Stigosmo najzad kući, nakon ludog dana koji deluje kao da je trajao 96 sati…
Prvo se Filip probudio u 3 ujutru da se igra, pa onda u 6 da jede, da bismo najzad krenuli na Palić oko pola 9 (subjektivni osećaj, jer dok smo se spakovali bilo je u stvari pola 10), sa idejom da se lepo družimo sa kumovima i njihovom decom, a da ja usput i obiđem Stevana i njegovu farmu glista, jednog od prošlogodišnjih pobednika konkursa #zeleneideje.
Ali avaj.
Auto je počeo da trokira i gubi snagu blizu Novog Sada, pa smo, znajući da postoji mogućnost problema sa uljem, strahovali da li ćemo uopšte stići do Palića. Ta misao je strašna sama po sebi, a naročito kad imaš i bebu u autu. Nekako smo, ipak, uspeli da stignemo iako je na svakoj uzbrdici (a znate kakve su uzbrdice po Vojvodini) delovalo kao da ćemo stati i ostati.
Valjalo je onda naći majstora, jer majstori subotom rade samo do 12, pa smo aktivirali sve koje znamo da nam pomognu, a nahvatali smo i majstora iz Elitte Palić kompleksa. Kad najzad ujurismo nekog ko je hteo da otvori servis zbog nas i pogleda auto, skontali smo da auto više nije u voznom stanju jer ispušta ogromne količine belog dima i ne pokazuje želju da bude vožen. Kum k’o kum (ko će kome ako ne svoj svome), jedva je čekao da mi objasni da to verovatno znači da je motor ispustio dušu i da će morati da se menja.
Pa ništa, setim se ja da sam onomad uz Mastercard karticu dobio i dodatno osiguranje i da sam odabrao “Pomoć na putu” kao opciju. Odlučim da ih pozovem (hvala Miloradu što je našao broj) i organizujem šlep auta do Zemuna, odnosno autoservisa “Meda”, jer njima jedino verujem. Naravno, nemam broj polise kod sebe, šasija nije upisana u polisu jer usluga nije vezana za auto već za mene, a oni ne mogu da pretražuju po JMBG-u (a možete zamisliti koliko Nikola Jovanovića imaju u sistemu).
Preganjanje sa njima traje nekoliko poziva i skoro sat vremena, paralelno sa odlaskom u Suboticu (kum i ja, dok su Sandra i Tanja ostale da se izbore sa 2 bebe i još dve devojčice) da se nađemo sa Stevanom koji nas vodi na farmu koja je 12km od Subotice.
Na farmi je signal gotovo pa nepostojeći, a Stevan nas uvodi u svoj svet snažnom pričom o biznisu koji razvija, ali i još snažnijom i emotivnijom pričom o pozadini ideje, odnosno kako ih je život doveo do razvoja tog biznisa (pisaću o njegovom biznisu sutra na blogu, a ako mi dozvoli dodaću i tu drugu priču jer mislim da što veći broj ljudi treba da je čuje, kako Zojin zakon ne bi ostao samo na papiru).
Odjednom, sva muka i umor nestaju jer shvatam da su svi moji današnji problemi smešni i da stojim pred jednim od onih ljudi za koje prosto ne znaš koliko su neverovatni dok ih ne upoznaš. Pred kraj razgovora shvatam i da je njegov biznis u stvari vrlo blizak ideji društvenog preduzetništva, što je još bolje.
Kad smo krenuli nazad sa farme vratio se i signal, a sa njim i rešavanje našeg malog problema sa autom. Iz osiguranja javljaju da su našli moju polisu i da po njoj imam pravo na 80 evra za šlep, a da šlep služba koju oni organizuju košta 250 evra. Ha. Dakle, treba da doplatim 170 evra. Majstor iz Subotice nudi da auto prebacimo kod njega, da tamo ostane i da on u ponedeljak uradi dijagnostiku i javi mi cenu, pa ako hoću da popravljam kod njega cool, a ako ne da dođem po auto. Naravno, to ne odgovara jer pojma nemam ko je taj majstor, pa zovem Nucu i dogovaram da auto ipak nekako došlepamo do Autoservisa Meda. Kum za to vreme juri svoje veze po Beočinu i nalazi šlep za 100 evra plus putarine, što oberučke prihvatamo.
Sledi, naravno, još nekoliko poziva kako bi se sve organizovalo jer čovek iz Beočina ne poznaje Zemun, a moj ćale ne zna gde je Meda.
Bilo kako bilo, vraćamo se na Palić, obojica i dalje puni utisaka nakon Stevanove priče. Naše gospođe su već polu-sluđene od dece i gladne, a ni mi ništa nismo jeli, pa krećemo u potragu za klopom. Ugostiteljstvo oko jezera je na najnižim granama ikada, ali OK, snašli smo se i klopali, a usput je trebalo organizovati i naš ostanak na Paliću ili povratak za Beograd. Srećom, imamo prijatelje kao što je Milorad, pa on javlja da će krenuti po nas čim završi sastanak koji počinje u 17h. Odlično, muka manje.
Tada je već bilo oko 16h i nas dvojica krećemo da se nađemo sa likom iz šlep službe, a gospođe i deca odlaze u ZOO vrt. Auto nekako penjemo na kamion, obavljam još seriju poziva da spojim ćaleta i vozača, dogovaram gde će se naći, šaljem google mapu ćaletu kako bi znao gde je Meda itd.
Najgori deo je prošao, umor nas polako sustiže, ali sam zadovoljan jer počinje da se nazire kraj problemima.
Odlazimo i nas dvojica u ZOO vrt gde nas čekaju srećna deca i umorne gospođe. Tu se onako “grupišemo”, okrećemo sve na zezanje i krećemo u obilazak druge polovine ZOO vrta. Svi srećni, svi zadovoljni.
Nismo ni primetili da su se navukli oblaci.
Počinje da kaplje.
Hebem ti sve da ti hebem i &’$(‘$#(!!!, pa šta još može da se desi? 🙂
Srećom, oblaci su nas samo zezali i kiša nije pala, pa smo ostatak vremena proveli opušteno i uživajući sa decom. Nešto kasnije je i Milorad stigao pa smo se prepakovali, nahranili mališu i krenuli kući. Naravno, palo je i zezanje kako će Erste Banka da reaguje kad im isporučim cifru za putne troškove za obilazak farme glista. 🙂
Kući smo stigli oko 23h, uspavanog mališu odmah ubacili u krevet (a on par minuta kasnije otpuzao do našeg kreveta, našao Sandrinu majicu, zagrlio je i zaspao otprilike sa pola tela na svom a pola na našem krevetu), raspakovali se i seli da iskuliramo neki minut. Mislim da smo tek tad skontali koliko smo umorni oboje.
Eno ih sad, spavaju, a ja sedim, defragmentujem mozak, smejem se suludosti današnjeg dana i činjenici da će ceo honorar za praćenje Zelenih ideja da ode na ove troškove i popravku auta, ali da me baš briga jer smo i pored svega uspeli da uživamo sa decom i još i upoznam sjajnog Stevana i vratimo se kući živi i zdravi. 🙂
Život, jbg.