Avantura počela!

Dakle, eto me u SAD-u 🙂

Ako niste videli ovaj post, ukratko da vas uvedem u priču – biću ovde ukupno 3 i po nedelje, i to u Detroitu, Majamiju i Njujorku (možda i još negde), i ideja je da vidim kako ovde funkcionišu teme koje me generalno zanimaju i o kojima pišem – obrazovanje, aktivizam, mladi, društveno preduzetništvo, upotreba modernih tehnologija, društvo uopšte i sl, te da probam da prepoznam šta to rade jako dobro, da uporedim sa stanjem u Srbiji…

Prvih par dana provedoh u Livoniji, malom mestu pored Detroita, zakucan u hotelu “in the middle of nowhere”, odakle taxi do bilo čega lepog i zanimljivog za videti košta 50$ u jednom pravcu. Nije, doduše, tako zvučalo kad smo dolazili – lik koji nam je lupao pečat u pasoše na aerodromu nam je rekao da on živi tu blizu i da je hotel na super mestu jer je okružen restoranima i barovima, što smo mi, logično, zamislili kao Obilićev venac ili neku vrstu Skadarlije. 🙂

I nije lagao, samo smo mi to malo drugačije zamišljali. Ono što nas je sačekalo je ovo:

Lako se da zaključiti da je to kongresni centar, te da su ljudi pootvarali restorane i servisne prodavnice okolo. Svaka ta zgradica je ponešto, uglavnom veliki restoran. No, ono što bolje objašnjava kako ljudi ovde funkcionišu je veličina parkinga oko svake zgrade. Ovde niko ne ide peške, javni prevoz ne postoji, a nisam siguran ni da su čuli za bicikl.
Da vam približim još malo dokle to ide – čim smo stigli u hotel hteli smo da malo protegnemo noge, obiđemo okolinu i odemo negde na klopu. Preko puta smo ugledali nekoliko restorana, i među njima Buffalo Wild Wings, što je zazvučalo kao sjajno mesto da se odmah ubacimo u američku kulturu. 🙂

No, ne lezi vraže – pešački prelaz ne postoji! Tačnije, postoji ali verovatno negde u drugoj državi.
Jednostavno nije predviđeno da bez auta ideš preko puta. Mislim, ko to još radi?
Logično, pretrčali smo ulicu i odvalili se od krilaca i rebaraca. 🙂

Bilo kako bilo, znajući da treba da provedem još 2 dana u tom hotelu i tom komšiluku, a znajući isto tako da neću uspeti da organizujem posetu Univerzitetu Mičigen u Ann Arbor-u (zakazuje se onlajn, i prvi sledeći put bi bilo moguće dan nakon što odem odavde), odlučio sam da vreme iskoristim najbolje moguće, a to je da probam da se uklopim, da pričam sa ljudima. Kako sam ja od onih koji manje gledaju arhitekturu dok putuju, a više bulje u ljude i njihovo ponašanje, idealno za mene je to što je hotel povezan sa shopping mall-om, pa sam mogao da se potpuno posvetim ovoj ideji.

Prvo što sam primetio je da su svi ovde neviđeno ljubazni. U prodavnicama to ume da zvuči plastično, jer su očigledno žestoko trenirani i neke rečenice ponavljaju više desetina puta dnevno, ali to ne znači da to stvarno ne misle. Gde god sam ušao, bukvalno su se polomili oko mene, nudili mi pomoć i sl, ali ne samo vezano za proizvode iz prodavnice, već i savete gde da jedem, šta da radim, raspitivali se odakle sam i sl. Uporediću sa Majamijem i Njujorkom, možda je ovo specifično za Livoniju pošto nemaju toliko turista, ali svejedno sam se skroz cool osećao.

Druga stvar koju sam primetio, a koja je vrlo američka, su “mall walkers“. Pošto ovde nema staza za šetnju i trčanje, svi voze auta i ne kreću se mnogo, onda koriste jutro, pre nego odu na posao i pre nego se otvore prodavnice, da prošetaju shopping mall-om nekoliko krugova, sve u opremi za džoging, sa sluškama u ušima i narukvicama koje mere rad srca, broje potrošene kalorije i broj koraka… Prošetao sam jutros 2 kruga sa njima i upoznao par sjajnih matoraca (eto ih gore na fotki). 🙂 Jedan od njih mi je rekao da mu ovo radi samo da bi pobegao od kuće na par sati i na miru jeo brzu hranu, bez da mu žena soli pamet (kao dokaz da ona nije u pravu navodi svog 90-godišnjeg dedu koji “u poslednjih 30 godina nije hodao ni 100m ukupno). 🙂
I nasuprot svih predrasuda – obojica su znali odlično i gde je Srbija, i da smo “prošli kroz pakao poslednjih par decenija”, i da je Jugoslavija bila “jedna od najvažnijih zemalja Evrope pre raspada”. Ponudili su se i za popodnevno druženje, ako nemam šta da radim. Sjajni momci. 🙂

Treća stvar, ona koju je nemoguće ne primetiti ovde, su automobili. Svi voze ogrrrooooomna vozila. Retko koji od tih modela Fordova, Bjuika, Kadilaka i Dodžova sam imao ranije prilike da vidim, i svi su ogromni! I izgleda da svi mogu da ih priušte. Sinoć smo bili na večeri u Plymouth-u – malo mesto, 9.132 stanovnika, i, koliko sam video, isto toliko automobila mlađih od 3 godine. Snimio sam u prolazu i nekoliko Hybrid Escalade-a, koji koštaju i do 80.000$. Ne znam čime se ljudi u ovom mestu bave, ali izgleda da im dobro ide. 🙂

Četvrta, ne manje bitna stvar je ta da mi ovde niko nije naplatio koka kolu i kafu. To se podrazumeva da ide uz klopu ili šta već naručuješ. Sjajno, zar ne? 🙂

Osim ovih “osmatračkih” aktivnosti, imao sam prilike i da se družim sa nekim sjajnim ljudima iz Human Synergistics-a koji su ovde na sastanku svih filijala te kompanije širom sveta. Fenomenalna ekipa ljudi sa kojima sam se lepo ispričao na razne teme, između kojih i meni omiljene – meritokratija i talentizam, a upoznao sam i sjajnog Robert Cooke-a. O tome u posebnom postu ovih dana.

Sad krećemo za Majami, gde ćemo biti narednih par nedelja, pa očekujte dosta javljanja i ovde na blogu, ali i na twitteru. Fotke kačim ovde, pa svratite ponekad. 🙂

——-
Zahvalnost za ovo putovanje dugujem Telekomu Srbija i američkoj ambasadi u Beogradu, kao i HTC-u za One X uređaj kojim fotkam i snimam ovo putešestvije.

You may also like...

3 Responses

  1. SinisaVukovic says:

    Ja sam proveo 4 meseca u Americi kao student, i ovaj tekst kao da sam ja pisao odnosno toliko imam isto mišljenje 😀 Baš me interesuje kakva je u Majamiju kultura 😀

    • MarijanaOravec says:

      Miami je prelep i totalno se slazem sa njegovom teorijom da ne postoje pesacki prelazi i bukvalno cekas da se smiri promet da bi onu ogromnu siroku cestu pretrcao kako bi te amerikanci snimali i komentarisali znajuci da nismo odatle 😀 U miamiu mozes videti ili one njihove elektricne bicikle ili rekreativce jogging varijante…Nocu se ne preporucuje setati ulicama to su nam rekli iz hotela i poslusala sam ih 😀 Sve u svemu Miami treba doziveti :)))

  2. Bubullina says:

    Ha, sad su jasne one silne slike uz hashtag na tl :)) Pratimo avanturu! 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *