Now and then

I was thinking what should I do with my 200th post on this blog… Thought it should be special or something…
And then a good friend of mine, that used to be one of my favorite bloggers, has sent me this text.
A very special one.
About a very special thing for Serbs.
Thing they say die the last when you are passing away.
It’s about Hope.

The text has been written long time ago… then updated some years later… and then updated again couple of days ago…

No further due, but this text has moved even the most optimistic myself.
My apologies to my readers that can’t understand Serbian – the text is originally in Serbian and I don’t feel really competent to translate it myself. However, you can still use http://translate.google.com.

Nekad i sad
by Bojan

Volim more. Valjda zato što sam rođen u gradu na moru i što sam imao tu sreću da svake godine idem tamo. Nikad se nisam navikao na grad na reci niti zavoleo reke kao što ih ljudi vole. Ali, ako već moram da biram, onda mi je Sava draža od Dunava. Pitomija je a i bliža je mom kraju. Uvek sam imao fobiju od mutne vode, od toga da ne vidim šta je na dnu, po čemu gazim i ka čemu ronim. More me je uvek smirivalo i držalo me spokojnim da sam bio u stanju da zaronim kao u Big Blue i nikad ne izronim. Taj grad, ex Yu grad, iako u njemu nisam proveo mnogo godina, mi nedostaje ponekad. U stvari to je čisto projektovanje za »onim« vremenima. Kao SFRJ dete koje se rodilo, živelo i vaspitavalo u tom duhu, nikad nisam mogao do kraja da se ubacim u nacionalistički trip busača grudi.

Uvek sam na to gledao kao na nekog ko je živeo u državi New York, a onda su jednog dana došli neki likovi i rekli da ja više nisam Amerikanac već Njujorkanac, da moram da mrzim iz dna duše sve Teksašane, a posebno one iz Kalifornije. Da sam prodana duša i izdajnik svoje državice ako slučajno i maštam o letovanju na ostrvima Key West ili ne daj Bože zimovanju u Koloradu. Da u svoj rečnik uvedem reči ubi i zakolji, mrzim i narod sa neba. Da u životu svom mi ne padne na pamet da pustim neku dobru jazz ili blues muziku, već da skakućem po nekoj pijačnoj tezgi uz neki dobar folk. Samo tako mogu da budem IN, da ostanem među ostalim Njujorkancima i da budem proud to be Ali kako? Do juče sam bio ponosni Amerikanac koji je se naježi svaki put kada čuje Star Spangled Banner, koji lumpovanjima po gradu proslavlja svaku titulu i zlatnu medalju, kome je bilo normalno da živi i radi u NY a da letuje i zimuje diljem lijepe naše. Ne. Sada je samo, najbolje a naše uz neke nove, čudne Star Spangled Banner i uz sve češće prizivanje onozemaljskih sila, jer smo mi, jadni mali Njujorkanci ipak narod from the sky. Nekako, nije mi ulazilo u glavu zašto sad ja moram da idem tamo negde u šume i močvare Misisipija i pucam na neke tamo koji mi ništa nisu skrivili u životu. Zašto ja više ne mogu da pređem ni kanadsku granicu bez bar kofera papira i dokumenata? Zašto me svi gledaju čudno na svakoj toj granici kao da sam masovni ubica i kao da mi iz usta viri nečija krvava lobanja? Zašto? Šta je falilo mojoj Amerikici? Ništa. Naprotiv.

Imali smo sve i bilo nam je super. Laže ko kaže da nije bilo tako. Nije bilo krvi, nije bilo mrtvih, silovanih, zaklanih, spaljenih kuća, izbeglih, ludih, nije bilo straha, nije bilo osećaja nesigurnosti i bede. Nije. Nije to bila ni kapitalistička zemlja a nije ni bila gvozdena zavesa. Bila je neka malo tvrđa sredina, ali sredina. Radiš, živiš, putuješ, uživaš, mirno spavaš. A onda su došli neki bolesni umovi i rešili da to više ne može tako i za čas posla je sve nestalo kao balon od sapunice. Koliko je zaista lako nešto uništiti i srušiti. Izgleda da niko toga nije bio svestan. A možda i jeste.

Te godine, godine nove Amerikice, su bile nešto što samo može da se zaboravi i da se gurne ispod tepiha. Da se izbriše gumicom i da se nikad više ne priča o tome. Samo nekoliko godina ranije, podsećanje na prethodnu godinu bi izgledalo ovako:
Nova godina u Rimu, prolećni šoping u Veneciji, leto na Hvaru ili Braču, zima na Bledu ili Jahorini.

Kola na kredit i plata na vreme.

Poslednjih godina to je izgledalo ovako:
Nova godina uz sveće i ćebad, prolećno dovlačenje kobasica i toalet papira iz Segedina, leto na Adi, zima uz sveće i ćebad. Kola u kvaru ili u redu za benzin. Plate nema.

I sad, ne znam kako neko može da kaže da u »ono« vreme nije bilo dobro. Ja možda zvučim previše nostalgično, ali mislim da je to samo žal za NORMALNIM životom. Za spokojnim i srećnim životom, za nasmejanim ljudima i za jednom globalnom opuštenošću. Opuštenošću u svemu. Muzici, filmovima pa i knjigama. Vesela muzika, vesela garderoba, vesele frizure, veseli filmovi. Kakvo je vreme na globalnom planu dovoljno je da se pogleda neka Top 10 muzička lista spotova i to je to. Neko reče, a gde je nestao Nick Kershaw iz naših života. Da, zaista. Sve to što se desilo je palo na nas kao giljotina, užasno brzo sa užasnom preciznošću da ni bol ne može da se oseti. Bol dolazi kasnije.

13.03.2002.

Šta da kažem? Dokle sa tom NADOM (lažnom)? Ja zaista ne vidim ko može sada posle svega da sjebe ta govna. Neću da kažem da je kasno, ali mi sve to sada zvuči suviše licemereno i patetično. Nisu znali prekjuče ko je odgovoran za silna ubistva i ostala sranja a danas znaju. I ti likovi sa kojima su se oni talili 5. oktobra da ovi ne krenu na narod, talili se oko šverca pljuga i svega ostalog, sada će isti ti likovi da se bore protiv svojih polu-ortaka. Izvinite, ali meni je gospodo to jako smešno što pričate. Ko? Čedomiri, Mihajlovići, Živkovići? By the way, gde se tu pominje surčinski klan, zvezdarski klan, dorćolski klan, gde se tu spominje Mirko Marjanović, Dragan Tomić, Mira Marković sa decom, Gorica Gajević, Ivica Dačić i još hiljade onih imena kojih ne želim ni da se sećam. Gde su svi oni ove 3 godine? Pa utalili ste se sa svima njima a sad kad su vas uhvatili za jaja glumite neki holivud i Ramba, kao sjebaćemo ih sve. Nije nego. Meni je sve to tragikomično. I tužno i jadno i bedno. Ne mogu da verujem da njega više nema, znam da je muljao sa istim tim krimosima, ali ga pravdam da je morao na finjaka sve zbog naroda. I sad posle svega da se nadamo da će se Srbija očistiti od te stoke. Daj Bože, ali ne verujem. Ja sam od juče izgubio svaku nadu, i osećam se da su moja nadanja zalivena armiranim betonom i prelivena čelikom.

Znaš, starije generacije su imale nešto od života i danas neko bledo sećanje na lepa vremena, a moja generacija se vraćala u plastičnim kesama kući. Stražario sam sa praznom puškom ’92/’93 na granici sa Bosnom u nekim šumama iznad Drine i nadao se da ću preživeti. I jesam. Neki nisu. Najbolji ortak mi je po povratku ’92 završio u Lazi, ortak iz kraja se vratio u limenom sanduku. Onda smo se nadali da ćemo preživeti ’93. I jesmo. Neki nisu. Pa je došao novi dinar ’94, pa smo se nadali da će biti bolje. I bilo je malo bolje. Nekima nije. Pa onda Knin i traktorske kolone, pa protest ’96/’97 gde su nas prodali, sedeli kod onog majmuna na kanabetu i utalili se. Jebeš 3 meseca smrzavanja, jebeš prebijene ljude i zatvarane, jebeš sve, zaboraviće ljudi. Nadali smo se da će možda i biti nešto od toga. Pa bombardovanje, pa nada da ćemo preživeti. Preživeli smo. Neki nisu. Kako je onima u Aleksincu, Kuršumliji, Prištini, Kosovu? A onda 5. oktobar i nada da će svi oni govnari završiti kako dolikuje, na banderi na Terazijama. A kada sam posle par dana video debelo, klempavo govno kako nas obaveštava da ide da se odmori sa unukom Markom shvatio sam da je tu samo još jedan tal i deal po sredi. I da će pre ili kasnije isplivati govna na površinu. I jesu. Žalosno je mnogo. Sve.

I mi od toga sto znamo da je ono GOVNO u Hagu krivo za sve nemamo ništa. Krivi su i ovi, i to je fakat. Krivi su sto su ispali sise pa su se talili misleći da nije to tako strašno, da će svako da uzme po parče već očerupanog kolača i nikom ništa. Ali kad su videli da je vrag odneo salu i da ovi sad hoće mnogo veći deo nego što im pripada onda su se usrali. Ne znam, samo se pitam koliko ta NADA ima života više i dokle se više nadati u prazno. Svi su potkupljeni, od portira na ulazu do sudija i predsednika. Svi. I gde naći nekog ko će dići vojsku i policiju i iskoristiti ovo stanje da se sjebe što više govana je moguće. Iskreno ne verujem uopšte u tako nešto, ali se i dalje mazohistički kao pravi srbin NADAM. Jedino što ja imam tu “sreću” da posle 11 godina svih sranja i posle svega što smo tamo proživeli, prvi put pratim tako nešto sa distance od 5000 milja.

A najgore mi je od svega što shvatam koliko smo mazohistički narod, i da bez obzira što se osećam da NADE više nema, imam neki mali crv u mozgu koji mi govori biće nešto. Mada, tako mi je govorio i onih 10 godina pa je bilo jedno veliko ništa. Nisam imao tu sreću da me mama i tata naprave sredinom ili krajem 60-ih. Imao sam nesreću da pripadam jednoj od najnesrećnijih generaćiji u istoriji. Jer, ovi klinci pamte samo sranja, sancćije, prazne prodavnice, ratove, tako da je njima sad sa 17-18-19 godina do jaja, njima je ovo najbolje okruženje u kom se živelo, oni za bolje ne znaju. I njima je sve to normalno, a da li znaju šta znači normalno? A šta je nama bilo normalno i do koje granice smo savijali kičmu i trpeli sranja.

Normalan život nam je postao ako stignemo na red za hleb i mleko.
Normalan život nam je da imamo struje bar 5 dana u nedelji. Normalan život nam je da primimo platu.
Normalan život nam je da švercujemo kobasice iz Segedina. Trst? Rim? London? NYC? Šta to beše?
Normalan život je da letovanje otplaćujemo pola godine (u nekoj vašljivoj sobi na vrh brda) a o zimovanju samo maštamo. Normalan život je da se voziš smrdljivim GSB-om i da si srećan do jaja ako sedneš.
Normalan život je da ako jednom u 5 godina odeš na koncert do Budimpešte ti si bogat čovek.
Normalan život je da ako možes da popiješ dva piva (strana) u kafiću mora da si dobio na kladionici.
I onda mi dođe neko i kaže, pa dobro, nemoj da si pesimista, bar imamo struje.
Da li mi znamo sta je normalan život više? Imali smo kartu da se bar nadamo da će jednog dana biti nešto od te nesrećne zemlje, i postalo je normalno ono što i treba da bude normalno, da ima struje, hleba, mleka, benzina, prevoza. Vraćalo se (fakat, sitnim koracima) u neku kakvu-takvu klimavu normalu. Bez sranja, sankcija, da nas ne gledaju kao poslednja govna, da nismo kao Burkina Faso ili Nikaragva.

A šta sad? Šta? Samo da mutavi mutanti, kilavi, spori, mlohavi, dosadni i staromodni “neobavešteni” demagozi ne preuzmu stvari u svoje ruke. Oni neka se vrate u svoju rupu iz koje smo ih mi izvadili. Za bolje i nisu retardirani mutanti.
Ne znam. Znam da mi je mozak tiltovan i da bi valjda trebalo da budem srećan što sam ovde. A sedim sinoć na terasi i ubijam pivo da smirim živce da bih mogao bar malo da odspavam, i čekam da čujem neke sirene, neko pucanje, nasmejem se i pomislim, pa jebote, ja sam u Americi, nisam u Beogradu. Smešno mi a plače mi se. Ne znam više, mozak me boli.

Neka bude. NADAM se (zvanično poslednji put) da će ovi (ko god to bio) očistiti ona govna i oterati ih u tri lepe jednom zauvek. NADAMO se, to nam je jedino i ostalo U suprotnom ako se to ne desi nije potrebno imati mnogo mozga da se skapira sta će biti dalje. Biće šljiva i jedan srbin ispod nje, koji se pita šta se to desilo i NADA se.

U internet knjizi zalosti sam upisao: Hvala ti sto si postojao i sto si doneo sunce u ovu zemlju…

6.5 godina kasnije

A onda je jednog lepog septembarskog dana Tuluz gostovao u Beogradu…

Sada znam… da nade vise nema, niti je bilo.

Tacka.

Ad Acta.

One Reply to “Now and then”

  1. Pingback: Nikola Jovanovic

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.