosti i nije prilagođen deci 21. veka. Zamolio sam je da napiše blog post jer mislim da je važno da nastavnici kažu šta misle i da razgovaramo o izazovima u školstvu i obrazovanju uopšte. Zamolila je da ostane anonimna, pa ću to poštovati.

Nadam se da će još neki put pisati, a ovom prilikom pozivam i druge nastavnike i profesore, koji hoće da podele svoje iskustvo, da se jave. Država i nadležno ministarstvo se pojavljuju na svim mogućim konferencijama i pričaju jedno te isto, a napredak ne vidimo. Štaviše… Zato, hajde da razgovaramo ovako javno. Hajde da pišemo i o pozitivnim i o negativnim primerima u školstvu. Ko zna, možda se nekada pojavi neko ko će želeti da nešto promeni, jer ovako, ako se niko ne buni, zašto bi menjali?

———————–

Znanje ili logika?

Ovaj blog pišem kao odgovor na molbu jednog poznanika da u tekst pretočim mišljenje o sistemu obrazovanja u Srbiji. Pre 3 godine krenula sam da radim kao teacherica u jednom malom gradiću u središnjoj Srbiji, kao novopečeni radnik, a nekadašnji student, poslu sam pristupila orno i spremno, odgovorno, sa puno entuzijazma, želeći da postignem da deca ……. ne znam više ni ja šta sam želela, ali želela sam puno i očekivala mnogo.

Kao nova, mlada nastavnica, trudila sam se da budem inspirativna, sa decom sam se trudila da časove održim dinamičnim i zanimlljivim da bi im bili privlačni, jer čestom upotrebom računara, video igrica itd. fluktuacija pažnje je velika i jedino ako se aktivnosti brzo smenjuju, pogotovu ako su i takmičarskog karaktera, aktivnosti predstavljaju izazov i u stanju su da zadrže pažnju duže od 30 min. barem većini dece. Kažem većini, jer postoji 15 procenata kojima je nemoguće zadržati pažnju duže od 10 minuta.

Deca imaju problem da se koncentrišu iz najrazličitijih razloga

Nažalost, većinom su zapostavljena, ako mogu tako da se izrazim, jer današnji roditelj radi u proseku po 10h dnevno da bi prehranio porodicu. Ne zaboravimo da se u doba socijalizma radilo po 8h pa su roditelji mogli i da razgovaraju sa decom jer nisu bili preumorni. Ali sticajem okolnosti većina dece najviše vremena provodi u društvu baba i deda, roditelje retko viđaju, a kada ih i viđaju zajedničko vreme provode uz indijske ili turske serije visoke gledanosti. Stoga nije ni čudno što većina dece vreme provodi uz računar i igrice ili fb.. Tamo su im svi drugari.

E sad, nemojte me shvatiti pogrešno, ne kažem da je to loše, baš nasuprot, neohodno je da deca rastu uz tehnologiju koja ih okružuje, ali neophodno je informacije odabrati, sadržaje prilagoditi tako da vremenom nauče da SELEKTUJU sadržaje, a mi nastavnici, roditelji, rođaci, odrasli, smo dužni da im pomognemo u tome. Ma koliko obrazovanje i dalje bilo u istim okvirima mi nismo jedini izvor informacija, a nismo ni najpouzdaniji. Internet je prepun informacija i sadržaja koje treba pažljivo odabrati.  Jedino se postavlja pitanje umemo li i mi sami to da učinimo (možda sam oštra ali ako ste jedan od pomenutih roditelja gore pa svoje quality time sa detetom provodite uz malu Iću ili reprizu reprize repriza Boljeg Života, otkriću vam veliku tajnu: ne umete da odaberete.) a nisam sigurna ni da sama umem… ali vredi se truditi…
Doduše, selektovanje odgovarajućih informacija i nije predmet ovog teksta, pa ću se vratiti na temu…

Baš kao što i moja tema luta i traži se, tako ide i dečija pažnja, razliva se, pretapa se u najrazličitije forme i oblike… i… u početku svoje profesionalne karijere sam očekivala da će se u jednom trenutku i vratiti, ali ne, to se ne dešava…
Da li je moguće da veliki broj dece ima poremećaj pažnje koji liči na ovo:

httpv://www.youtube.com/watch?v=SCr3ES97s4k

…ili je pak kriv sistem obrazovanja? Sir Ken Robinson, koga lično izuzetno cenim i poštujem, kaže da je kriv sistem, zaostala prosveta, nekompatibilna ekspresivnost, sputana kreativnost, uništenje divergentnog mišljenja… I u pravu je čovek, ne kažem da nije, ali hajde da nađemo rešenje… Hajde da negujemo kreativnost, stimulišemo razmišljanje, pobuđujemo radoznalost… jeste li ušli u učionicu i to probali nekada???

Ukoliko imate manje od 20 godina radnog staža u obrazovnoj ustanovi, kladim se da jeste. I? Šta se desilo? Nenaviknuta na bilo šta što nije ex catedra, deca vas neće konstatovati uopšte…

Želite da čujete moje iskustvo?

Flip chart i na njemu krupnim slovima “disease”. Nije baš najsrećnija tema, ali praktična za učenje stranih jezika, jer možemo se razboleti bilo gde….

Brainstorming…

Tišina… nabacujem reči na srpskom… ja dajem početno slovo…. jedna reč, bravo, očekujem još nešto… učenik iz poslednje klupe diže ruku… Aham, do wc-a… idi slobodno… i dalje netremice gledam u odeljenje… hvatam pogled, dva… tišina, dajem još dve reči… tišina… pitam kako se kaže zdrav… tišina…. ispisujem reči … sedam da upišem odsutne… odustajem.

Nakon tri ili četiri slična bezuspešna pokušaja naćićete se u očajanju… Šta ja radim ovde? I zašto?

Pitam da dignu ruke oni koji igraju kompjuterske igrice.

Javljaju se svi.

OK, za domaći, tokom zimskog raspusta, izvući 20 reči iz igrica koje igrate…

Posle zimskog raspusta domaći uradilo 0 učenika.

Razočarano gledam u odeljenje…

I? Šta sad?

Ostavimo sada kreativnost, čak ni Sir Ken Robinson, koliko razumem, ne smatra da je moguće ubiti je tako brzo, a naša deca je nemaju u 12. Da li je moguće da smo je sami odstranili i pre nego što je iznikla ili je nešto drugo u pitanju? Kako biti kreativan ako nemaš ideja? Kako doći do ideja ako ne želiš da misliš? A kako da misliš uopšte… Ko te tome treba naučiti ako ti je u startu sve što dolazi iz ustanove zvane škola na autoreject?

Kreativnost, kao i sve drugo mora se negovati, vežbati, pratiti… A da li je to moguće postići bez razmišljanja i bez istrajnosti, bez fokusa? Da bi razvio fokus neophodno je imati discipline, neophodno je vežbati mozak, ali je i za to neophodna volja i – vežba. A današnji đaci nemaju volje, nemaju motivacije, nemaju pažnje, nemaju odgovornosti, nemaju poštovanja prema radu, ne trude se, a bez toga nema ni kreativnosti. Nema kanala za njihovu energiju i sve ostaje u domenu potencijala “neotelotvorenog”… ili se manifestuje kao ADHD ili uzrok za “školu bez nasilja”…

Borili smo se za “školu po meri deteta”

I?

Deca su odredila svoju meru, linijom manjeg otpora.

Nas (nastavnike) doduše, niko ništa nije ni pitao…

Stavili su im u raspored raznorazni ministri i građansko i veronauku i izborni sport pored fizičkog i dva strana jezika. I? Jesu li bolji građani? Jesu li veći vernici? Govore li oba jezika? Jesu li pametniji? Jesu li srećniji? Jesu li bolji ljudi? Volela bih da je odgovor na ova pitanja “da”… Ali nisam sigurna da jeste… Jedino što vidim su njihova umorna lica od noći provedenih uz računare… I nesposobnost da izdeklamovanu lekciju koju su inače naučili samo za čas ispitivanja primene…

Često (najmanje 10-ak puta) na pitanje šta je prošlo vreme dobijam odgovor da je to vreme koje opisuje radnju koja se dešava u trenutku govora… A znate li zašto? Zato što je to definicija prezenta naučenog 4 časa ranije….

Nefunkcionalno znanje bez ikakve upotrebe logičkog zaključivanja, to je ideja vodilja trenutnog obrazovanja. Da nije, imala bih problem da objasnim kako učenik koji 8 godina uči strani jezik ne zna da pita na tom jeziku : Kako do toaleta?  Ali važno je da zna kako se kaže posmatranje ptica, šta je body scrub i da… da, bitno je da je pasiv u stranom jeziku naučio godinu dana pre nego što je za istu gramatičku partiju čuo na maternjem… Stvarno je važno da dete zna pasiv, a ako mu se ide u wc… pa naći će se valjda neko ko će mu pomoći…

Neće valjda to da nauči u školi?

Taman posla, pa platiće mu tata privatne časove…

——————————

You may also like...

6 Responses

  1. miraspasic says:

    Vidim da ste naveli kako im je dodat IZBORNI SPORT, to je potreba, ja bih dodala da časove fizičkog vežbanja imaju svakog dana, jer je neophodno, prvenstveno radi zdravlja!

    • komp_kamp says:

      @miraspasic Za svakodnevne casove fizickog potpisujem iz ovih stopa! Moje dete, sada prvi gimnazije, ima JEDANPUT nedeljno dvocas…tuga!

  2. komp_kamp says:

    Imam utisak da nastavnica jeste mlada isto koliko i da je nestrpljiva da sagleda rezultate svog rada. Rezultate dosadasnjeg obrazovanja vidimo i svima nam je jasno ko beli dan da su promene alarmantno potrebne. Slucajno sam danas naisla na tekst i video u nastavku ovog komentara i sama odlucila da letos u kampu uradim sa decom projekat na temu : a kakvu vi skolu zelite.
    Generalno, mislim da se najmanje pitaju deca i tu se gresi.
    Zao mi zbog onog dizanja ruke za odlazak u wc, ali da bi se dobili kreativni odgovori i ucesce dece u kreativnom radu mislim da pre svega zavisi od samog nastavnika i njegovog metoda i nacina rada. Sto manje formalnosti i stil out of box mogu doneti sjajne rezultate.
    Na dobrom smo/ putu, to je vec nesto 🙂

    • komp_kamp says:

      @komp_kamp  Na dobrom ste / smo putu, htedoh reci, ali mobilni mi osetljiv, pa mi odlete komentar.Elem, i pomenuti link bih sada dodala: http://youtu.be/RElUmGI5gLcTekst na temu Ako bi ucenici kreirali skolu… http://www.washingtonpost.com/blogs/answer-sheet/wp/2013/02/20/if-students-designed-their-own-school-it-would-look-like-this/

  3. oliverakaran says:

    Ako sam dobro shvatila mladu profesorku želela bi interaktivnu nastavu, što bi bilo fantastično, ali.. Iteraktivnost se takođe nosi iz kuće, u kojoj se deca tretiraju kao osobe, ličnosti i SLUŠAJU, da, da, sluša se ono što imaju da kažu pomno, sa uvažavanjem. Današnji planovi učenja, ne prate trendove, mrzim ovu reč, ali ona trenutno baš najbolje objašnjava situaciju, koji između ostalog interesuju i decu. Sve dok smo, a na žalost jesmo u većini slučajeva, na nivou table, krede i tu i tamo onih izanđalih starih školskih pomagala, kako da očekujemo da budu deca bolji đaci, zainteresovani za ono što uče, a i sami profesori, nastavnici, bolji predavači. Zašto da se lažemo, deci je u školi DOSADNO. Dekretima se ništa ne postiže, ali ispitivanjem i dece i roditelja, a i onih koji ih uče kako bi trebala da izgleda današnja škola i gradivo koje je shodno i uzrastu deteta, mentalnom uzrastu pre svega, došlo bi se do rešenja ove sizifovske situacije u kojoj su gubitnici svi, a najviše društvo u celini. Ne treba da govorim da i edukatori treba da se permanentno edukuju, što opet nije slučaj. Ovo je samo jedan od načina koji bi doveo do bržeg razrešenja krize u obrazovanju koja već predugo traje, a samim tim i nedostaci tipa nedovoljan broj časova fizičkog, predmeti od kojih se malo šta može primeniti u svakodnevnom životu, bi bili adekvatno rešeni i mnogi drugi problemi koji prate već postojeće.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *