Prokrastinacija stop!

Kažu da je dobar lider onaj koji svojim liderstvom “proizvodi” ili inspiriše nove lidere.

“Potpuno se slažem, tako bi to trebalo da funkcioniše, ali na žalost, to nije uvek tako. Lideri, ili bolje rečeno “lideri” najčešće žele podanike, sledbenike – one koji će za njih da rmbače i da im zarađuju milione. Mislim, pogledajte oko sebe – svi oko nas su ili “lideri u toj i toj oblasti” ili “lideri na tom i tom tržištu”. I svi bi da radite kod njih za kikiriki. Pa šta ste koji đavo učili tolike škole? Da bi vas neko sa iskorišćavao? Što oni da preko vaše grbače zarađuju? Ako su već lideri, onda neka se tako i ponašaju!”

Koliko puta ste čuli, ili sami postavili ova pitanja i izneli ovakve tvrdnje?

Ja sam ih čuo nebrojeno puta, a i sam ponekad upadnem u zamku jer je jako lako stići do ovakvih tvrdnji, odakle god da krenete i koja god da je tema u pitanju. Krenite od zdravstva, ili od stanja u ekonomiji, u obrazovanju, u lokalnoj prodavnici… Svejedno je, jer ćete u tri-četiri koraka sigurno stići do opšteg nezadovoljstva stanjem u društvu, vrednovanja onog što radimo i osećajem da vas neko opasno zeza. Automatski se stvara i osećaj nemoći, osećaj da se “ništa nikada neće promeniti i šta god da ja uradim to nije dovoljno” itd.

Ovo su standardni indikatori apatije, u koju je naše društvo ogrezlo. (Drugari iz Njuz.net-a su na sebi svojstven način obradili ovu temu)

Čekajući Godoa

Ta apatija je učinila da se ne borimo, jer “svejedno nema nade”, i vratila nas, kao društvo, na prva dva nivoa Maslovljeve piramide potreba, na fiziološke (plata, uslovi rada) i potrebe sigurnosti (siguran posao i sl). Ako niste ranije, potrošite koji minut svog života i analizirajte piramidu – mnoge stvari će vam biti jasnije.

Zato mnogi mladi ljudi u Srbiji “čekaju posao” ili jure vezu da se zaposle u državnoj upravi (sigurna plata, teško se dobija otkaz), i jednom kada dočekaju ili dobiju radno mesto, onda teže statusu quo. Koliko puta ste čuli ili izgovorili izraze “ćuti i smrdi” ili “ćuti i ne talasaj” ili “kriza je, čekaj da prođe”?

Da, da, znam, svi to radimo, ređe ili češće.

Godo neće doći. Šta sad?

image from: lifehack.org

Ali, da vam nešto kažem, možemo da čekamo Godoa koliko god hoćemo, on neće doći. Odluku da čekamo radno mesto, ili da jurimo vezu za isto, smo doneli sami, isto kao što smo odgovorni za ogromnu većinu stvari koje nam se dešavaju. Naučio sam na jednom treningu pre nekoliko meseci da sam sam kriv kad me nešto iznervira, jer sam dozvolio tom nekom ili tom nečemu da utiče na mene. Zvuči zanimljivo? Naučio sam i još nešto od tog sjajnog predavača: “Dešava se da se ljudi mesecima osećaju loše jer ih je neko razočarao. Iza razočarenja stoji interna strategija koja nema veze sa drugima”. Potpuna istina. Ako doveka budem krivio druge, doveka ću biti nervozan i ogorčen.

I šta sad? Utvrdili smo stanje. Znamo da je oko nas loša ekonomija, država na staklenim nogama, društvo ogrezlo u apatiju. Šta raditi?

Moj savet je – budite različiti. Budite sve suprotno od onog što vidite oko sebe.

Radite na sebi. To što nam je obrazovni sistem u haosu ne znači da vi ne možete sami ili u malim grupama da radite na svom razvoju.

Budite proaktivni. Zvuči kao fraza, ali jako je važno. Dok studirate, šta vas košta da pozovete kompaniju ili organizaciju koja vam se učini zanimljivom, i pitate ih šta osoba, recimo u marketingu, treba da zna ili kakvo iskustvo da ima da bi lakše dobila posao kod njih. Zašto čekati studentske organizacije i centre za razvoj karijere da vam dovedu organizacije da možete da ih pitate? Mrdnite zadnjicu.

Proaktivnost i inicijativa

Verujte – proaktivnost i inicijativa se poštuju i priznaju. I isplate.

Možda ne na prvom radnom mestu, što bismo svi voleli, ali sigurno na srednji i duži rok.

Oni koji su čitali moju “About me” stranu znaju da sam raseljeno lice sa Kosmeta, i da sam počeo da radim sa 19 godina, a za tadašnjih 150 maraka. Nije bio posao iz snova, ali je bio posao. Sa tog posla sam otišao na drugi, pa na treći, pa četvrti. Bavio se IT poslovima, i “IT” poslovima – od vađenja papira iz štampača, do formiranja međuopštinske radne grupe za IT.

Na sve te poslove sam gledao kao na one koji mi zarađuju džeparac dok učim i skupljam iskustvo. Ništa manje i ništa više. CV koji sam formirao na tim radnim mestima, uz proaktivnost i pokazanu inicijativu su mi doneli baš lepu poziciju u Microsoft-ovoj kancelariji za Bliski istok i Afriku u Istanbulu, a kasnije i u Erste School of Banking and Finance.

Zašto proaktivnost i inicijativa? Pa zato što je pozicija u Microsoftu bila namenjena nekome ko je završio Master, MBA ili da, idealno, želi da svoj PhD radi dok je na toj poziciji. Međutim, pogledali su moj CV i zaključili da treba da ti šansu nekome sa takvim iskustvom i nekome dovoljno ludom da pomisli da su iskustvo i neformalna edukacija važniji od formalnog obrazovanja.

Takav stav i način razmišljanja su mi omogućili i da budem jedan od osnivača Erste School of Banking and Finance, internog Univerziteta Erste Grupe. Fakultet još nisam završio, ali me to ne sprečava da se bavim ozbiljnom edukacijom na internacionalnom nivou.

Budite spremni

Naravno, nisu inicijativa i proaktivnost jedini važni. Niti pa kažem da ne treba da završite visoke škole (iako formalno obrazovanje ne da nije dovoljno, već nije ni minimum dovoljnog za tržište danas). Ono što želim da vam prenesem ovim postom je da treba da ili sami sebi stvarate šansu (ako ste preduzetničkog duha), ili da budete spremni za šansu kada se pojavi.

Posao u Erste Grupi nisam dobio samo zato što sam poslao mail u pravo vreme na pravo mesto, već zato što sam bio spreman za tu poziciju. Tačnije, 5 godina sam se spremao za nju, koliko sam bio aktivan u AIESEC-u, najvećoj organizaciji na svetu za razvoj mladih ljudi. Ko bi rekao – osim sistema vrednosti za ceo život i ogromnog iskustva, ajsekovanje mi je donelo i posao koji nisam ni sanjao da ću imati. A taj posao mi je, pored znanja i iskustva, omogućio i da upoznam neke sjajne ljude koji su me dodatno naučili da mislim svojom glavom i prepoznam šta je sledeći korak (na kojem upravo radim ovih dana).

Logično, sve vreme se trudim da budem proaktivan, zato se stvari i dešavaju.

Sem u poslednjih godinu dana, kada sam očigledno stagnirao i zaboravio na mnoge od principa i stavova kojih sam se držao u poslednjih 10 godina. Govorio sam sebi da je to zbog političara, izbora, krize itd itd. Glupan. 🙂

No, sada je tome kraj. Prokrastinacija stop!

Ponovo gledam napred i ne čekam da neko promeni svet umesto mene.

JA ću da promenim svet.

I to DANAS, ne sutra a ni prekosutra.

Bolje ja, jer onda mogu da biram boju u koju ga bojim.
Bolje danas, da bih duže mogao da uživam u njemu. 😉

Carpe diem.

Uzgred budi rečeno, ukoliko tražite posao umesto da čekate da on vas nađe, do 01. oktobra na sajtu www.mladilideri.rs otvoren je online konkurs za prijem mladih lidera.

(Napomena: iako angažovan na promociji akcije “Mladi lideri”, stavovi u tekstu su moji i samo moji.
Honorar od promocije biće prosleđen prosleđen je za pomoć maloj Anđeli. Ako ste u prilici, pomozite i vi. Hvala!) 

You may also like...

4 Responses

  1. markoting says:

    hehe nisam ni znao da postoji skolska rec za “ako mozes danas ostavi za sutra” 🙂
    http://www.psihologija-blog.com/home/prokrastinacija/ Video je odlican

  2. nebojsarako says:

    Iako se bavim promenama, edukacijom mladih, organizacionim razvojem ovako divan tekst nisam imao priliku dosta dugo da procitam. Nikola ono sto je rekao na kraju i istvarice, posto znam da je borac, da je ambasador promena, da je stvaraoc. Svaka cast Nikola

  1. 23. September 2012.

    […] životna priča liči na priču Nikole Jovanovića. Izbegla sam nesretne 91. iz Zadra. Dete vojnog lica – pilota. Seljakali smo se po našoj zemlji. […]

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *