Nije potrebno pročitati mnogo tekstova na mom blogu da bi se pohvatali moji stavovi na razne teme – politika, mediji, religija, društvo uopšte… Često se iznenadim komentarima koje dobijem, i pozitivnim i negativnim. I jedni i drugi najčešće stignu od onih od kojih ne očekuješ baš takav komentar. Bude i pretnji ponekad. Ponekad pomislim i da stvarno ne bih znao u kakvom okruženju živim da nije ovog bloga i društvenih mreža.
Jedna od tema kojom se, pak, ne bavim dovoljno je Kosovo. Ne znam zašto, iskreno. Mislim, ne propuštam ja priliku da političarima i u Prištini i u Beogradu saspem javno u lice šta mislim, kad god se ukaže prilika (naročito na twitteru). Ne propuštam ni priliku da učestvujem u važnim istraživanjima na ovu temu, a ni da koristim specifičnu situaciju i poziciju u kojoj sam da spojim nespojive strane i prikupim informacije koje drugi ne mogu. Ali sve je to reaktivno, ne proaktivno. Čak i ne pišem o Kosovu skoro uopšte i nemam pojma zašto. Možda zato što je ta tema posebno emotivna za mene pa nije lako pretočiti misli u reči, a možda i zato što ne znam šta bih radio sa svim tim emocijama kad ih iskopam i osvestim…
Neke prilike se ne propuštaju
Bilo kako bilo, kad se pojavi mogućnost da se učini nešto konstruktivno, onda ne razmišljam mnogo, već prosto uradim šta treba. Tako je bilo i sa ovim pismima – Newsweek Srbija je pozvao Idra Seferija i mene da u dva broja ovog nedeljnika pišemo pisma i odgovore jedan drugom. Naravno, pristao sam “na keca”. Prilika da se u takvom nedeljniku zapodene komunikacija između dva obična čoveka, nekada sugrađana u Peći, se ne propušta. Ne znam koliku čitanost ima Newsweek, ali sve i da je najmanja moguća, neko će pročitati razmišljanja običnih ljudi i možda staviti prst na čelo kad sledeći put bude slušao/la trabunjanja političara iz Beograda i Prištine o sporazumu, granicama i prelazima i sl. (koliko vidim po reakcijama, dosta ljudi je pročitalo i komentari su odlični :))
Pišemo i knjigu
Idro i ja, inače, pišemo i knjigu zajedno. Zovemo je “Urbane ispovesti o neprijatelju”, a koncept je da obojica pišemo po 10 kratkih priča, na iste teme, svako po svojim sećanjima. Nećemo čitati priče onog drugog dok ne završimo pisanje, jer želimo da prenesemo svoja sećanja, osećanja i stavove koje smo tada imali, bez opterećenja političke korektnosti i pritiska sećanja “druge strane”. Mislimo da je to jedini pravi način – da budemo potpuno iskreni, i on i ja. Ne znam gde će nas to odvesti, ali se nadam da će to biti lep korak unapred u komunikaciji “običnih ljudi”. Ko zna, možda ljudi na kraju prestanu da gledaju vesti i slušaju političare i na taj način formiraju mišljenje… To bi bila pobeda.
Pisanje knjige se, inače, oteglo… Planiramo je već par godina, ali nikako da je završimo. Obaveze, emocije, štagod da je bio problem, mislim da će pisanje ovih pisama ubrzati proces pa ćemo brzo i završiti. A naleteće valjda i neko da hoće da objavi takvu knjigu i finansira promocije širom Kosova i Srbije.
Eto naših pisama u nastavku, ako ih niste već pročitali u Newsweeku. Moj odgovor su skratili da bi stalo u novine, pa ovde kačim onako kako sam napisao 🙂
Pismo 1:
Dragi moj Idro,
eto šta ti je sudbina.
Obojica smo rođeni u Peći, obojica odrasli na najboljem pivu na svetu, kupali se u najhladnijoj reci Bistrici u Rugovskoj klisuri iznad Pećke patrijaršije, okretali za prelepim Vjollcama i Jelenama, iftarili tokom Ramazanskog posta uz najbolje domaće somune i kajmak i tucali se jajima za Uskrs. Obojica tokom rata proganjani, prvo ti, pa ja.
Celog života su nam priče isprepletane, pa smo čas zajedno na fudbalu u školskom dvorištu, a čas smo razdvojeni jer ne idemo u iste škole i ne učimo iz istih knjiga. Toplo-hladno otkako pamtim za sebe, ali rat i nacionalizam nisu uspeli da nam pomute razum. Ostali smo normalni. Čak si mi i na svadbi bio, zapio se i smarao mi drugare iz drugih kosovskih gradova pećkim lokal patriotizmom.
I šta se desilo? Sudbina. Život nas je ipak razdvojio. Ti postade Beograđanin, a ja ponosni Zemunac. Najzad možemo ljudski da se mrzimo, jer kako bih inače mogao da volim nekog foliranta sa hipsterskog bradom iz kruga dvojke? Ako i pređem preko toga, zbog starih dana, i pristanem da se vidimo i popijemo kafu – gde bismo se uopšte videli? Ta neću valjda na neprijateljski Dorćol da dolazim, u onu vašu silikonsku dolinu? Pa prepoznali bi me i rastrgli zli Dorćolci još kod Narodnog. Ili još gore, da te dovedem u Zemun pa da me komšije iz lokalnih NGO-ova prozivaju što se družim sa vama nizvodno i da moram onda da ih lažem da sam hteo da se integrišem među vas, da vam otmem ključeve od Studija B sa kojeg nam propagirate da je Zemun deo “Autohtonog Beograda”.
Ma pusti, bolje ne. Neka ostane komunikacija u pisanoj formi za sada.
—
Šalu na stranu, hajde da završimo već jednom onu knjigu što smo počeli da pišemo, i da njome probamo da uspostavimo ono protiv čega se vlasti u Beogradu i Prištini svim silama bore – zdravu i otvorenu komunikaciju, naročito novih generacija, pre nego što im matorci isperu mozak svojim kompleksima o Velikoj Albaniji ili Velikoj Srbiji.
Ako ne uspemo, uvek možemo da se predamo i odselimo kod ovog brata Čeha u Liberland. Ali hajde da ipak prvo probamo. Ko zna, možda baš ta naša knjiga postane simbol iskrene komunikacije i pokrene neki proces koji će dovesti do toga da se stare veze ponovo uspostave, a neki novi, možda još nerođeni, Idro i Nikola imaju detinjstvo kao i mi – zajedničko i bezbrižno. I da porastu u nekog novog Vokrija ili Prekazija i dođu u Partizan.
Pozdrav,
Nikola
Pismo 2
Dragi Nikola,
Sada bi u mom dvorištu u Peći već počela da se stvara senka od lozovog lišća i ja bih se vratio u moju letnju odeću i na terasu bacio brzo pretešku torbu i knjige i sveske i šta god već. Preskočio bih ispred vrata jazić vode koji je tuda prošao kao ludak i trčao bih gore ka kraju da se igram sa mojim vršnjacima, i tu i tamo bih hteo da se mešam u lastiš mojim komšinicama i pokušavao da se infiltriram kao svako drugi međusobno. Devojke bi možda držale “leksikon” u rukama… I eto ga ono pećko leto, pa jedva bih čekao da dobijem đačku knjižicu i da je ostavim negde da mi je mama čuva i onda pravac biciklom te kisha (kod Pećke patrijaršije) i onda gore na Bistricu da se kupamo. Mrzeću te ali si me podsetio na te lepe i mirne dane, kako god je to bilo, ipak u tom trenutku niko toliko nije razmišljao. I onda tamo svako bi jurio nekoga i zezali bi se ko je gde mogao.
Prvu kafu sam popio sa drugarima u Dolce Viti u Peći. Bilo je lepo ući u kafić i naručiti kapućino sa šlagom i jesti i pijuckati satima i praviti se kao da smo odrasli ljudi i da smo “in” sa plastičnom kašičicom među zubima.
I onda bi išao na koncert, bože kad se već setih, koncert Dr Igija, i rekao devojčicama da idem u školu Vuk Karadžić, koja se, sećaš se, ranije zvala Džemail Kada, španski borac.
I onda eto sve naopačke, jer niko nikoga nije znao i pitao kako se oseća, šta mu treba, šta raditi sa tim Kosovom. I eto ipak, sad mogu pošteno da te mrzim i da ti naručujem tužne pesme po svadbama i kafanama i za inat da navijam za Dorćol i Vračar i da ti nikada ne dam da pređeš most.
Ali tebra, možda bolje da pokušavaš da dođeš. Eto ja ću rizikovati pa ću te čekati u Brankovoj, pa se zajedno penjemo do Zelenjaka i onda razmišljamo o tome kako ipak možda možemo da se igramo klikerima i pokušamo da objasnimo neke stvari. Knjiga “Urbane ispovesti o neprijatelju” možda neće pomoći, ali pošto smo se mi preko potočića uvek delili, možda možemo bar da se razumemo i delimo malo radosti međusobno.
Znam da nećeš da me vidiš otkad sam ti bio na svadbi i nisam dao onim Prištevcima i MItrovčanima da naručuju pesme, pošto smo ipak mi Pećanci, ali zovem te da bar probaš Beograd. Brate znam da je Munze Konza, ali ne možeš večito da se kriješ tamo a i pošto smo već tu, mislim da treba da se vratimo kao trojanski konj u našu Peć i da ponovo pišemo slogane slobode po nekim vratima wc-a i zabeležimo nekim grafitom da smo i ja i ti bili tu.
Da smo se tada znali bolje i verovali u ljude kao što prijatelji veruju u neke vrednosti, siguran sam da smo mogli da se držimo za ruke i da ne damo nase igraone i Kosovo zajedno. Liberland ne priznajem, to nije u skladu sa rezolucijom 1244.
Ali brate, kad bolje razmislim – neću ti dati da pređeš most sve dok imaš više pratilaca na tviteru nego ja. Ipak to nije fer i kad-tad tviter će biti moj.
Tung,
Idro
P.S. Jedva čekam da odemo u Peć i puštamo zmajeve kao nekad.
Pismo 3
Dragi moj Idro,
ne znam za tvoje, ali među mojim prijateljima i poznanicima lepo odjeknuše ova naša pisma. Nekoliko njih mi se javilo porukom da su ih pisma rasplakala…
Iskreno, u prvi mah mi to beše simpatično i nekako toplo oko srca, ali, kad bolje razmislim, tužno mi je to. Neće se oni naljutiti, siguran sam, ako kažem da mi nije preterano drago to što ti i ja ovo moramo da radimo i što je postalo čudno da se bivši sugrađani sećaju lepih trenutaka iz detinjstva. Ovo “moramo” namerno nisam stavio pod navodnike jer stvarno osećam obavezu da nešto uradimo.
Mislim, ako ne uradimo mi – ko će? Vlasti u Beogradu i Prištini sigurno neće. Njima odgovara status quo, jer onda mogu da podgrevaju atmosferu kad god im zatreba, bilo da skrenu pažnju sa neke svoje afere, ili u vreme izbora da nacionaliste i šoviniste animiraju da glasaju za njih. A takvih, na žalost, ima i previše i među Srbima i među Albancima.
Kad me već misli odvedoše do nacionalizma, moram da te pitam nešto – šta misliš ti o tome? Mene baš nervira taj koncept nacije, verovatno zbog svega što nam se desilo i što nam se dešava. Čemu to uopšte služi? Imamo države, kao oblik organizacije i to je to. Ne vidim poentu postojanja koncepta nacije, sem da stvara mržnju i ratove. Setimo se samo šta su sve ljudi na našim prostorima radili pod maskom “patriotizma” i izgovorom “stvaranja nacije”. Mi bukvalno živimo onu čuvenu od Semjuela Džonsona: “Patriotizam je poslednje utočište hulja”…
Isto je sa religijom. Nikad mi neće biti jasno kako ljudima može da bude OK da se svrstaju u neku versku organizaciju koja ih, manje ili više otvoreno, huška na pripadnike drugih verskih organizacija. Sve pod maskom “svete knjige” i propovedanja ljubavi. Možda nekad bilo, naravno, ali danas je samo još jedan od alata upravlja masom. Po pitanju vere se u potpunosti slažem sa genijalnim Danilom Kišom: “Iz mog ugla, za vernika, za svakoga ko traži Boga, nema prihvatljive religije”.
Ta dva, po mom mišljenju zastarela koncepta, su kriva za to što ti i ja sad moramo da pišemo ove tekstove i knjigu kako bismo pokušali da “okrenemo ploču”. Da budem precizniji, krivi su ljudi koji se i dalje lože na nacije i religije (iako religija nije presudan faktor na Kosovu) i koji sve svoje lične neuspehe, frustracije i komplekse projektuju na i leče kroz nacionalizam, ne shvatajući suludost toga.
Ako mi ne veruješ, pogledaj samo ko su glavne figure u Prištini i Beogradu – pa naravno, oni koji su najbolje umeli da zauzdaju nacionalizam i zbog čijeg je akcijašenja poginulo na hiljade, ako ne i desetine hiljada ljudi. I sada nas jašu, doduše malo su se smirili zbog pritisaka iz EU, ali svi znamo da “vuk dlaku menja ali ćud nikada”. Čak i u deminutivu. A o zmijama da i ne pričam.
Sanjarim tako ponekad i zamišljam alternativnu situaciju – da smo bili obrazovaniji i pametniji i da smo zajedno vodili bitku sa Beogradom.
Na ekonomske teme.
Zamisli to, čoveče. U tom slučaju bismo danas mlatili pare na bogatim verskim turistima iz Rusije po kosovskim manastirima, pa onda fensi skijalištima i vinskim putevima, a i Trepča bi radila kako treba. Jedino nisam siguran da li bi u Beogradu imali njuha za to ili bismo proglasili nezavisnost Kosova iz sebičnih razloga – da nas birokrate iz Beograda ne bi usporavale u razvoju.
No dobro, da ne maštam previše. Tu smo gde smo. Hajde da sad uradimo šta možemo, objavimo ovu našu knjigu “Urbane ispovesti o neprijatelju” i promovišemo je u Peći, Prištini i Beogradu. Svuda uz hektolitre najboljeg piva na svetu. Uz Pećko će ljudi lakše shvatiti šta pokušavamo da im kažemo.
Tung,
Nikola
Pismo 4
Dragi Nikola,
Pomoz bog,
eto šta ti slobodna forma pisanja proze. Postoje šabloni u svemu, i u kreiranju javnog mnjenja. Ali mi se sviđaju ovi PR-ovi, a čak i parovi. Spin doktori.
Voleo bih da je, recimo, Bora Čorba disident i da mogu da nosim majicu sa njegovim likom i tekstom “za ideale ginu budale”. Ali, eto, niko ne stoji iza svojih reči. Odavno, decenijama, ljudi se lažno predstavljaju. I eto ti Zmije koja želi u Beograd. I ovi koji neće da ga prime. I onda žele da ga hapse, sretnu ga u Briselu i kažu da je terorista. Znaš, prošle nedelje sam popizdeo na vesti iz regiona. Verovao sam mnogima. I novinarima i NVO aktivistima i nekim disidentskim dušama, ali me je to podsetilo zašto nemamo kontinuitet ni u čemu i da ne možeš da računaš koliko ljudi imaš iza sebe, ako ne pričamo o onima koji te prate; neki možda da te biju, neki da te čuju… Ali ne i onih koji će stajati dok neko maršira. I zato smo propali.
Kao mali iskusili smo razne proteste, protiv Miloševića i tome slično. I Albanci u devedesetih protestovali, bili tučeni i ubijani na tim protestima. Plače mi se kad vidim nepravdu i nekoga ko stoji do kraja i bori se. Ali koga je briga, svi naši ljudi su propali usput, neki su postali projekti, drugi političari, treći diplomate. Neki su izdali ideje zbog kojih je stradalo mnogo ljudi. Nisu krivi ratni zločinci, krivi smo mi.
Čini mi se da je u poslednje vreme se lošije. Ne znam kako bi sada izgledalo kada bi neko morao da vostane i brani bilo šta. Osećam se nemoćnim, onako kao Stiven Hoking, ali bez mašine da mogu da govorim – a neko mi uručuje člansku knjižicu neke partije.
Voleo bih da su Srbi u Peći ustali i saznali nešto o Albancima. I da su se Albanci i Srbi družili iskrenije, ravnopravno i bez straha. I da su Albanci pokušali da upoznaju srpsku kulturu. To bi u idealnim trenucima značilo da niko ne može da nas dira i da sami odlučujemo. Čuo sam da je jedna Srpkinja u Skupštini Autonomne pokrajine Kosovo ustala i tražila da Kosovo bude republika. I šta god i kako god, meni to zvuči fascinantno. Da smo živeli kao prave komšije, bilo bi bolje. Ne zato što smo drugačiji već zato što imamo naša pravila. Ustali bismo i izbegli ova licemerja.
Kompromisi koštaju mnogo i ne dalju ljudima da budu to što su mogli da budu. Svi ti koji su aktivisti samo tokom radnog vremena, a činili su kompromise, uništili su nas. I Kosovom se niko nikada nije ozbiljno bavio.
Svako od nas se menjao, niko više nije isti. Neki su se menjali na bolje, drugi ne. Ne znam ništa o nacijama, znam samo ljude sa imenima koji su obeležili trenutke mog života. Brate Nikola, ti si čovek, volim što si iz mog grada, volim mnoge ljude iz Beograda i šire. I voleo bih da mogu živeti u komuni i zagrliti vas sve. Mi svi treba da se rasplačemo i priznamo jedno drugom koliko smo grešili.
Volim vas, vaistinu.
Vozdrav!