Hajde da učinimo nešto

Sa jedne strane, iskreno verujem u vrednost nezavisnog pravosuđa kao jednog od glavnih stubova društva.

Sa druge strane, svakih par meseci čitam u novinama koga je sve Apelacioni sud oslobodio ili mu smanjio kaznu, a gledam i kako su napredni radikali amnestirali gomilu zatvorenika (glasača i alata za komunikaciju sa neistomišljenicima na lokalnim izborima po Srbiji) čim su se dokopali predsedničke fotelje. Čujem takođe od prijatelja da je poslednja reforma sudstva napravila ršum i da je usporila sudstvo maksimalno.

I nisam pametan. Ne znam da li pravosudni sistem treba ostaviti da radi na miru i izbori se za svoju nezavisnost i efikasnost u radu, ili treba da vršimo pritisak da se to desi? Da li uopšte može da postigne nezavisnost u radu ako mi budemo vršili pritisak?

Kad razmišljam generalno, odgovor je lak – treba verovati u institucije i njihovu nezavisnost.

Međutim, kad pročitam primer kakav je ovaj u nastavku, onda više nisam tako siguran. Tačnije – popizdim, i to iz bar 2 razloga:

1. Ovakvim odlukama se životinje vraćaju na ulice. On će da dobije 12-13, odslužiće 3-4 i onda će opet neki populistički predsednik da potpiše neku amnestiju i eto njega napolju za 5-6 godina. I šta onda može da se desi? Evo recimo ovo.

2. Način razmišljanja – njenom bratu je rečeno da bude u sudnici sve vreme, kako bi pokazao da mu je stalo. Ako nisi tu, nije ti stalo i onda ubica dobije manju kaznu. Ovo, da pojasnim onima koji ne razumeju, nema pravnu osnovu, već je odlika vrednosti i kulture, a pravosuđe je jedno od mesta na kojima se nacionalna kultura najbolje vidi.

Sad pročitajte i Borisov tekst u nastavku, a onda potpišite i peticiju. Link je na kraju teksta. Ne znam da li išta možemo da uradimo peticijom, ali hajde da učinimo sve što je u našoj moći da sprečimo sudstvo da, iz nehata ili zato što je korumpirano, smanji moguću kaznu ovoj moralnoj nakazi od čoveka.

Hvala unapred.

——

Ubiću je. Spaliću je. Može mi se. Srbija je.
Boris Bajić

Pozvoniću. Otvoriće. Znamo se od ranije. Ući ću. Pozdraviću. Otpozdraviće. Sješću. Pričekaću. Sok? Prihvatiću. Kako si – pitaću. I ona će. Red je. Društvene konvencije.

Otkud ti?

Došao.

Jesi nešto trebao?

Da, zapravo. Novac – treba mi.

Nemam, znaš da dala bi’.

Imaš nešto! Daj mi pare, oteću!

Nemaš pravo – moje su!

Šamar. Dva. Kučka bezobrazna. I dalje ne popušta.

Daj mi, bolje za tebe!

Čovječe, pusti me!

Na podu je. Ispod mene.

Daj čovječe, smiri se!

Kasno je. Plače, moli. Gadim se.

Pusti me! Pusti me, Vaskrsije!

Kasno, kučko, kasno je.

Davim je. Ne trepće. Gledam je. Lepa je. Zabole me. Neka je. Guši se. Umreće! Neka će. Kriva je! Što mi pare ne dade? Mlada je! Žensko je! Pobogu Vaskrsije! Dvaes’četri godine! Dete je nečije! I za to me zabole! Daha nema – umire. Ako pustim – živeće. Ne dam! Ne može!

Umrla je. Nema je. Sad po pare – pa napolje. Trista evra? Dobro je! Šta s njom? Spalim je! Spalim je i ne zna se. Telo se ugljeniše. Teško se prepoznaje.

Gasim vatru, komšije da ne vide. Silazim niz stubište. A šta i ako me u’vate? Smiri se Vaskrsije. Ovde sve se može, sve se sme. Srbija je, rođače!

Vaskrsije Vrekić, nakaza prirode
16. februar 2013. godine, Novi sad

Dana 16. februara 2013. godine Vaskrsije Vrekić je na najbrutalniji mogući način ubio dvadesetčetvorogodišnju Mariju Cimbal. Nakon što ju je zadavio, zapalio je njeno tijelo u nadi da će ukloniti dokaze. Išetao je iz njenog stana i mirno zaključao vrata, kao da se ništa nije desilo, sa plenom od 300€.

Više javno tužilaštvo u Novom Sadu se, nakon jednogodišnjeg razvlačenja pomjerilo sa mrtve tačke samo da bi optužnicu koja je dotičnog teretila za:

  1. teško ubistvo na svirep ili podmukao način;
  2. teško ubistvo i pri tom izazivanje opšte opasnosnosti po druge i
  3. teško ubistvo iz koristoljublja,

preinačila u optužnicu za teško ubistvo iz koristoljublja.

U ovom slučaju Više javno tužilaštvo u Novom Sadu potpuno ignoriše činjenicu da je Marijino tijelo optuženi spalio i, siguran da je uklonio sve dokaze, potpuno normalno nastavio svoj život, bez pokušaja bilo kakvog bjekstva iz Novog Sada ili iz zemlje. U ovom slučaju Više javno tužilaštvo u Novom sadu ignoriše činjenicu da je požar koji je optuženi izazvao mogao da ugrozi druge stanovnike zgrade, među kojima ima i djece. Sjetite se da se prvenstveno mislilo da se radi o nesrećnom slučaju, a da je sve izgorilo ubica nikad ne bi bio pronađen.

Ukoliko bude dokazano da se, ipak, nije radilo o ubistvu iz koristoljublja nego da je “samo” u pitanju teško ubistvo, uz veliki raspon između minimalnih 15 i maksimalnih 40 godina, postoji mogućnost da ga osude na 15, a uz dobro vladanje napolju je za 10. Je li to pravda?

Apelujem na Više javno tužilaštvo u Novom Sadu ovim putem da ovo ubistvo okarakteriše onako kako činjenice, dokazi i priznanje optuženog nalažu. Apelujem na Više javno tužilaštvo u Novom Sadu da zvijer trajno ukloni sa ulica ovog, nekad mirnog, grada, koji se u posljednjih nekoliko godina, pod stražnom Višeg javnog tužilaštva pretvorilo u poprište svakodnevnih pucnjava, premlaćivanja, silovanja, pljački i ubistava.

Vaskrsije Vrekić je golim rukama zadavio Mariju Cimbal, a potom njeno tijelo zapalio, u nadi da će ukloniti dokaze. Nije bježao. Mislio je da je siguran. Družili su se. Pustila ga je u stan.

To je svirepo. To je podmuklo. Požar je mogao da ugrozi druge. Ubio je zbog 300€. Ljudi, radite svoj posao!

Klikom na: PETICIJA možete da potpišete peticiju za preinačavanje optužnice protiv Vaskrsija Vrekića po svim tačkama za koje je ranije bio optužen. Ne zbog nekakve kalkulacije u godinama i lične satisfakcije bilo koga, jer je nema, Marija je mrtva, nego zato što je on to baš tako napravio i što za to treba i da ga se tereti. Učinite to.

(Link ka tekstu na Borisovom blogu)

Hvala što ćete potpisati peticiju i podeliti ovaj tekst sa prijateljima.

You may also like...

1 Response

  1. BojanCimbal says:

    Hvala svima na podrsci u ime cele porodice Cimbal!!!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *