SAD 2012 – O edukaciji

Drugi svet.

Uhvatio sam sebe da uvek ovim rečima počinjem priču o Sjedinjenim Američkim Državama, bez obzira koji doživljaj ili iskustvo prepričavam, pozitivno ili negativno.

I stvarno jeste tako. Kao da si na drugoj planeti koju su napravili tako da liči na onu na kojoj živiš, ali je sve ipak nekako drugačije.

Specijalna vrsta kulturnog šoka.

A kad si u stanju kulturnog šoka, ili se zatvaraš u sebe i svoje navike i sve te nervira, ili pokušavaš da se otvoriš i prilagodiš, naučiš nešto novo.

Ja sam još odavno, a najviše tokom petogodišnjeg iskustva u AIESEC-u, naučio da prevaziđem ovo prvo i da uživam u drugom. Isto tako, skontao sam i da više volim da posmatram ljude i njihova ponašanja, navike, sistem u kojem žive nego arhitekturu i krajolik.

U narednih nekoliko tekstova pokušaću da vam približim šta sam video, osetio, naučio tokom ovih 3 nedelje u Majamiju i Njujorku, a počeću meni omiljenom temom – edukacijom i obrazovanjem.

Za one koji me ne znaju najbolje, bavim se edukacijom u jednoj od većih finansijskih institucija u CEE, i u poslednjih 5 godina sam se u toj organizaciji uglavnom bavio obukom i razvojem ljudi i timova, organizacionom klimom i kulturom, razvojem talenata i sl, i to i na lokalnom i na internacionalnom nivou. Kroz programe koje smo razvijali, imao sam prilike da sarađujem sa velikim brojem institucija, korporativnih i akademskih, da vidim sličnosti i razlike od zemlje do zemlje i od sistema do sistema, i na kraju vidim njihove proizvode na tržištu rada. Naravno, pričam o kvalitetu edukacije i obrazovanja, ali i predrasudama koje postoje o istima.

Recimo, u Srbiji često vlada mišljenje da je kod nas obrazovni sistem jako loš, a da je “preko” dobar.

Nije.

U Zapadnoj Evropi možda jeste bolji sistem nego kod nas, ali nije dobar. Daleko od toga. I čast izuzecima, naravno. Sigurno da ima par škola koje su se reformisale i fokusirale na budućnost, ali ogromna većina ipak živi u prošlosti, zatrpana je birokratijom i vođena od strane sujetnih matoraca koji ne žele ili ne mogu da prihvate da svet danas napreduje mnogo brže nego što oni mogu da isprate, te da budućnost nije u znanju iz prošlosti. Znam, jer je institucija za koju radim sarađivala sa puno škola koje daju sebi za pravo da kažu da su najbolje u nečemu, a to najbolje je daleko od onoga što je potrebno biznisu danas, a o budućnosti da i ne pričamo. Uz to, u Evropi ne postoji valjan način gradiranja edukativnih programa (ne samo akademskih), pa je to “najbolje” najčešće vrlo, vrlo subjektivno, takoreći bullshit. Već sam, inače, pisao na temu irelevantnosti formalnog obrazovanja ovde, ali hajde da im ipak dam šansu, jer mislim da je to važno.

Ako je tako, zašto su onda “oni” toliko bolji od “nas”? Zašto je Srbija tu gde je?

Iskreno, nisam siguran. Možda je u pitanju ta razlika u kvalitetu, možda u sređenosti društva gde deca dobijaju odgovarajuću podršku od malena (znate da u Beogradu postoji škola gde nastavnik organizuje školsku priredbu za roditelje, koja je u stvari mini Grand parada, sa sve voditeljkom učenicom 8. razreda u mini suknji i mrežastim čarapama?), možda manje korupcije, a možda je u pitanju kvalitetan pristup internetu za široke narodne mase :).
Bilo kako bilo, ono što mogu sa sigurnošću da tvrdim je da su na nivou vrhunskih mladih talenata (npr. tek svršeni studenti) sve zemlje u Evropi iste, tj. da su svi ti talenti na približno istom nivou znanja, kao i da razlog što su baš oni vrhunski talenti nikako nije kvalitet formalnog obrazovanja, već upravo činjenica da nisu dozvolili da ih formalno obrazovanje uspori u razvoju. Skontali na vreme da škola nije dovoljna, to hoću da kažem.

Oni su skontali. I oni bi skontali u bilo kom sistemu, jer su izvrsni. No, nije o njima reč. Reč je o ostalih 99.9%.

O sistemima “preko bare”

Sa američkim i britanskim sistemima obrazovanja sam se sretao i ranije, prvo dok sam bio u AIESEC-u i sarađivao sa ajsekovcima širom sveta, a onda sam i živeo sa dosta Amera i Britanaca nekoliko meseci, pa smo dosta često razglabali i na temu obrazovanja. Znate ono – “nemaju seljaci pojma geografiju i istoriju”?
Dosta istinita tvrdnja. Ali znaju ekonomiju, biznis i finansije, tu nisam mogao da im pariram. Eastern European Redneck.

Kasnije sam upoznao doskorašnjeg šefa koji me je dodatno zainteresovao za temu rečima da je “skoro pa bilo koja škola u Velikoj Britaniji ili SADu bolja od bilo koje škole u Evropi koja za sebe misli da je najbolja”. Naravno, to je malo karikiranje situacije i nije potpuno baš tačna, ali je činjenica da je, koliko sam ja mogao da vidim i primetim, pristup edukaciji potpuno različit.

Kad kažem različit, tu mislim na to da se vodi računa o suštini, a forma dolazi posle, da olakša.
Logično zvuči? Dam vam primer kako to kod nas izgleda: prisustvovao sam odbrani diplomskog rada u Srbiji gde je članica komisije iskoristila mogućnost da kritikuje mentora za loše formulisan naslov rada tako što je postavljala glupa pitanja osobi koja brani rad, i time joj skoro pa pokvarila jedan od najlepših dana u životu. Na kraju je objasnila da je “morala to da uradi jer je njena obaveza da prekori mlađu mentorku kad vidi da je pogrešila”. Pisaću nekad ceo post samo o tome, jer je pogrešno na tako mnogo nivoa, ali poenta je – tu članicu komisije nije zanimala tema tog rada, iako je sam rad trebalo da donese nešto novo, sveže, na taj Fakultet. Nju je samo zanimalo da iskoristi mogućnost da javno kritikuje mlađu koleginicu jer je dozvolila da rad ima takav naslov. Naravno, imala je ona mogućnost da to uradi i ranije, čak i da zahteva promenu naslova, i time pomogne diplomcu, ali to nije važno. Posle su mi objašnjavali da je to jedna od boljih profesorki na tom fakultetu.

U isto vreme, tamo negde u okviru jedne od najvažnijih institucija na polju edukacije i istraživanja – MIT-u (Massachussets Institute of Technology), postoji Media Lab, koji ima za cilj da istražuje i promoviše kreativne načine korišćenja digitalnih tehnologija radi unapređenja u svim sferama života. Taj Media Lab je, preko nekoliko meseci, za svog direktora postavio čoveka koji nije završio koledž. Suština pre forme. Pisao sam o tome ovde.

Kako je to moguće? Jesu li oni normalni?

Vrlo je jednostavno. Ameri su izuzetno pragmatični i okrenuti postignuću. Zanima ih reakcija nakon akcije. Ne zanima ih da li je institucija državna ili privatna, koliko je stara (što je u Srbiji vrlo često predmet sporenja). Nemaju ni muke sa završetkom Bolonjskog procesa, koji se u stvari nikada neće ni završiti jer Univerziteti i države učesnice (47, od čega 27 EU) i bukvalno samo odrađuju minimum standarda, zadržavajući pri tom svoje stare programe i sisteme. To znam i iz iskustva, jer smo hteli da gradiramo jedan od naših najboljih programa razvoja talenata (koji uključuje sve što jedan odličan program treba da ima – akademsko, profesionalno i iskustveno učenje), sa idejom da to bude početak izgradnje institucije koja će prerasti opis “interni Univerzitet” i jednog dana postati pravi. Naleteli smo na gomilu zidova i nezvanično objašnjenje da se ne trudimo previše jer gradiranje nikada neće uspeti.
Što je najgore, potpuno su u pravu. Zvanično gradiranje  je promašaj u startu, jer pretpostavlja da neko prihvati da je njegov program lošiji od nekog drugog. A to se, u Evropi, nikada neće desiti. Ne znam ni kome je palo na pamet da napravi akademsko telo za gradiranje kvaliteta obrazovanja.

Ameri, sa druge strane, nemaju taj problem. Kod njih gradiranje rade eksterne, nezavisne institucije, i to na osnovu nekoliko faktora, ne samo akademskih. Te institucije se fokusiraju na rezultate edukacije, ne na suvu reputaciju koju ta institucija ima od ranije. To svakako ima uticaja, niko to ne spori, ali je primarni fokus na rezultatima.

Postoji inače nekoliko relevantnih sistema gradiranja, ali ja najviše volim Forbes-ovu listu jer je metodologija najjasnije objašnjena (još nezavisnih gradiranja imate ovde). Postoji 5 osnovnih kategorija pri rangiranju, i to: zadovoljstvo studenata (27.5%), uspeh nakon završetka studija (32.5%), studentski dug (17.5%), procenat svršenih studenata u roku (11.25%) i akademski uspeh-nagrade (11.25%). (Detaljno o metodologiji ovde)

Naročito mi se sviđa deo vezan za uspeh nakon završetka studija i studentske kredite (ukupna težina 50%), gde otplata tih kredita od strane studenata direktno utiče na poziciju Univerziteta. Ako znamo da je studiranje u dobrim školama skupo (više desetina hiljada dolara godišnje), da većina studenata mora da uzme studentski kredit, te da isti počinju da otplaćuju godinu dana nakon završetka studija, onda to znači da mogu da ga vrate samo ako nađu dobro plaćen posao čim završe školu.

Ako se to ne desi, penale dobija i Univerzitet. Logično, zar ne? Zato se oni trude da svoje studente lepo spreme za ono što ih čeka. Zato oni sarađuju sa svojim okruženjem, jer im okruženje govori šta je to za šta ih spremaju.

Ako ste skeptični i mislite da ovakva biznis orijentacija može loše da utiče na akademski deo priče, evo i akademskih rangiranja. Koliko škola iz Evrope vidite u Top 50?

Prava posledica takvog razmišljanja i postavke sistema je da se Univerziteti zaista trude. Uspeh, dakle, nije maltretirati studenta i objašnjavati mu da ni Bog ne zna za 10, niti je pak uspeh imati 100% prolaznost u junsko-julskom roku. Uspeh je ako studenti steknu znanje, navike, način razmišljanja, i ako to primene uspešno nakon što završe školu.

Univerzitet u Majamiju

University of Miami Library

Potvrdu ovog sistema dobio sam i iz prve ruke, od studentkinje Univerziteta u Majamiju (UM), koji je po Forbes-ovoj listi 132. ukupno (po nekim drugim rangiranjima je 38).

Ja sam inače veliki protivnik skupih škola, jer bi znanje trebalo da se deli, ne naplaćuje. Ali, nakon posete kampusu UM-a, moram da priznam da sam se zapitao da li grešim. Da, jeste skupo do bola i moraš da se zakopaš kreditom, ali je sistem napravljen tako da, uz malo truda, možeš da vratiš taj kredit a da te ne uspori u daljem razvoju.

Ta studentkinja je na UM došla tako što je za godinu dana završila dvogodišnji državni Miami Dade College sa svim A ocenama, pa aplicirala i dobila delimičnu stipendiju UMa za prvu godinu (treću godinu studija). Iako se potrudila i na UMu, mislila je da će drugu (četvrtu) godinu platili u celosti (razmišljala je na srpski način – em je strankinja, em je došla preko državne škole, em ima OK plaćen posao, logično je da su je navukli stipendijom u prvoj godini) pa je unapred počela da planira otplatu studentskog kredita. Međutim, UM je odlučio da joj poveća stipendiju na drugoj godini, pa će morati da plati mnogo manje nego što je mislila. Pokazalo se da oni poštuju trud, zalaganje i rezultate. Ocene i preporuke profesora su dovoljne da škola uloži u tebe. Wow.

Pišem ovo i osećam da nekome može da zvuči kao da patetišem, ali stvarno je tako. Ako se potrudiš, možeš da uspeš. I to bez korupcije bilo koje vrste.

Pri tom, UM održava i razvija odnose sa najboljim kompanijama u Majamiju i Floridi uopšte, i njihovi studenti su rado viđeni praktikanti u tim kompanijama. Od Univerziteta dobiješ i vizit karte, poruku da vreme provedeno na praksi iskoristiš i za networking. A ljudi sa Univerziteta te tokom i nakon prakse više puta kontaktiraju i traže povratne informacije o iskustvu, načinu ophođenja prema tebi, poslovima koje obavljaš i sl, te idejama kako unaprediti iskustvo za sledećeg praktikanta.
Za kompanije je to, logično, mesto i vreme kada se trude da vrbuju najbolje za sebe. Win-win u najvećem broju slučajeva.

Završiću današnju priču pitanjem samom sebi: ako je ovako u školi koja je 132. na Forbes-ovoj listi – kako li je onda biti student Ivy League škola?

Ostajem vam dužan još informacija o samom UM-u, fotke i detalje. O tome u narednom postu. Ovaj je i ovako predug 🙂

Hvala što me čitate.

——-
Zahvalnost za ovo putovanje dugujem Telekomu Srbija i ambasadi Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu, kao i HTC-u za One X uređaj kojim sam fotkao i snimao ovo putešestvije.

You may also like...

6 Responses

  1. Pecanac says:

    Nino,
    Sviđa mi se tema, ekstra je. Dozvoli mi, da se osvrnem na samo jedan detalj, koji mi je privukao pažnju a tice se razlika ili slicnosti između “nas” i “njih”. Sve si lepo analizirao i uporedio. samo si zaboravio na razliku u mentalitetu. Ima deo u kome govoriš o tome da je tamo bitna reakcija posle, dok je ovde bitnije, ko će šta da sprovede nego kako će da sprovede i kakav će rezltat biti. Ako pogledamo neke “eminentne” škole iz unutrašnjosti, pri tome ne mislim samo na Balkan nego čak i na EU, iz kojih se učenici maltene bez primnog ispita upisuju na prestižne univerzitete, koje sa teškom mukom završavaju ili ne završavaju. Kasniji profesionalni rezultati takvih studenata su uglavnom katastrofalni.
    Toliko od mene za sada.

  2. Krvavi Berberin says:

    Nisam isao u skolu ni u Ameriku ni u EU, ali sam isao u skolu ovde u Srbiji. Mi imamo sve, i dobar sistem i znanje, samo treba ukinuti projektore i “slajdove” na predavanjima, vratiti kredu i table, jer nam se predavaci zaglupljuju. Treba dopustiti studentu da iznese svoje misljenje i ideje, bez bojazni da ce time ugroziti sujeta profesora, a samim tim i prolazak na ispitu. Profesor treba da je covek, on nije nikakav Bog ako poseduje znanje koje student ne poseduje. Ismevanje studenta od strane profesora na predavanjima i to pred drugim studentima je krajnje kretenski. Zna se gde se lece kompleksi. Student koji ne zna, on treba da nauci, ako nece onda neka se ispise iz skole. Vecina studenata ni ne zna sta treba da zna, pa uci sve od reci do reci i onda na jednostavna pitanja koja treba da imaju jasan i kratak odgovor pisu sve i svasta, pa ako se potrefi da je tu negde odgovor na pitanje, prava je sreca. Profesori su krvi sto ovakve odgovore tolerisu pa cak i nagradjuju. U skolama svih nivoa (osnovnoj, srednjoj, visoj, fakulteru) treba uvesti predmet pravila ponasanja kako za djake, isto tako i za profesore i to u svakoj godini i da bude obavezan predmet.
    Sramota je da jedan profesor ne zna gramatiku maternjeg jezika, a pise knjige. Isto tako je sramota sto student misli da je to u redu, a on ce sutra mozda biti predavac.
    Itd.
    Samo zamislite da pravite zgradu, a plan i projekat zgrade Vam napravio tim ljudi koji su prepisivali sa puskica.
    A sada zamislite da Vam je zivot u opasnosti, a leci Vas neko ko je zavrsio fakultet tako sto je sve ispite prepisao sa puskica.

  1. 13. August 2012.

    […] Blog @PeckoPivo: SAD 2012 – o edukaciji […]

  2. 20. September 2012.

    […] Ipak, saradnja visokih škola i biznisa je dokazana u praksi. Ceo obrazovni sistem u SAD-u je postavljen tako. Biznis sektor je uložio vreme (a i novac) u saradnju sa Univerzitetima, država je to podržala, […]

  3. 5. February 2014.

    […] Ta deca će kasnije pročitati ovakvo neko istraživanje, poverovati mu (dekan FON-a je ponosan na rezultate, a prorektorka Univerziteta u Beogradu misli da je istraživanje posao države!?) i svoj život, ili makar svojih nekoliko narednih godina, odrediti prema tome. Poverovaće, jer ih niko nije naučio da kritički razmišljaju i zagrebu ispod površine. Da jeste, razumeli bi da je ta metodologija potpuno beskorisna i određuje najpopularniji fakultet, a ne najbolji. Kako se to zaista radi pisao sam ovde. […]

  4. 14. October 2014.

    […] Ovaj vezan za zaposlenost je na prvi pogled komplikovan jer trenutno nemamo alate za praćenje (sem istraživanja koja stalno sprovodi Nacionalna služba za zapošljavanje), ali u stvari i nije toliko komplikovan. Sve što treba da se desi je da Fakulteti otvore svoje baze podataka o studentima i studiranju, kako bi neko eksterno telo moglo da se pozabavi metodologijom praćenja zapošljavanja, rangiranja programa i fakulteta i sl. Ja bih, na primer, bio vrlo zainteresovan da probam da napravim nešto poput rang lista koje imaju Ameri. Pisao sam o tome pre par godina. […]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *