Čime god da se bavim, ili pokušam da se bavim, društveno preduzetništvo nekako uvek nađe put do mene.
Ovih dana sam u Beču sa grupom novinara, u sklopu programa EU Media Trips koje organizuje EU Delegacija u Srbiji sa ciljem da se pronađu i prenesu priče o dobrim primerima iz prakse. Jedna grupa je već išla u Berlin, druga u Zagreb i Ljubljanu, ova je sada u Beču – ja sam jedini bloger u ekipi, a ujedno je ovo prvi put da uključe blogera u ova putešestvija. Osećam se pomalo kao pokusni kunić, ali to je OK. Nadam se da će eksperiment uspeti, te da će već sledećom prilikom pozvati još nekog blogera/ku.
Elem, ja sam došao da naučim malo više o startap sceni i ekosistemu Beča/Austrije i da napravim poređenje sa Srbijom. Novinari se bave svako svojom pričom – od obrazovanja do ekologije i upravljanja otpadom, a kako smo svi izrazili interesovanje i za (veoma aktuelnu) temu azilanata, drugari iz British Councila, koji inače i vode ceo projekat za EU delegaciju, su ponudili da nam organizuju neku zajedničku posetu. Kako austrijske vlasti nisu bile baš oduševljene idejom da obiđemo izbegličke/azilantske centre i razgovaramo sa tim ljudima, uskočili su ljudi iz Caritasa i organizovali nam posetu Hotelu Magdas, specifičnom po tome što je u njemu većina zaposlenih upravo u statusu azilanata, doduše sređenih papira.
Da budem iskren, nakon očekivanja da ćemo posetiti neki od izbegličkih kampova/prihvatilišta, ideja o poseti mestu gde rade ljudi sa već sređenim papirima nije bila baš najprimamljivija, ali sam ipak otišao. I imao sam šta da vidim.
Hotel Magdas
Hotel je projekat organizacije Caritas u Austriji. Zakupili su stari penzionerski dom, uložili 1.5 miliona evra i pretvorili ga u hotel u kojem zapošljavaju izbeglice, azilante i ostale imigrante koji su uspeli ili su na kraju procesa dobijanja vize/papira.
Poenta pomoći pri zapošljavanju leži u razumevanju da dobijanje papira nije kraj problema za ove ljude. Iako oni tokom procesa (koji može da traje 3 meseca, ali mnogo češće traje više godina, čak i do 11) nauče jezik i prilagode se potpuno životu u Austriji, naći posao ipak nije tako lako. Čak ni u Beču gde je nezaposlenost izuzetno niska. Najveći problemi su, kako kažu, obrazovanje i striktnost austrijskih zakona kada su u pitanju usluge (a najveći broj njih traži posao upravo u uslugama). Ima, naravno, i nipodaštavanja, rasizma i svega ostalog, ali vrlo malo, jer, kako kažu, ljudi su se prosto navikli da je Beč izrazito multikulturalna sredina (to, i kvalitetno obrazovanje dece, što je jedna od sjajnih stvari u Austriji).
U hotelu je trenutno zaposleno 30-ak ljudi, od čega 21 imigrant. Iako je otvoren tek od februara ove godine i još uvek se sređuje, hotel je već na 60% ispunjenosti kapaciteta. I upravo to, način poslovanja ovog hotela, je ono što je meni najzanimljiviji deo priče.
Društveno preduzetništvo FTW
Spomenuh gore u tekstu da je Caritas uložio 1.5 miliona evra u hotel. Zvuči jednostavno otvoriti hotel kad imaš 1.5 miliona, ali fora je u tome što je to u stvari kredit i hotel mora da otplati sve pare nazad Caritasu. Napravljen je petogodišnji biznis plan, s tim što planiraju refinansiranje u četvrtoj godini.
Činjenica da je u pitanju kredit, a ne bespovratna sredstva, je ono što tera menadžera i sve zaposlene da se potrude da hotel bude najbolji mogući. I oni su svi toga i svesni. Da je bila u pitanju donacija, ne bi bilo odgovornosti i kvalitet usluge ne bi bio preterano važan. Ovako, svi moraju da daju se od sebe da hotel uspe, jer em su njihovi poslovi u pitanju, em imaju osećaj zajedništva jer su svi skupa u ovome, a pomaže i to što znaju da se profit vraća u društvo.
Svi zaposleni su, logično, prošli i specijalne treninge, čak i oni koji su imali iskustva u hotelijerstvu, i to se da videti. Štaviše, mislim da su obučeniji i ljubazniji od većine bečkih hotela u kojima sam spavao, a njih je mnogo. 🙂 Pored tih treninga, svi rade i na svom ličnom razvoju i imaju priliku da dobiju razne vrste treninga, bez obzira da li je u pitanju hotelijerstvo ili ne. Ta informacija me je navela na zaključak da je ideja hotela da bude “prolazna stanica”, odnosno da bude privremeni prvi posao za imigrante, pre nego odu dalje. Međutim, to nije slučaj – oni žele da ovaj tim koji imaju zadrže i da ga šire kako se posao bude razvijao. Sjajan način razmišljanja i još bolji način izgradnje poverenja i konstruktivne organizacione kulture, što se i bukvalno oseća na svakom koraku. Usluga je odlična, svi su ljubazni i predusretljivi. Prosto mi je bilo krivo što ranije nismo znali za ovaj hotel pa da u njemu odsednemo.
Menadžer hotela Sebastiaan de Vos je mlad i posvećen svom poslu. Sjajan momak:
Hotel priča svoju priču…
Enterijer hotela je specifičan, što se i vidi na fotografiji iznad. Ceo hotel kao da priča svoju priču. Na ulazu prvo naletiš na logo hotela i poruku “Stay open-minded”, pa onda na zid sa fotografijama svih zaposlenih, kao i na gomilu starih kofera koji podsećaju kakva su vrsta putnika ljudi zaposleni u hotelu. Blizu recepcije se nalazi i polica sa zanimljivim ručnim radovima čijom kupovinom takođe pomažete hotelu. Možete kupiti i ciglu i na taj način se ugraditi u hotel. 🙂
Kafić u sklopu hotela takođe ima svoju priču. Ekipa koja vodi hotel je sačuvala dosta stvari iz starog penzionerskog doma i sredila ih, a radili su i crowdfunding kampanju pre otvaranja, pa su ljudi donosili sve i svašta – od escajga do nameštaja, što su oni sređivali i ugrađivali u hotel, a najviše u kafić.
Iskreno, baš mi je drago što je Caritas razumeo koliko je društveno preduzetništvo važan i sjajan koncept za rešavanje životnih problema imigranata, ali i drugih ugroženih grupa (imaju i restoran Magdas, koji zapošljava ljude koji su dugo bez posla). Uostalom, poslušajte Dinijevu priču u videu ispod – on je došao iz Gvineje Bisao kada je imao 17 godina i tek sada može da kaže za sebe da je na dobrom putu.
Dinijeva priča
Ne znam za vas, ali ja od sada u Beču odsedam isključivo u ovom hotelu – sjajna usluga, fenomenalna priča, a i blizu je Pratera gde se mogu jesti najbolja rebarca na svetu. 🙂
—
Hvala Delegaciji Evropske unije u Srbiji na mogućnosti da budem deo programa Medijske posete Evropskoj uniji, kao i HTC-u što me opremio One M9 modelom kako ne bih morao da nosim kameru.