O promenama

Note: this post has also been published in english language on Medium.

Radeći ovih dana na istraživanju o leadershipu u budućnosti, naleteh na ovu sjajnu poemu koju je napisala Jennifer Corriero, osnivačicu organizacije Taking it Global, a inače i poznanice sa Microsoftovog CSR Summita 2006. godine. Ona je neverovatno energična u tome što radi i vidim je definitivno kao jednu od liderki budućnosti. Pročitajte poemu ili je čujte od Jennifer u videu ispod.

httpv://www.youtube.com/watch?v=5ZL3rqcRAVw

How does change happen?
By Jennifer Corriero

This is perhaps one of those
eternal questions
that carries both simplicity
and depths of complexity
juxtaposed in a tension
so bright and dark that
emotions explode
and identities blur.
Is your belief defined by your role
or is your role defined by your belief?
How does change happen?
POLICY says the policy maker
MARKETS says the business manager
MASS MOBILIZATION says the organizer
DIALOGUE says the convener
SYSTEMS CHANGE says the academic
IMAGINATION says the artist
INVENTION says the scientist
INNOVATION says the technologist
INVESTMENT says the banker
DESIGN says the architect
ENLIGHTENMENT says the spiritual guide
RULE OF LAW says the lawyer
CONVICTION says the leader
EDUCATION says the teacher
DATA says the analyst
UNIVERSAL ACCESS says the philanthropist
HEALTHY CHOICES says the coach
AWARENESS says the communicator
PERSPECTIVE says the author
CRISIS says the journalist
ACTION says the entrepreneur
REVOLUTION says the activist
HOPE says the dreamer
NETWORKS says the connector
INSPIRATION says the storyteller
LOVE says the mother
ASPIRATION says the father
LAUGHTER says the child
POSSIBILITY says the youth
REFLECTION says the elder
And so we ask ourselves
where we stand, where we shine
and where we fly.
We ask whether or not
we are defined
by the roles we take
or the collective outcomes that emerge
when our efforts and beliefs collide.
Is it magic or tragic that we disagree?

Odlična je, zar ne? 🙂
Danas živimo u svetu stalnih promena. U biznisu, menadžment promena je danas ono što je menadžment bio. Često spominjana fraza “business as usual” više nije relevantna.
Naravno, postoje oni koji “lideri” koji se, svesno ili nesvesno, bore protiv promena ili ih usporavaju jer im odgovara “tako kako je”, ali i oni se, pod pritiskom tržišta, sve češće prilagođavaju i razumeju da su promene neizbežne.
A ova poema baš pogađa u centar, i podseća nas da postoji gomila pogleda na promene i da ih sve treba uzeti u obzir, a ne samo onu koju mi sami smatramo najvažnijom.

Šta ćemo sa društvenim promenama?

Razmišljajući malo šire od biznisa, o društvenim promenama, imao sam osećaj da nešto nedostaje na listi u poemi, a to je jezik! Tačnije, jezički obrasci.
Zašto baš jezik i obrasci? Pa, moje skromno mišljenje (i pomalo iskustvo) mi kaže da, ako želimo da promenimo nešto u društvu, užem ili širem, moramo raditi na promenama vrednosti i uverenja, a ne postoji bolji način da to uradimo nego kroz jezik.

Na primer, znate li šta je najveći izazov za bivše zavisnike? Da nađu posao. Zašto? Pa zato što fraza “jednom narkoman – uvek narkoman” je toliko duboko integrisana u naš jezik (a i druge), da otprilike poslodavci nemaju nikakav pozitivan podsticaj da zaposle bivšeg zavisnika, jer “znaju da će kad-tad da padne i verovatno naškodi firmi”.
Ovakve generalizacije su generalno (ha!) izuzetno opasne, i skoro uvek su u obliku kratkih ali moćnih poruka koje formiraju stereotipe i predrasude – Cigani su lopovi, Ameri i Bosanci su glupi, Crnogorci su lenji, Srbi su koljači, Nemci su bez smisla za humor, Francuzi su arogantni, Arapi mrze sve, itd itd. Naravno, ovakve stereotipe je lako razbiti – samo upoznaš nekoga iz tih naroda i to je otprilike to.

Da li jezički obrasci formiraju način na koji razmišljamo?

Razbijanje predrasude i stereotipa je lako, ali to je samo menjanje mog mišljenja o nekome ili nečemu, ali ja sam malo više zainteresovan za one, često skrivene i na prvi pogled nevidljive, jezičke obrasce koji definišu ljude u određenim oblastima, regijama, narodima, nacijama, državama… Drugim rečima, na koji način jezik i jezički obrasci definišu ljude i njihov način razmišljanja?

Na primer, ako ispustim olovku, na španskom bih to rekao “Se me cayo la pluma.”, što u bukvalnom prevodu znači “olovka je sama ispala od mene” ili tako nekako. To znači da je krivica na olovci, ne na meni. 🙂 Ovakav način formiranja rečenice dolazi iz kolonijalnih vremena, kada su robovi bili krivi za sve, a jezik do danas ostao isti. Slični obrasci se koriste i u japanskom jeziku. Efekat ovakvih obrazaca je da mozak bolje pamti šta se desilo, a slabije ko je uključen u radnju.

Opšte je poznato u našem regionu da u engleskom jeziku većina familije spada pod “nephews”, dok u našim jezicima imamo imena i opise za sva “povezana lica” (meni su “pašenog” i “šurnjaja” omiljena imena), što govori mnogo o važnosti porodice u našoj kulturi.
Pored toga, još jedna vrlo zanimljiva razlika između engleskog i srpskog jezika je i rod. Dok u engleskom glagoli ne prepoznaju rod, kod nas itekako poznaju, što dovodi do mnogo preciznijeg opisivanja situacije, ali i malo komplikovanijeg formiranja rečenice (za one kojima nije maternji, naravno).

Kultura vs jezik 

Najinteresantnija stvar koju sam skapirao o našem jeziku je koliko je “ratnički”, ako mogu tako da se izrazim. Ne samo da imamo neverovatan broj načina da opišemo radnju “udariti”, već i kada naši političari govore o miru, oni kažu “borimo se za mir u regionu”. Ovo je očigledno nasleđe burne istorije u našem regionu, baš kao i onaj izraz u španskom jeziku odraz kolonijalizma.

Međutim, nisam skroz siguran da li kultura naroda definiše jezik, ili pak jezici definišu kulturu, ali sam ubeđen u jednu stvar – narodi i društvo uopšte se mogu promeniti kroz jezik. Promenom načina na koji opisujemo stvari oko nas, uz iskorenjivanje određenih reči i izraza, mi ne pravimo samo kozmetičke promene u našem jeziku, već menjamo način na koji ljudi razmišljaju i vide svet oko sebe.

Ne verujete mi? Probajte da date Arapinu ili Jevrejinu da nešto poređaju po nekom konceptu (datumu, veličini, nebitno) i videćete da će ih poređati sa desne na levu stranu, jer na taj način pišu. Ja uvek ređam sa leva na desno, logično. Čudno? Ne baš, jednostavno tako nam funkcioniše mozak, sve povezuje sa rečima. Šta god da zamislimo, moramo da imamo ime za to nešto ako želimo da zapamtimo. Ako, na primer, vidimo životinju po prvi put u životu i pojma nemamo kako se zove, mi ćemo je u memoriji pohraniti kao “životinja kojoj ne znam ime”, dok ne saznamo to ime. Prosto je tako.

Dakle, možemo li koristiti jezik da promenimo kako ljudi razmišljaju?

Možemo ga recimo koristiti kada je reč o feminizmu i borbi za jednakost polova. Srpski jezik (i ne samo srpski) je prilično “muški” jezik. Tu naravno mislim na imenice, i to one koje definišu položaj u društvu. One treba da budu rodno neutralne, ali kako je naš jezik rodno vrlo precizan kada su glagoli u pitanju, onda imenice kao što su profesor, ministar, predsednik, direktor, menadžer, umetnik, navode da prvo pomislimo na osobu muškog pola. Imenice u ženskom rodu su najčešće one koje dosta direktno određuju ulogu žene u društvu nekada – sekretarica, medicinska sestra, domaćica…
Jednakosti polova neće biti dok ne promenimo jezik, to je sigurno. Možda nam neke reči zvuče rogobatno i ružno (psihološkinja, trenerica, medicinski brat…), ali se moramo navići na njih ako iskreno želimo bolje društvo.

Još jedan način korišćenja jezika za promene načina razmišljanja kod ljudi je i izmišljanje novih, ili pak insistiranje na malo poznatim rečima i izrazima u određenom vremenskom periodu. Boris Tadić je onomad onoliko dosadio sa kohabitacijom, ali činjenica je da je ta reč dala pozitivan podsticaj za smanjivanje tenzija i na političkoj sceni, a i među ljudima. Naravno, mrzim ga što je “oprao” Dačića i ekipu tom saradnjom sa SPS-om, ali su od tog trenutka nastale ogromne promene u načinu razmišljanja, pa danas i de facto znamo da imamo do 3 valjana političara, ali i da je OK živeti zajedno, kako god se izjašnjavali na bilo koju temu. To ranije nije bilo moguće u Srbiji.

Postoji, dakle, više načina na koji jezik može biti korišćen da se promeni način na koji razmišljamo. Verovatno najteži način je kroz menjanje kako određene reči ili izrazi zvuče ili šta znače. Da navedem samo par – seljak, peder, Turčin, cigančenje… Šta mislite, šta naša deca nesvesno misle o ljudima sa sela, gejevima, Turcima ili Romima? Ovi izrazi se među decom prihvataju u sleng vrlo rano u njihovim životima. Mislimo o tome.
A ja iskreno verujem da, ako izbacimo iz upotrebe ove reči i izraze, ili ako ih povežemo sa drugim, pozitivnim stvarima (setimo se simpatične akcije i reklame “da komšiji krava bude živa i zdrava”), i bukvalno možemo promeniti način na koji gledamo na te grupe ljudi.

Ne mogu da govorim o važnosti jezika, a da ne spomenem društveno preduzetništvo. Znate već svi da Vlada Srbije priprema Zakon na ovu temu, ali da koriste izraz “socijalno preduzetništvo”. Prevod je naravno sa engleskog “social entrepreneurship”, ali je prevod bukvalan, jer izraz “socijalno” ograničava ovaj koncept na određene, socijalno ugrožene grupe ljudi, a društveno preduzetništvo je jednostavno mnogo više od toga.
Slično je bilo onim nesrećnim konkursom za iznalaženjem prevoda za “digitalizaciju”, gde je na konkursu prihvaćena reč “ubrojčavanje” (broj = digit na engleskom), očigledno bez previše razmišljanja šta digitalizacija zaista znači.

A šta vi mislite?

Prepoznajete li vi još neke jezičke obrasce? Mislite li da utiču na način razmišljanja? Da li možemo promeniti društvo kroz promene u jeziku? Šta biste prvo promenili, koju reč, obrazac, izraz?

Izvori:
http://online.wsj.com/news/articles/SB10001424052748703467304575383131592767868
https://www.equinoxpub.com/journals/index.php/GL/article/viewArticle/4818
Ilustracija odavde